RASPAD SISTEMA

SISTEM i BEZBEDNOST

Sistem, najjednostavnije kazano, čini skup elemenata koji se nalaze u interakciji. U tom smislu shvaćeno, bezbroj je klasifikacija sistema poznato u teoriji i praksi. Poseban i najznačajniji sistem čini čovek i njegove zajednice. Takav sistem u teoriji imenuje se kao organizacioni i/ili društveni sistem. Ključne odrednice tih organizacionih sistema jesu: da su to sistemi s ciljem (zajednički cilj ili svrha formiranja), da su složeni, hijerarhijski, dinamični, otvoreni, da imaju funkcije koje obavlja uspostavljena struktura, te da funkcionišu po određenim principima (pravilima).

Bezbednost je izuzetno široko korišćen pojam, pa stoga i nema jedinstvenu definiciju. Opet, najjednostavnije kazano (Beri Buzan): „bezbednost je odsustvo pretnji po referentni objekat“. Ko (šta) je referentni objekat bezbednosti? Sistemki promišljeno, bezbednost se može razumeti u TRI PITANJA KO (ŠTA)! Ko preti (šta preti) – Subjekata ugrožavanja. Ko se suprotstavlja pretnji (ugrožavanju) – Subjekat bezbednosti. KO (šta) se brani/štiti – Objekat bezbednosti. Subjekat ugrožavanja i Subjekat bezbednosti imaju svoje metode i sredstva za ostvarivanje svoje namere/funkcije, dok Objekat bezbednosti ima spoecifičnu težinu, odnosno značaj, koji opredeljuje i metode i način njegove odbrane/zaštite.

Dakle, subjekat koji se suprotstavlja ugrožavanju je naš fokus. Taj subjekat organizuje se kao SISTEM BEZBEDNOSTI. Sistem bezbednosti postoji (može da se uspostavi) od globalnog nivoa (Međunarodni), preko nacionalnog (sistem bezbednosti države), do takvih sistema u raznim oblicima ljudskog organizovanja.

Država je ključni subjekt međunarodnih odnosa, iako ne i jedini. S obzirom na ulogu države u međunarodnim odnosima, to se i odnos prema sistemu bezbednosti fokusira na nacionalnu i međunarodnu bezbednost.

Principijelno posmatrano, a posebno nakon Drugog svetskog rata, dve su ključne teorije o nacionalnoj i međunarodnoj bezbednosti. Prva jeste REALIZAM (sa svojim modalitetima, odnosno istraživačkim pravcima), a druga jeste (SOCIJALNI) KONSTRUKTIVIZAM.

Realizam na svet gleda kao na ANARHIJU, u kojoj države da bi osigurale sopstvenu bezbednost teže ka MOĆI, pre svega VOJNOJ; jer je vojna pretnja dominantna. S druge strane SOCIJALNI KONSTRUKTIVIZAM negira anarhiju, odnosno ističe da je svet (anarhija) onakav kakvim ga države načine.

Istorijski posmatrano, svet je stvarno onakav kakvim ga načine države, ali ne bilo koje već SVETSKE SILE. Zato (realistički) i razlikujemo Unipolarni, Bipolarni i Multipolarni svetski poredak. Svetske sile, kao moćnici, jesu i magnet za privlačenje drugih država, po modelu „uskači u vagon najjačeg“. Samo mali deo država pokušava da ostane neutralan (vojno neutralan). Tako, kako kaže Kenet Volc, države kao i preduzeća, mogu OPSTATI ili NESTATI. E, tako je i sa sistemima bezbednosti, međunarodnim i nacionalnim – mogu opstati, ili nestati.

PREMINUO JE HENRI KISINDZER

Kad su međunarodni odnosi u pitanju, a pogotovo teorije bezbednosti, 20.vek će ostati trajno zapisan u istoriji i malo koji drugi će moći da ga nadmaši. Sve što VALJA i NE VALJA stvoreno je ili se dogodilo u 20. veku. Ovo kasnije, liči na kopiranje, ili mutacije.

RAT, najdrastičniji oblik sukoba država upravo u 20.veku zapretio je da uništi i čoveka i njegove zajednice, ali i njegovo okruženje. Čovek je stvorio toliko dobara da olakša i produži svoj životni vek, ali je izmislio još više toga da uništi drugog čoveka. Jedina vrsta živog bića na Zemlji koja uništava svoju vrstu i to na najsvirepije načine, jeste (NE)ČOVEK.

LIGA NARODA i UJEDINJENE NACIJE su ljudska tvorevina 20.veka, nastale kao pokušaji da se spreči upotreba sile u međunarodnim odnosima, ili da se uspostavi kolektivni sistem bezbednosti. I šta bi? Liga naroda se raspala, a Organizacija UN se raspada – RASPAD SISTEMA.

Raspad OUN je raspad sistema na najvišem nivou.

Vratimo se na početak priče. Zašto je komšinica ljuta, šta se to dešava u Partizanu i Zvezdi itd. Sve ukazuje da NEŠTO NE ŠTIMA!

Da bismo ustvrdili da se SISTEM RASPADA, vratimo se u njegove poluge (determinante): CILJ; FUNKCIJE; STRUKTURA; PRINCIPI FUNKCIONISANJA. Kada to „rasčivijamo“ biće nam jasnije – zašto se sistem raspada!

OUN su stvorile države 1945.godine. Tačno 50 država je potpisalo krunski akt – Povelja UN. Tako mali Đokica zamišlja nastanak OUN. OUN su stvorile svetske sile, pre svih SAD i Velika Britanija, uz nezaobilaznu ulogu SSSR-a. Dakle, još pre 1945 VELIKI su „krojili“ budući svet, dakako vodeći računa pre svega o SOPSTVENIM INTERESIMA. I, dakako, rat nije sprečen, niti upotreba sile u međunarodnim odnosima. Naprotiv, u upotrebi sile u međunarodnim odnosima posle Drugog svetskog rata prednjačile su svetske sile, pre svih Amerika.

Teorija realizma je zavladala svetom!

Velika Britanija je bila najveća kolonijalna sila 19.veka. Štafetnu palicu hegemona u 20.veku „predala“ je Americi. Smilja Avramov govori o tri pobede Amerike u 20.veku: Vudro Vilson,  (Teodor Ruzvelt) odnosno Hari Truman i Dzordz Buš (stariji) i tvrdi da je američki ekspanzionizam počeo Vudro Vilson, nakon Prvog svetskog rata. Džozef Naj, pak, smatra da američki ekspanzinizam počinje sa Hari Trumanom, nakon Drugog svetskog rata. Svi su saglasni da UNIPOLARIZAM – PAX AMERICANA počinje sa Džordžom Bušom (stariji) nakon Hladnog rata.

Brojni su teoretičari i praktičari poznati u periodu nakon Drugog svetskog rata, a koji su se okušali u analizi međunarodnih odnosa i ulozi države u njima. Pijadestal među njima, svakako, zauzima diplomata, karijerni visoki činovnik administracije SAD i veliki mislilac HENRI KISINDZER.

Henri Alfred Kisindžer (Henry Alfred Kissinger) rođen je kao Hajnc Alfred Kisindžer 27. maja 1923. godine u Furtu u Nemačkoj. Majka mu je bila domaćica, otac učitelj. Kisindžer je bio jevrejski izbeglica koji je pobegao iz nacističke Nemačke sa svojom porodicom 1938. godine. Bio je državni sekretar SAD za vreme predsednika Niksona i Forda, kao i savetnik za nacionalnu bezbednost. Imao je ogromnan uticaj na spoljnu politiku SAD tokom rata u Vijetnamu, Kambodzi, kao i previranjima u Južnoj Americi s početka osamdesetih godina prošlog veka. Poznat je i kao pisac brojnih dela iz diplomatije .

Kisindzer je najverniji pristalica teorije REALIZMA. Jedan je od najupečatljivijih mislilaca o svetskom poretku, njegovom nastajanju, vrstama i funkcionisanju. Svakako, centralno mesto u njegovoj teoriji imala je Amerika i njeni interesi. Poživeo je tačno jedan vek – 100 godina. Dobitnik je i Nobelove nagrade za mir, zajedno sa severnovijetnamskim liderom Le Duk Toom, koji je odbio da primi tu nagradu. Kažu da je bio član čuvene grupe Bilderberg, kao jedne od najuticajnijih na međunarodne odnose. Kako to obično biva, kad proradi „savest“, potkraj svog života počeo je da ublažava svoju realističnu matricu. Rekao je vremešni Kisindzer da „uslove koji su Srbiji nametnuti u Rambujeu ne bi prihvatio nijedan normalan čovek (Srbin). Rekao je Kisindzer i to da Rusiji treba „dati“ Dombas u Ukrajini. Rekao je Kisindzer… Umro je Kisindzer, a ko zna šta bi još rekao, ili šta je prećutao, kako sada pišu svetski analitičari. ZBOGOM HENRI!

Nije Kisindzer opredelio ulogu Amerike u 20 veku i posle tog perioda. Naravno! Ali, prilagodio se vešti Henri, iako je bi svedok, vinovnik, da ne upotrebimo teže reči onoga što je Amerika činila po svetu, kao da je zaboravio šta su njemu (njegovoj porodici) i milionima Jevreja činili nacisti, odnosno zemlja u kojoj je rođen – Nemačka.

ALI; TAJ REALIZAM!

Umro je Drug Tito!

Dana 4.maja 1980. ovu vest je jugoslovenskoj i svetskoj javnosti na početku TV dnevnika saopštio Petar Lazović.

Jedan (poslednji) od predsednika Predsedništva bivše SFRJ, posle Tita, a pred njen raspad, Stipe Mesić, svojevremeno je rekao: „Kohezine sile SFRJ bili su Tito, Komunistička partija i JNA. Umro je Tito, raspao se SKJ i još treba razbiti JNA“. Tako je počeo građanski rat u SFRJ i RASPAD SISTEMA!

Raspad SFRJ je u stvari RAZBI-RASPAD. Ovo s razloga što su se u tom procesu ujedinile „domaće struje“ i „strani faktor“. Sve što se veštački zakrpi, puknuće baš po šavovima – kad-tad, i PUKLO JE. Oni koji su „silom prilika“ ugurani u prvu, a posebno u drugu Jugoslaviju, samo su čekali „zgodnu priliku“ da iz nje iskoče, odnosno da se osamostale kao nezavisne i samostalne države. I dočekali su, ali ne samo svojom zaslugom.

Razbi-raspad SFRJ je (ne)očekivana posledica stvaranja novog svetskog poretka nakon što je završen Hladni rat, odnosno nakon što je raspušten Varšavski ugovor i raspao se SSSR. Drugu Jugoslaviju nije mogao sačuvati niko!

Ali, druga Jugoslavija se još uvek razbi-raspada. Poprište sadašnjeg sukoba, primarno, jesu Srbija i Bosna i Hercegovina. Srbiji se otima Kosovo i Metohija, a u BiH se čini sve da nestane Republika Srpska. RASPAD SISTEMA!

Otišla je Angela Merkel

Nemačka je posle Drugog svetskog rata jedno vreme bila „razbijena“ na dve države. Povratak ujedinjene Nemačke najveća je zasluga Amerike. Ali, Amerika je gledala svoj interes i Nemačku je trajno vezala uz svoj interes. Tako su se i ponašali svi kancelari Nemačke do Angele Merkel. Frau Angela je suštinski lider nove integracije na tlu Evrope posle Hladnog rata – Evropske unije. Bila je „prva dama sveta“ po moći i uticaju. Činila je, koliko je mogla, a mogla je, da se EU koliko toliko osamostali u svojoj Zajedničkoj spoljnoj i bezbednosnoj politici. Svet je posmatrala kao multipolaran, iako su SAD svim silama nastojale da očuvaju sopstvenu hegemoniju i unipolarni poredak. Sklopila je ekonomske veze i sa Rusijom i, posebno, sa Kinom. Bila je jedan od najčešćeih sagovornika ruskog lidera Vladimira Putina.

Frau Angela je otišla u „političku penziju“. Sa njom je, najverovatnije, u penziju otišla i ideja o zajedničkoj odbrani EU, kao klauzula koja se nalazi samo u jednom od zgovora EU – Lisabonski ugovor. Jer Amerika stvara NATO Evropu. Ali, cinculirala je i frau Angela. Njeno svcedočenje o sporazumima iz Minska, a kao „kupovanje vremena da se Ukrajina pripremi za rat s Rusijom“, jeste jedna od najvećih podvala nove istorije. Zar frau Anglea misli da to Rusi nisu znali? Pa prilikom njene poslednje posete Moskvi, Putin joj je uz prelepi buket cveća rekao: „Frau Anglea, pravimo novu prugu od Vladisvostoka do zapadne Evrope“. Merkelova je upitala – „da li jedan ili dva koloseka“. Putin je odgovorio: „Krenite vi iz Berlina ka nama, pa ako se sretnemo biće jedan, a ako se promašimo, biće dva koloseka“. RASPAD SISTEMA. Zbogom frau Merkel.

ŠTA SE NIJE RASPALO?

Nije se raspalo jedino ono čega još nema. Pa, to je logično.

Najveće koristi od sukoba zapada (Amerika) i istoka (bivši SSSR, sada Rusija) imala je i ima Kina. Bilo je to tokom Hladnog rata, a nastavilo se i u 21. veku.

Kina je (uz Indiju) najmnogoljudnija država sveta. Kina je izrasla u najjačuu ekonomiju sveta, iako poneki analitičar smatra da su SAD još uvek neprikosnovene.  Iako su SAD koje nameravaju da zadrže unipolarni svetski poredak i svoju hegemoniju, u ratu s Rusijom (proxi rat, preko Ukrajine), ipak, de fakto i de iure, Kina se smatra najvećim rivalom u međunarodnim odnosima, koja jedina ima kapacitet, ali i namere da uspostavi svetski poredak po svojim aršinima.

I SAD i Kina su svesne da nijedna država svetom ne može da vlada sama. Tako, dok su SAD očuvale NATO (vojna moć) i zagospodarile ekonomijama i saveznika i partnera (ekonomska moć), Kina se oslanja na ekonomsku snagu, tražeći iskrene partnere, ne ulazi u vojne saveze, a vojnu moć jača isključlivo zarad očuvanja interesa u regionu Južnog kineskog mora.

REALIZAM USTUPA MESTO SOCIJALNOM KONSTRUKTIVIZMU!

Kina, zarad ovaploćenja njene inicijative Pojas i put gradi snažna ekonomska partnerstva. Čini to preko vrlo prepoznatljivih organizacija BRIKS; ŠOS, RCEP i stabilizacije u inicijativi Pojas i put i njenom kraku u Evropi Kina + 17. Kina je prva shvatila da se sukob u Evroaziji mora izmestiti i na nove regione. U tom smislu, s obzirom da su SAD „isterane“ iz Azije, Kina je prva i najsnažnije ušla u Afriku, Zaliv, pa i delove Južne Amerike. Ali, Kina to čini sa pozicije Socijalnog konstruktivizma, odnosno ravnopravnog učešća država u navedenim inicijativama, odnosno integracijama.

Naravno, u svakoj integraciji se zna „ko kosi, a ko vodu nosi“. Stoga, princip je da svi u integraciji moraju imati DOBIT. Ta dobit, svakako, srazmerna je uloženim resursima. U suštini, primarno je da se u zadovoljenju sopstvenih interesa u integracijama kojima pripada Kina, ne može dogoditi sukob nivoa koji može da ugrožava bezbednost bilo koje članice.

Naravno da su SAD svesne poteza koje čini Kina. U tom smislu, Amerika pristupa stvaranju klastera koji će prevazići Kinu, kako to ističe Dzo Bajden u najnovijoj strategiji nacionalne bezbednosti SAD (2022). Najpozantiji od tih klastera, osim NATO i G7 jesu: Aukus (i Aukus+), Pet očiju, Quad, I2+U2 i C5+1. Najveći deo tih klastera usmeren je na Indopacifik i blokadu Kine. Neke od navedenih klastera (posebno Aukus+) već imenuju kao „istočni NATO“. Ali, Amerika to čini vrlo uočljivo zarad zadovoljenja sopstvenih interesa, odnosno zadržavanja hegemonije u svetu. Dakle, Amerika ostaje na fonu realizma, iako Miršajmer kaže da ZAPAD NE VOLI REALIZAM.

EPILOG

Međunarodni odnosi su spojeni sudovi. Sve što se dešava na globalnom nivou, preliva se preko regionalnog do lokalnog nivoa (država).

UN, praktično, ne funkcionišu, posebno u domenu bezbednosti. Savet bezbednosti je blokiran, zbog poznatog prava na veto koje imaju stalne članice tog tela.

Realizam, kao dominatni istraživački pravac u bezbednosnim teorijama, ali i praksi postupanja velikih sila posle Drugog svetskog rata, puca po šavovima.

Države, ponaosob posmatrano, gube orijentaciju i dok će se veliki nekako snaći, mali pucaju po unutrašnjim šavovima.

Opšti raspad sistema je u toku.

Nazire se svetlo na kraju tunela, ali još uvek je podosta onih koji imaju nameru da razbiju lampu. Jer, dok nekom ne smrkne, drugom ne može da svane!

Prof.dr Božidar Forca