Prateći širenje korona (COVID-19) virusa, koji nastaje u Kini krajem prošle godine, Svetska zdravstvna organizacija (SZO) je proglasila pandemiju. Pandemija je epidemija koja prelazi granice jedne države i širi se neprocenjivom brzinom i obuhvatom. Prema SZO, pandemija se proglašava kada se ispune tri uslova: 1) Pojava bolesti koja je nova, odnosno do tada nepoznata u populaciji, 2) Uzročnici inficiraju ljude i izazivaju teške posledice i 3) Uzročnici se šire brzo i ostaju među ljudima.
Prateći širenje korona virusa u svetu, a pre svega na sopstvenoj teritoriji, razne zemlje su različito postupile. Suština pristupa raznih zemalja je slična: 1) otkriti nultog prenosioca zaraze, 2) pokušati ustanoviti lanac prenosa zaraze, 3) izolovati zaražene (obolele) i podvrći ih medicinskom tretmanu, 4) preduzeti mere za sprečavanje (usporavanje) širenja zaraze, do njenog zaustavljanja, 5) razmena informaija i iskustava zdravstvenih organizacija širom sveta, pre svega iz Kine i 6) traganje za vakcinom. U sklopu navedenih aktivnosti, a da bi sprečile masovno širenje zaraze, paniku i druge destruktivne pojave, vlade zemalja preduzimju i radikalne mere, koje obuhvataju brojne aktivnosti, od informisanja javnosti i preporuka za adekvatno reagovanje, do organizovanja za rad u najtežim uslovima, zatvaranja granica, karantina na odredjenim područjima i uvodjenja vanrednog stanja na delu teritorije ili u celoj zemlji.
Evidentno, na pomolu je globalna svetska kriza, primarno zdravstenog karaktera, koja može da generiše krize u svim sferama (ekonomiji, sportu, kulturi…), a koja, verovatno, neće zaobići ni jednu državu.
Napred navedeno nagnalo nas je da izvšimo komparaciju pojma kriza i srodnih pojmova, ne toliko sa aspekta samog teorijskog odredjenja tih pojmova, već iz ugla ponašanja u krizi. Pri tome, težišno ćemo prikazati odnos krize i vanrdnog stanja i vanredne situacije.
POJMOVO ODREDJENJE
KRIZA. Jedno od odredjenja krize (Pol Hart) glasi: Kriza je ozbiljna pretnja osnovnim strukturama ili fundamentalnim vrednostima i normama socijalnog sistema, koja, u uslovima vremenskog pritiska i veoma nesigurnih okolnosti, zahteva donošenje kritičnih odluka.
U skladu s navedenim, nominalno odredjenje krize jeste: 1) Proces (dogadjaj), neželjen i, najčešće, neočekivan, 2) Spoljni ili unutrašnji uzrok, 3) Opasnost, (pre svega) ali i šansa, 4) Utiče na vitalne ciljeve organizacije i 5) Zahteva hitno odlučivanje i reagovanje.
Srodne reči za krizu jesu: nesreća (adversity), dogadjaj koji nije predvidiv (contingency); akcident (accident), vanredno stanje (major incident – veliki incident); katastrofa (disaster), vanredna (hitna) situacija (emergency).
VANREDNO STANJE: Prema našim normativnim dokumentima (zakon), vanredno stanje je stanje javne opasnosti u kojem je ugrožen opstanak države ili građana, a posledica je vojnih ili nevojnih izazova, rizika i pretnji bezbednosti. Vanredno stanje je i ustavna kategorija (član 200. Ustava Republike Srbije), gde stoji: Kada javna opasnost ugrožava opstanak države ili gradjana, Narodne skupština proglašava vanredno stanje.
VANREDNA SITUACIJA: Prema zakonu, (Ustav ne poznaje institut vanredna situacija), Vanredna situacija u zemlji proglašava se ukoliko je procenjeno da je u zemlji stanje u kome su rizici i pretnje ili posledice katastrofa, vanrednih dogadjaja ili drugih opasnosti po stanovništvo, životnu sredinu i materijalna dobra takvog obima da njihovo nastajanje ili posledice nije moguće sprečiti.
Principijelno posmatrano, prema našim normativnim aktima, suštinska razlika izmedju vanrednog stanja i varedne situcije jeste u tome što do vanrednog stanja mogu da dovedu i vojni i nevojni izazovi, rizici i pretnje, a do vanredne situacije samo nevojni. Svakako, ima i drugih razlika medju navedenim pojmovima, koji su više proceduralnog karaktera (ko proglašava, na koga se odnosi, koje se mere preduzimaju i druge).
Kakav je odnos vanrednog stanja i vanrednih situacija i krize?
Prvo, vanredno stanje i vanredna situacija nastaju kao posledica delovanja javnih opasnosti koje uvek imaju negativan ishod – ljudski gubici, materiijalne i druge štete. Kriza, iako primarno ima negativnu konotaciju, može da ima ambivalentan ishod, odnosno da osim opasnosti bude i šansa za organizaciju.
Drugo, kriza, principijelno, može da se predupredi, dok to nije slučaj sa javnim opasnostima koje dovode do vanrednog stanja ili varedne sitaucije.
Treće, kriza, najčešće, nastaje kao posledica lošeg mendzmenta (upravljanja), dok vanredno stanje i vanredna situacija nastaju delovanjem neke javne opasnosti (katastrofa, tehničko-tehnološki akcident i druge nasreće).
Četvrto, u skkladu sa prethodnim, svaka vanredna situacija ili vanredno stanje jeste kriza, dok obrnuto ne važi.
PROCEDURALNI ASPEKT
KRIZNI MENADZMENT. U opštem smislu posmatrano (Keković i Kešetović), krizni menadzment jeste skup funkcija ili procesa koji imaju za cilj da identifikuju, izuče i predvide moguće krizne situacije i uspostave posebne načine koji će organizaciji omogućiti da spreči krizu ili da se sa njom izbori i da je prevazidju uz minimiziranje njenih posledica i što brži povratak u normalno stanje.
S obzirom da su neke zemlje sveta već uvele vanredno stanje, zbog korona virusa, a da se ta mogućnost najavljuje i u Republici Srbiji, pozabavimo se tim stanjem.
Vanredno stanje, kako smo naveli, proglašava Narodna skupština. Ako Narodna skupština nije u mogućnosti da se sastane, odluku o proglašenju vanrednog stanja zajedno donose predsednik Republike, predsednik Narodne skupštine i predsednik Vlade. Proglašenjem vanrednog stanja Narodna skupština može propisati mere kojim se odstupa od ljudskih i manjinskih prava koje su zajamčene Ustavom. Ako Narodna skupština nije u mogućnosti da se sastane, te mere uredbom propisuje Vlada, uz supotpis predsednika Republike. Vanredno stanje može da traje 90 dana, sa mogućnošću produženja na još 90 dana.
U vanrednom stanju (kao i u ratnom stanju) ne mogu da se suspenduju ljudska i manjinska prava iz člana 23 (ljudsko dostojanstvo), 24 (pravo na život), 25 (fizički i psihički integritet), 26 (zabrana ropstva i položaja sličnog ropstvu), 28 (čovečno postupanje s licem lišenim slobode), 32 (pravo na pravično sudjenje), 34 (pravna sigurnost u kaznenom pravu), 37 (pravo na pravnu ličnost), 38 (pravo na državljanstvo), 43 (sloboda misli, svesti i sloboda veroispovesti), 45 (prigovor savesti), 47 (sloboda izražavanja nacionalne pripadnosti), 49 (sloboda medija), 62 (pravo na zasnivane braka i ravnopravnsot supružnika), 64 (pravo deteta) и 78 (zabrana nasilne asimilcije) Ustava.
Zakonom o odbrani, izmedju ostalog, bliže su uredjene odredbe o vanrednom stanju, od čega ističemo:
- Procenu vojnih i nevojnih izazova, rizika i pretnji bezbednosti usvaja Vlada na predlog ministra odbrane,
- Da bi se donela odluka o proglašenju vanrednog stanja, procenu izazova, rizika i pretnji bezbednosti, ministar odbrane dostavlja predsedniku Republike i predsedniku Vlade
- svim subjektima Sistema odbrane utvrdjena su prava i obaveze delovanja u vanrednom stanju,
- Plan odbrane usvaja Vlada, osim Plana upotrebe i Plana mobilizacije Vojske, što je u ndležnosti predsednika Republike,
- Predlog za donošenje Odluke Narodne skupštine o proglašenju vanredng stanja, NS podnose predsednik Republike i Vlada
- Sprovodjenje Plana odbrane naredjuje predsednik Republike, nakon što Narodna skupština proglasi vanredno stanje. Dakle, Narodna skupština Odluku o proglašenju vanrednog stanja dostavlja i predsedniku Republike i predsedniku Vlade
- Vanredno stanje može da bude proglašeno za deo ugrožene teritorije Republike Srbije ili za celu teritoriju
- U skladu s Ustavom, u vanrednom stanju se mogu ograničiti neke slobode i prava gradjana i manjina koje su zajamčene Ustavom (napred navedeno), a predsednik Republike može da naredi i sprovodjenje drugih mera i svoje nadležnosti zasnovane na Zakonu,
- predlog da Narodna skupštine donese Odluku o prestanku vanrednog stanja, NS podnose predsednik Republike i predsednik Vlade.
Inače, zahvat vanrednog stanja u Zakonu o odbrani dat je u Tabeli:
Žutom bojom su označene odredbe Zakon o odbrani koje se neposredno odnose na član 200 Ustava.
Nedvosmisleno, odredbe Zakona o odbrani, primarno, usmerene su na varedno stanje u sučaju vojnih izazova, rizika i pretnji bezbednosti. U tom smislu, iako Ustav ne poznaje institut vanredna situacija, potrebno je analizirati i Zakon o vanrednim situacijma, kao i Nacionalnu strategiju zaštite i spasavanja u vanrednim situacijama. Medjutim, i navedeni propisi o vanrednim situacijama nisu dostatni da se razume ponašanje u vanrednom stanju, koje je izazvano korona virusom. Stoga, potrebno je poznavaje drugih strateških i normativnih akata koji se odnose na zaštitu zdravlja, životne sredine, ekološku bezbednost. Dakle, odredbe o vanrednom stanju, primarno, jesu usmerene na ograničenje nekih ljudskih prava, s jedne i, kao pravni osnov delovanja države u vanrednom stanju, s druge strane.
U skladu s navedenim, biće vrlo bitno da se izradi Naredba predsednika Republike o posebnim merama za verme vanrednog stanja, što mu je zakonom dato u nadležnost. Tu mora da se angažuju sve institucije države i prikupe najbolja svetska iskustva.
ISKUSTVO
Republika Srbija je u novijoj istoriji imala iskustvo u proglašenju i uvodjenju vanrednog stanja. Naime, to stanje uvedeno je 2003. godine, nakon ubistva predsednika Vlade dr Zorana Djindjića. Odluku o proglašenju vanrednog stanja donela je V.D. predsednika države Nataša Mićić (predsednica Narodne skupštine), u skladu s Ustavom Republike Srbije 1990 i Zakonom o merama za slučaj vanrednog stanja 1991. Pored Odluke o proglašenju vanrednog stanja, V.D. predsednika Republike Nataša Mićić je donela i Naredbu o posebnim merama za vreme vanrednog stanja. Te mere nećemo navoditi, jer su sasvim drugi razlozi bili za uvodjenje varednog stanja 2003, od ovih današnjih.
Nakon ulidanja vanrednog stanja 2003. godine, Ustavni sud Republike Srbije (Beta prenosi, 2007) je zaključio da Odluka o uvodjenju vanrednog stanja nije bila protivna Ustavu Republike Srbije, ali da mnoge njene odredbe nisu bile u skladu s Ustavom i zakonima.
KRIZNO KOMUNICIRANJE
Pored nedvosmislene brige i napora da se pruži zdravstveno zbrinjavanje zaraženima (obolelima) i aktivnosti da se što je moguće više spreči širenje zaraze, te radnji i mera na sprečvanju drastičnijih ekonomskih posledia nastale krize, menadzment u vanrednom stanju posebnu brigu treba da vodi o komunikaciji sa najširom javnošću. Ta komunikacija, najčešće, vodi se putem medija. Dva aspekta komuniacije zaslužuju posebnu pažnju.
Prvo, iskustva pokazuju na listu uputstva komunikacije u krizi:
Sve relevantne informacije treba prikupljati i objavljivati iz jedne centralne tačke.
- Budite dostupni predstavnicima medija. Ne dozvolite da im neko drugi prenosi informacije umesto vas.
- Budite pošteni i otvoreni, te informacije objavljujte na vreme. Tako ćete poboljšati svoj imidž i sprečiti javnost da prihvati netačne informacije.
- Kada je to moguće, sami objavite loše vesti. Ukoliko štampa dođe do njih sama, počeće se govoriti o “prikrivanju”.
- Ne dajte “neslužbene” izjave, ukoliko niste definisali osnovna pravila rada medija.
- Pripremite strategije za rad sa medijima.
Drugo, iskustva ukazuju na najčešće nesporazume komuniciranja u kriznim situacijama:
- ne znamo šta bismo rekli pre nego što to izgovorimo;
- želimo previše da kažemo odjednom;
- iinformacije su nepotpune, nepovezane, komplikovane, suviše uopštene, nezanimljive;
- ne vodi se računa o poznavanju teme od strane primaoca;
- sagovornika ne slušamo pažljivo;
- koncentrisanost na detalje a ne na celinu;
- razmišlja se o odgovoru pre nego što se čuje pitanje;
- procenjujemo da li je sagovornik u pravu pre nego što je razumeo informaciju;
- ne gledamo pravo u sagovornika;
- gestovi nisu u skladu sa govornom porukom i biranje nepovoljnog trenutka za razgovor.
Svaka situacija je specifična i, pored postojećih normativnih propisa, zahteva posvećen rad na iznalaženju najboljih rešenja po stanovništvo i državu. Krizni menadzment je samo jedan od modela koji ukazuje na put u rešavanju kriza, pre, u toku i nakon vanrednog stanja, ako do njega dodje.
Ključni aspekti kriznog menadzmenta u slučaju proglašenja vanrednog stanja jesu: 1) Naredba predsednika Republike o posebnim merama za vreme vanrednog stanja i 2) Strategija komuniciranja. Pri tome, krizno komuniciranje ima vrlo važnu ulogu u informisanju javnosti, njenog usmeravanja ka zajedničkom cilju i sprečavanja panike, kao prateće pojave svih kriza (vanrednih stanja i situacija).
U krizi koja nam se sprema, Hanibal nije pred vratima, on je među nama. Stoga, nema „mi i oni“ (vi), već – ZAJEDNO SVI, uzdajući se u se i u Boga.
Prof.dr Božidar Forca
