DECA, RADIKALIZACIJA I UČEŠĆE U TERORISTIČKIM ORGANIZACIJAMA

Uprkos zakonskim zabranama, deca se i dalje regrutuju i koriste u različitim svojstvima tokom oružanog sukoba, u nekim slučajevima od strane naoružanih terorističkih grupa. Ono što donose praktične politike i prakse koje se bore protiv ekstremnog nasilja i terorizma koje dolaze od strane takvih grupa tretiraju decu pre svega kao žrtve, bez obzira na njihovu povezanost sa naoružanim grupama, i rade na rešenjima u najboljem interesu deteta

Svetsku javnost je pre rata u Sirji dosta uznemirila kampanja gospodara rata iz Ugande Džozefa Konija koji je masovno regutovao decu, njih hiljade u svoju militantnu grupu preko deset godina. Ovaj primer zloupotree i radikalizacije dece postao je primer koliko deca mogu biti žrtve i učesnici oružanih sukoba u isto vreme.

Poslednjih godina, regrutovanje i korišćenje dece od strane ekstremnih i terorističkih grupa iznudilo je slaganje velikih sila po ovom bezbednosnom pitanju te je Savet bezbednosti UN u Rezoluciji 2427 (2018) podvukao „potrebu da se posveti posebna pažnja tretmanu dece koja su povezana sa svim nedržavnim oružanim grupama, uključujući one koji vrše terorističke akte’’ . Ovo pitanje je podstaklo države članice da utkaju standarde zaštite dece i maloletničkog pravosuđa u ekosistem za borbu protiv terorizma, uključujući Neušatelski memorandum, priručnik Kancelarije UN za drogu i kriminal i priručnik i skup ključnih principa Kancelarije UN za borbu protiv terorizma.

Pored ovih zakonskih i međunarodnih rešenja, surova realnost je da „određene terorističke grupe” koriste i regrutuju decu, čije besprizorno regurutovanje dobrim delom proizilazi iz mutne, ali ključne debate o tome šta zapravo klasifikuje grupu kao „terorističku“ i šta jeste terorizam u odsustvu opšteg dogovoro o definiciji. Šta jeste a šta nije terorizam u pravosudnim sistemima država članica UN ne počiva na objektivnoj pravnoj analizi i stoga je često subjektivan što pravi rupu u zakonu koje se ektremitsti ne libe da iskoriste.

Međutim, na fundamentalnijem nivou, proširenje zakona i politika protiv terorizma na decu koja su uključena u oružane grupe koje su označene kao „terorističke“ postavlja niz pitanja koja uključuju zaštitu, pritvor i tretman dece u okviru sistema krivičnog pravosuđa, mogućnost smrtne kazne za decu optuženu za terorističke akte, odvajanje dece od članova porodice ili dovoljan uzrast za krivičnu odgovornost. Ovde se postavlja pitanje koliko pravosuđe i krivični zakon neke države može da se prepliće sa posebnom zaštitom koja se pruža deci prema međunarodnom humanitarnom pravu i međunarodnom pravu vezanim za ljudska prava . Ono što i prostiče iz ovog preplitanja jeste to da li je dete svesno šta je nasilje i da li se može smatrati odgovorno za izvršenje terorističih akata usled direktnog uticaja ekstremističkih grupa. Tako Pariski principi ističu da deca povezana sa oružanim snagama ili oružanim grupama koja su optužena za zločine prema međunarodnom pravu „treba da se smatraju prvenstveno žrtvama prekršaja protiv međunarodnog prava, a ne samo počiniocima“. Rimski statut Međunarodnog krivičnog suda i Opcioni protokol uz Konvenciju o pravima deteta samo zabranjuju regrutovanje i korišćenje dece u neprijateljstvima, što je delo koje povlači individualnu krivičnu odgovornost. Umesto toga, deci se pruža posebna zaštita, vezana za njihovu nevinost i ranjivost, što im zauzvrat obezbeđuje posebna prava, ali ograničeno pravo na delovanje. Nasuprot tome, u okviru okvira za borbu protiv terorizma, deca uključena u „terorističke aktivnosti“ ili povezana sa grupama označenim kao „terorističke“ se pretežno smatraju pretnjama i rešavaju se iz bezbednosne perspektive koja privileguje njihovu potencijalnu ulogu počinilaca. Na primer, u Rezoluciji 2396 (2017) o povratku stranih boraca i članova njihovih porodica, Savet bezbednosti UN naglašava da su države članice dužne da obezbede da svako lice koje učestvuje u terorističkim aktima bude izvedeno pred lice pravde, „uključujući i strane terorističke borci i supružnici i deca koja prate strane borce terorista koji se vraćaju i premeštaju“, iako priznaju da je ženama i deci potreban „poseban fokus kada se razvijaju prilagođene strategije krivičnog gonjenja, rehabilitacije i reintegracije“ jer su „možda služile u mnogo različitih uloga“.

 

 

Međutim, poslednjih godina uski fokus na žrtvu dece povezane sa naoružanim grupama doveden je u pitanje kao suviše pojednostavljen, zanemarujući dečju ulogu i sopstvenu percepciju njihove uloge. Kako se ovo odvija u praksi? U zonama sukoba, hiljade dece je pritvoreno zbog puke sumnje u povezanost sa određenim terorističkim grupama. U međuvremenu, neke države porekla stranih boraca i njihove dece oklevaju da vrate ove osobe u domovinu, a sudski sporovi su u toku u nekoliko zapadnoevropskih država sa potencijalno širokim posledicama kao i u zemljama u okruženju, pre svega BiH i tzv. Kosovu.

ZAŠTO DECA?

Razlozi za vrbovanje dece od strane terorističkih i nasilnih ekstremističkih grupa su složeni i višestruki i mogu varirati u zavisnosti od situacije. Takođe se čini da se deca ne regrutuju samo zajedno sa odraslima, već su posebno ciljana, jer to pruža različite prednosti za teroriste. Deca se lakše zastraše i mnogo ih je lakše kontrolisati, kako fizički tako i psihički nego odrasli. Deca su sklonija brzom pokazivanju lojalnosti autoritetima i posebno su podložna da slede uverenja i ponašanja onih koje vole i poštuju, što je element koji je posebno relevantno kada su porodice uključene u procesu regrutacije. Grupe, koje nastoje da obezbede svoje budući opstanak, može videti korišćenje dece kao „investiciju u buduću generaciju“.

Procenjuje se da je 4.640 dece putovalo u Irak ili Siriju, sami ili sa porodicama, iz više od 80 zemalja da se pridruže samoproglašenoj Islamskoj državi, pre i nakon proglašenja kalifata u junu 2014. Oko 1.460 dece koja su putovala u, ili su rođeni u Iraku ili Siriji od roditelja koji su otišli u njihove matične zemlje da se pridruže ISIS-u od tada je vraćeno. Ukupno u proseku 12.000 stranaca – među njima 4000 žena i 8000 dece – trenutno živi u logorima na severoistoku Sirije po procenama NVO.

Terorističke i nasilne ekstremističke grupe upadljivo eksploatišu decu da bi povećale njihovu vidljivost, značajni primeri su propaganda Boko Harama i ISIL-a. Analiza od šest meseci na skupu podataka propagande ISIS-a otkrio je ukupno 254 događaja koji su uključivali slike dece, a 38% slika bili su deca uključena u akte nasilja ili izložena i normalizovana na nasilje. Slike se koriste da šokiraju i zastraše javnost i, istovremeno, da pokažu moć i bezobzirnost grupe. Dobijanje sveobuhvatnih podataka o učešću dece u sukobima je često teško. U slučaju ISIL-a, na primer, informacije često postaju dostupne tek nakon smrti dece, kada su hvaljena kao mučenici i se otkriva njihova zemlja porekla.Podaci prikupljani više od godinu dana, u periodu 2015-2016. uključuju 89 dece koja su poginula u sukobima. Među njima nisu bili samo državljani Iraka i Sirije, arapskih Republika, već i državljani Australije, Francuske, Libana, Libije, Maroka, Nigerije, Saudijske Arabije, Sudana, Tadžikistana, Tunisa, Ujedinjenog Kraljevstva, Jemena… Ove brojke ne uključuju decu koju su njihove porodice odvele na teritoriju ISIS-a.

Opasnost situcaije možemo videti iz izveštaja koji je naveo generalni sekretar Gutereš u obraćanju skupštini UN 2017. godine :

„Najmlađi regrut imao je četiri godine. Dečak stranog porekla, je bio obučen u vojničku unifromu, naučen da nosi oružje i predstavljen u propagandnim video snimcima ISIL-a kao takozvanog „mladunčeta kalifata“. Od dečaka regrutovanih od strane ISIS-a ( njih 982), 92 odsto je korišćeno u borbenim ulogama, kao što je čuvanje kontrolnih punktova, učešće u patrolama i operacijama na liniji fronta i izvođenje samoubilačkih napada; dok su preostalih 8 odsto korišćeni u ulogama podrške, kao što su pomoćnici, glasnici, špijuni ili zatvorski čuvari. Deca su takođe korišćena za vršenje širokog spektra zverstva, uključujući pogubljenja. Šezdeset osam devojaka od osam i više godina godine su takođe bile povezane sa ISIS-om kroz njihov prinudni brak sa, najčešće, stranim borcima’’

Prema procenama Ujedinjenih nacija, najmanje 8.000 dece je regrutovano u Boko Haramu od 2009. do 2019. godine, uključujući i decu od četiri godine. Deca su korišćena u direktnim neprijateljstvima, za postavljanje improvizovanih eksplozivnih naprava i paljenje škola i kuća kao i u uslužnim ulogama kao što su kuvari, kuriri i stražari. Navodno su deca korišćena kao živi štit za zaštitu pripadnika Boko Harama tokom vojnih operacija. Mnoga deca su takođe bila podvrgnuta nasilnom verskom preobraćenju i prisilnom braku i korišćena u seksualne svrhe. Deca, uključujući devojčice od 10 godina, koristio je Boko Haram u samoubilačkim napadima, a jedna od najozloglašenijih radnji se desio 14. aprila 2014. kada je oteto najmanje 276 devojčica iz državne srednje škole u ​​Čibuku, Nigerija. Više od stotinu od tih devojaka se dalje vodi kao nestalo, dok UN procenjuju da je najmanje 7.000 devojaka i žena bilo žrtve seksualnog nasilja od strane Boko Harama u periodu 2014-2019.

Korona virus i slom ISIS-a su smanjile akitvnosti terorističkih grupa u realnom svetu, ali se on nastavlja u sajber prostoru i kako smo i ranije pisali, to dovodi do velikog problema jer je veliki broj terorističkih grupa putem interneta cilja decu, i to sve više u Zapadnoj Evropi. Postavlja se pitanje šta raditi sa decom koja su ranije bila povezana sa terorističkim grupama i koje su postala radikalizovana sada kada je pretnja deci od strane Boko Harama i IS počela da se smanjuje, a ove grupe polako poražene.

Ova deca, od kojih su neka odrasla kao teroristi bili žrtve, počinioci ili tempirane bombe, ali ih prepustiti da čame u logorima za raseljena lica ili u neadekavtnim uslovima pri povratku sa svojim porodicima npr. na tzv. Kosovo, nakon njihovog „oslobođenja“ jednostavno pogoršava problem. Ako su veoma mala deca rođena u terorističkim grupama bez adekvatnog programa koje vlade zemalja čiji su državljani ne sprovedu proces deradikalizacije i socijalizacije, mogli bi i sami postati sledeća generacija ekstremista, lako radikalizovana i regrutovana. Tako na primer u Ujedinjenom Kraljevstvu, protiv teroristička politika uskraćuje dom za decu koja su potomak od strane britanskog borca ili koje su regrutovali terorističke grupe. Strategija UK za suprotstavljanje terorizma iz 2018 predstavlja primer reagovanja na povratak deteta rođenog od britanske majke koja se pridružila ISIS-u. Uputstvo zahteva da se DNK testiranje sprovodi radi utvrđivanja prava deteta na britanski pasoš, da sekretar za unutrašnje poslove traži sudski nalog za kontrolu povratka majke i deteta u Veliku Britaniju i da policija pokreće istragu o bilo kom obliku krivičnog prestupa dok su lokalne vlasti angažovane da obezbede dobrobit deteta. U praksi, međutim, vlada Velike Britanije koristio ovlašćenja da oduzme državljanstvo pojedincima koje je ISIS regrutovao kao decu kada su tražili da se vrate u zemlju, negirajući ih i njihovu naknadno rođenu decu da nemaju pravo da se vrate svojim kućama i na rehabilitaciju. Švajcarska je takođe usvojila politiku pravljenja od slučaja do slučaja odluke o tome da li će vršti repatrijacija Švajcarcske dece u sirijskim raseljeničkim kampovima.

Okvir međunarodnog krivičnog prava koji reguliše regrutaciju i upotreba dece vojnika predstavlja korisnu referentnu tačku za vlasti domaćina koje razmišljaju o krivičnom gonjenju prema antiterorističkom zakonodavstvu. Tužilaštvo je samo dodatak paketu mera koje su potrebne koje treba preduzeti za rehabilitaciju i reintegraciju dece koja su ranije bila povezana sa terorističkim grupama. Potrebna su dalja istraživanja da bi se vodila politika o tome mere, prepoznavanje žrtve, počinioca ili zagonetke tempirane bombe i stigme koja se vezuje za svaku alternativu.