U ratu stari kriterijum – lojalnost u kombinaciji s dvorskim veštinama – više nije dovoljan. Sada je potrebno nešto više: sposobnost da se nosi sa zadatkom. Po svaku cenu. Čak i po cenu svojih i tuđih života. To je ono što izvlači najbolje. I najgore. Ostaje da se najbolje stavi iznad najgoreg, i stvari će ići ka pobedi. Ovako Aleksandar Dugin, u svom eseju o grupi Vagner, prilazi fenomenu Jevgenija Prigožina, najavljujući ono od čega podjednako strepe i liberalni Zapad i odnarođena elita – vagnerizam – pokret koji će, podržan od naroda, imati dovoljno snage da pokrene fundamentalne promene u ruskom društvu. Narod ga podržava, Zapad sanja da ga uništi, stara elita ga se užasava i prezire, istovremeno. Surov, sirov i nepokolebljiv, lice je one bespoštedne Rusije koja ne pristaje na kompromise i koja ne igra sa ostavljanjem utiska. Zgražavanje nad brutalnim licem sukoba u Ukrajini neguju još uvek nepočišćeni, ali duboko u sve pore – od institucija do medija – ukotvljeni stari kadrovi Rusije, oni koji ruskost kao golotinju prikrivaju finim, uravnoteženim i nekonfliktnim izjavama. Takve ne prezire samo vođa Vagnera nego i narod Rusije koji traži učinak na frontu, ne komentar iz fotelje. Razlika je neosporna.
ZAUZET SAM TRAŽENjEM LEŠA
Na pitanje novinarke „Dejli bista“ kako komentariše pisanje medija da je bivši član grupe Vagner u Kirovskoj oblasti izvršio ubistvo, do čega, sugeriše, ne bi došlo da ovaj prestupnik nije skinut sa 14 godina robije i regrutovan u Vagner, Prigožin odgovara: „Draga Alison, dušo, danas postavljaš previše pitanja. Zauzet sam traženjem leša vašeg kolege u svojoj bašti, a vi me pitate za neke nove događaje. Imam veliku molbu – ne uznemiravajte me više.“
Zapad je zgranut, liberalni vrhovi prerušeni u oficijelne tumače SVO do srži uvređeni. Sveruski huligan i heroj, bivši oligarh koga podsmešljivo nazivaju „Putinovim kuvarom“, ne pravda se, ne posipa pepelom, on uzvraća udarce. Većinu pitanja smatra neukusnim, i to ne krije. Njegovo rezonovanje je duhovito, surovo i adekvatno.
Primer. Tragom vesti o smrti državljanina Tanzanije Nemesa Tarima, „Rojters“ pita pod kojim okolnostima se ovaj borac prijavio da ratuje u redovima Vagnera? Komentar Jevgenija Prigožina: „Dajem vam dva odgovora, jer je ovo zaista pitanje ’Rojtersa’ i na njega se može odgovoriti. Prva varijanta odgovora: Ne znam ništa, ništa nisam video, obratite se državnim organima. Drugi odgovor: Regrutovao sam ga u koloniju u Jaroslavskoj oblasti. Poginuo je junački, braneći svoje drugove. A njegovi motivi su bili sledeći. Kada smo sedeli u jednoj od prostorija u IK-2, rekao sam mu: Tvoja zatvorska kazna je sedam godina. Odslužio si nekoliko godina. Uskoro ćeš izaći na uslovnu. Na to mi je odgovorio: Narod Donbasa je dugi niz godina u istoj poziciji kao crnac na afričkom kontinentu gde ga svaki belac koji dođe preko okeana tretira kao životinju. Tako ću naučiti da se borim protiv njih. To mi je rekao. Ubedio me je u svoje razloge i ja sam razumeo. Dakle, sjajan momak, uradio je pravu stvar što se prijavio. Šteta što je umro, inače bi se vratio u Afriku i tamo doveo stvari u red.“
Na opasku istog „Rojtersa“ da se Vagner našao pod novim sankcijama jer Amerikanci veruju da privatna vojna kompanija biznismena Jevgenija Prigožina predstavlja „transkontinentalnu pretnju“, ironično odgovara: Konačno su Vagner i Amerikanci postali „kolege“.
PRIGOŽINOVA KEPKA
Zabrinutu novinarku engleske medijske kuće koja pita zašto se širom Rusije otvaraju novi punktovi za prijem dobrovoljaca u redove Vagnera, Prigožin obaveštava:
„PVK Vagner je otvorio centre u različitim gradovima Rusije i mobilne punktove koji obilaze manja mesta. Mislim da će ovi mobilni punktovi uskoro stići i do evropske teritorije zemljine kugle, a kuda će dalje ići, neka ostane misterija za ovo skupo izdanje.“
Na telegram kanalu „Kepka Prigožina“, na kojem se svakodnevno publikuju pitanja novinara i odgovori šefa Vagnera, nalaze se i manje provokativna pitanja i najtačniji preseci s fronta. Nema nagađanja, i najvažnije – nema preigravanja. Na svaku opasku da je Bahmut pred padom, Prigožin odgovara sa zadrškom: „Ukrajinska vojska je obučena i visoko motivisana. Neprijatelj nikud ne ide.“
Vagner veoma ceni život: i svoj, i svog neprijatelja. Kada analizira stanje na frontu, on ne umanjuje snagu ukrajinskih snaga. Uveren u pobedu, ne potcenjuje protivnika. Istovremeno negira optužbe američke strane da je Vagner grupa navodno likvidirala zarobljene vojnike Oružanih snaga Ukrajine. „Mi ne pucamo u ratne zarobljenike i ne tučemo ih maljem.“
Rat će, po Prigožinovom mišljenju, biti dug i težak. I samo tako opravdan. Vagner ne prihvata mirovne inicijative, sporazume i koridore. On diktira stil ratovanja. Značajan prostor Si-En-En je posvetio ukrajinskom obaveštajnom izveštaju urađenom nakon borbi za Soledar. Ukratko, Vagner je ocenjen kao jedinstvena pretnja. Članovi se ne povlače bez naređenja, zabranjeno im je da samostalno odvoze ranjenike s bojnog polja, jer je glavni zadatak napad. U slučaju neuspešnog napada, povlačenje je dozvoljeno pod okriljem noći. Istovremeno, „muzičari“ deluju u jurišnim grupama od 10 ljudi, kreću se uz podršku izviđanja iz vazduha pomoću dronova.
Vagner nije ništa demantovao. Ovu vojsku predvode iskusni komandanti koji su prošli Siriju, Centralnoafričku Republiku, Mali i druge goruće tačke, ali ne postoji hijerarhija.
TO NIJE KOMPANIJA – TO JE RUSKA GARDA
To nije vojna kompanija, to je, smatra Dugin, ruska garda, narodno bratstvo. Ne samo da su ispred ostalih, na najtežim sektorima fronta, jurišajući neljudskom upornošću metar po metar, kuću po kuću, ulicu po ulicu, selo po selo, grad po grad, oslobađajući rodnu zemlju od svirepog i podlog manijakalnog neprijatelja, oni su postali simboli, oni su našli najtačnije i najiskrenije reči da izraze ono što se dešava.
Prigožin ne diriguje iz pozadine operacijama. On kontroliše položaje boraca i izvršavanje borbenih zadataka. Na molbu uredništva publikacije „Glas naroda“ da prokomentariše video-zapise na kojima rizikuje život, udaljen svega 100 metara od neprijatelja, kaže: „Da biste upravljali borcima, morate da razumete šta oni rade, da budete u njihovoj koži. Zato su takve posete apsolutno neophodne i moraju biti redovne. To ne znači da morate da sedite u rovu, ali i tada morate da se snađete. Ali želim da obratite pažnju, na ovom videu su dve osobe. Jedna, klečeći, pokriva vatrom ulicu da se može pretrčati, on je po statusu komandant puka. A onaj koji daje intervjue u pozadini, on je po statusu komandant divizije.Ovo je značenje Vagnerovog PVK-a. Niko ne opušta dupe u kancelarijama. Svi rade i vide proces iznutra, i zato sve radi kao sat.“
Bivši zatvorenici koji su prošli rat u redovima Vagnerovog PVK-a čine zločine 10-20 puta manje nego što je to inače slučaj.
RAT U ĆORSOKAKU
Vojni podvizi imaju i svoju ideološku podlogu. Šef Vagnera se često javno obračunava sa visokim funkcionerima RF optužujući ih za defetizam, nečinjenje ili praznoslovlje.
Prezire elitu, tvrdoglavo je pozivajući da dođe na front. Elita ga mrzi, ušuškana u Moskvi i Peterburgu – ona se nada brzom padu ovog čuda kome je pošlo za rukom da s ruskom većinom sklopi pakt na krvi.
Bes vođe Vagnera postaje opravdan kada se pročita njegov programski tekst „Samo poštena borba: nikakav dogovor ispod žita.“ Tema je Bahmut – ključ za razumevanje ne samo planova Zapada već i omražene duboke države. Tumačeći stalno odlaganje datuma početka ukrajinske ofanzive, Prigožin primećuje da to izmiče vojnoj logici i zbunjuje ne samo 200 hiljada ukrajinskih vojnika koji besno kopitima udaraju po obodu grada očekujući odobrenje za juriš već i rusku vojsku kojoj se iznova servira „prednost“.
Najlogičniji korak Oružanih snaga Ukrajine, na koji je Vagner dugo upozoravao – odstupanje od Bahmuta i oštri napadi s boka – nije se desio. Umesto toga, kolone tehnike svakodnevno dolaze i odlaze iz Časovog Jara i pre nego što stignu na liniju fronta, stotine ukrajinskih vojnika, kaže, zasipaju „put smrti“ i okolna polja prekrivena hiljadama leševa i stotinama spaljenih oklopnih vozila.
„Magarac koji je stajao u hladu neće raditi na suncu. Ukoliko Oružane snage Ukrajine u bliskoj budućnosti ne pređu u ofanzivu, postepeno će početi da gube svoj borbeni potencijal. Rat će doći u ćorsokak, a one teritorije koje su sada pod kontrolom Ruske Federacije mogu godinama ostati na raspolaganju Ruskoj Federaciji“, promišlja Prigožin.
Ipak, kontraofanziva koja je najpre najavljena 20. decembra, zatim 1. januara, pa krajem januara, onda 24. februara, potom 3-5. aprila, pa sada 15. aprila – stalno se odlaže.
KIJEV ŽELI POBEDU, A ZAPAD PROCES
Zašto bi Kijev pristao na dobrovoljni poraz u okolnostima kada svakodnevno gubi deo aktivnog muškog stanovništva Ukrajine, dok je drugi deo, zastrašen, pobegao u Evropu? Kada je Rusija odsekla Azovsko more i veliki deo Crnog mora, zauzela veliki deo ukrajinske teritorije i stvorila kopneni koridor do Krima, a Zelenski uz to, uporno, zahteva još naoružanja od Zapada?
Možda Kijev želi pobedu, objašnjava Prigožin, ali Zapad zasigurno želi proces. Dramatične pauze u ratovanju nisu sračunate na resuverenizaciju Ukrajine, već desuverenizaciju Rusije. Ako Zelenski rizikuje pobunu, Rusija rizikuju više –unutrašnju destabilizaciju i ostvarenje starog sna Zapada – drobljenje Rusije na male kneževine.
S tim u vezi, Prigožin u tekstu ukazuje na jedan važan aspekt – SAD ne treba brzi rat, njima treba džekpot – stvaranje atmosfere u kojoj će ruska duboka država izvršiti pritisak na rukovodstvo da stavi tačku na ratne operacije, zadovolji se osvojenim teritorijama i objavi uspeh SVO. Opravdanje za takav korak uvek se može sakriti u pitanju: šta ako se situacija na frontu pogorša, i „mudrom“ procenom da je čuvanje granica uspostavljenih na dan 24. februara 2023. solidna pregovaračka pozicija.
Ukoliko pak Oružane snage Ukrajine krenu u ofanzivu, vođa Vagnera predviđa različite opcije za razvoj događaja. Jedna od njih je da će Oružane snage Ukrajine pretrpeti ozbiljne gubitke, nakon čega će početi kolosalna kontraofanziva ruskih trupa do granica DNR, ili do Dnjepra, ili čak do Poljske. Druga opcija je da će ukrajinska vojska krenuti u kontraofanzivu i negde moći da probije odbranu.
U potonjem slučaju, u vojsci, koja je godinama sebe smatrala jednom od najboljih vojski na svetu, najpre mogu da nastanu dekadentna raspoloženja, kao što se to dešavalo posle poraza u ratovima s početka 20. veka – finskom, japanskom – ili tokom tragičnih događaja 1917. godine.
„To može dovesti do globalnih promena u ruskom društvu. Narod već traži nekoga koga će okriviti što nismo najjača armija na svetu.“
Duboka država čija briga nije država ili narod već sopstveni položaj u društvu, komfor i kapital“, uveren je vođa Vagnera, „gurnuće vrhovnu vlast na ozbiljne ustupke, uključujući i izdaju interesa Rusije.“
PORAZ DUBOKE DRŽAVE ILI POVRATAK ČUBAJEVIH
Ali ni to nije najlošiji scenario. Poražena, ona bi, kao i mnogo puta do sada, mogla da ustane s kolena i napravi kolosalni zaokret.
Americi je potrebno nešto drugo – spor proces, pregovori sa elitama, sa dubokom državom, a zatim pritisak na najviši politički vrh zemlje da korak po korak čini nove ustupke. Ono što je kompromis za Zapad i elite, siguran je poraz za Rusiju.
U slučaju da dođe do mekih sporazuma, tada će, po američkom principu postepenog ponižavanja, u Rusiju, ubeđen je šef Vagnera, prvo biti vraćeni Fridmanovi i Čubajevi, pa Hodorkovski i Dvorkoviči. Ali ako se ovi procesi odvijaju dovoljno brzo, u roku od godinu-dve, onda će liberalizovana, amerikanizovana, zapadno okrenuta duboka država primorati ruske vlasti na ustupke i, pod raznim izgovorima, vratiti Ukrajini one teritorije koje su sada pod ruskom kontrolom, a koje Zapad smatra okupiranim.
Ovi procesi sa pitanjem „Zašto smo se tada borili?“ sigurno će pokrenuti mehanizam centrifugalnih sila u regionima.
Tekst završava rečima: Vidimo se u Bahmutu.
Insistiranje na pravdi i ratu kojima Prigožin počinje sve da meri i seče otvara novi prostor, do juče nezamisliv.
Rotacija elita i fundamentalne promene u ruskom društvu neki vide kao izvestan scenario, drugi kao jalov pokušaj. Ulozi rastu. Ili će Prigožin uskoro biti kažnjen za svoj bezobrazluk i oštar jezik, ili, upozoravaju analitičari, ovaj poznati politički sistem više neće postojati. Putin će stati na rep dubokoj državi.
Piše: Nataša Jovanović
