Hrvatska vlada sklopila je dogovor sa Izraelom o kupovini polovnih borbenih aviona i na taj način potvrdila sumnje da u regionu postoji jedan vid trke u naoružanju. Naime, hrvatsko vazduhopolovstvo suočavalo se sa manjkom borbenih aviona, a migovi koji su trenutno bili u upotrebi nisu više zadovoljavali standarde. Pored izraelskih F-16 Hrvatska je takođe razmišljala i o nabavci švedskih borbenih aviona, ipak finanjsiski razlozi bili su odlučujući faktor. Iako polovni i “rabljeni” izraelski avioni bili su duplo jeftiniji od švedske ponude. Hrvatska, kao i Srbija, očigledno nema toliko finanjsiskih sredstava da bi luksuzno opremala svoju vojsku uprkos tome što često potencira svoje NATO članstvo kao simbol vojne snage. Izraelsko(američki)-hrvatski F-16, slično srpsko-ruskim migovima, su borbeni avioni starije generacije koji su bili popularni krajem Hladnog rata. Ideje da će se izvršiti remont i unaprediti struktura tih letelica jesu legitimne ali teško da se mogu dovesti na nivo današnjih modernih lovaca/bombardera (u najboljem slučaju mogu dostići performanse četvrte generacije borbenih aviona).
Kupovinom ovih aviona Hrvatska želi da stavi do znanja da može da parira Srbiji u regionu što se tiče vazduhoplovstva. Sa druge strane postavlja se pitanje zašto bi Hrvatska koja je članica najvećeg vojnog saveza u svetu htela da se “troši” zbog jedne neutralne zemlje koja je inače okružena NATO članicama? Kupovinom ovih aviona Hrvatska prvenstveno želi da održi regionalnu ravnotežu u naroužanju, ali takođe i da ne izgubi status relativne vojne moći u regionu. Kupovina novih-polovnih letelica svakako je legitnima sobzirom na dotrajalost starih hrvatskih vazduhoplova, ali takođe pokazuje i jedan vid nepoverenja. Kupovinom 12 aviona Hrvatska takođe želi da bude sigurna da i ako dođe do potencijalne destabilizacije u regionu neće morati da čeka svoje saveznike. Ovakav vid nepoverenja postao je uočljiv i kod ostalih članica NATO-a. Sa dolaskom Trampove administracije, Trump je potencirao kako Amerika ne mora da troši velika sredstva kako bi NATO ostao funkcionlan, i idejama o stvaranju bezbednosnih snaga Evropske unije koje bi bile nezavisna struktura u odnosu na NATO počela je da se razvija sumnja da li Alijansa može da pruži svu neophodnu bezbednost koju inače garantuje. Iako je Hrvatska kupovina F-16 borbenih aviona prvenstveno domaće pitanje sa implikacijama na region Balkana, može da ukazije i na određena kretanja koja se dešavaju na svetskom nivou.
Trenutni svetski događaji ukaziju na potencijalne promene u strukturi vojnih savezništava koje mogu da utiču na opadanje američke moći na Bliskom istoku ali se takođe mogu odraziti i na samu strukturu NATO-a. Turske namere da se udalji iz NATO-a mogu da imaju duboke implikacije, sobzirom da bi takav potez trajno izmenio strukturu ovog saveza. Već sada u Sriji možemo da vidimo kako se turska vojska bori protiv kurdskih pobunjenika koje Amerika aktivno podržava, dve zemlje su indiretkno u jednoj vrsti konflikta makar to bilo i preko proksija. Gledano iz šire perspektive Turska produbljuje saradnju sa Rusijom, koja se inače obavezala da će obezbediti sigurnost Turske. “Moskva podvlači da Turska može napustiti NATO i da će Ankara pri tom imati sve garancije (Rusije) da njena državna suverenost neće biti ugrožena ni od jedne vrste pretnje” (izjava turskog generala Bajazita Karatasa). Štaviše nabavkom ruskog PVO sistema S-400, koja je predviđena za 2020. godinu, Turska će izaći iz objedinjenog protivazdušnog sistema SAD-NATO-Izrael. Ovo može da izazove velike probleme zato što S-400 ne može biti efikasno integrisan u PVO sistem Alijanse, pa samim tim i narušava jedinstvenu strukturu ovog saveza.
Ovakav razvoj događaja može potencijalno da ugorzi Alijansu ali i da navede druge članove NATO-a na slične poteze. Rusija bi u ovakvoj situaciji nastavila da izgrađuje snažne bileteralne veze sa ostalim evropskim NATO članicama, prvenstveno kako bi obezbedila sigurnost na svojoj zapadnoj granici. Izuzev Turske zemlje poput Nemačke, Italije, Grčke i Bugarske su kontemplirale o udaljavanju iz Alijanse. Tursko približavanje Rusiji može biti od velikog strateškog značaja. Pored toga što je Turska bitan igrač na Bliskom istoku, Turska takođe kontroliše ulaz i izlaz iz Crnog mora preko svoja dva moreuza – Dardanela i Bosfora. Eventualno tursko istupanje iz NATO-a imalo bi ozbiljne posledice na raspored NATO vojnih snaga u Crnom moru što bi se dalje odrazilo i na mogućnost kontrole Rusije u Istočnoj Evropi, Balkanu ali i u baltičkim državama. Turska trenutna saradnja sa Iranom koja je uglavnom uslovljena podrškom koju Iran dobija od Rusko-Kineskog bloka u vidu ekonomskih investicija i vojne saradnje, indirektno pokazuje da Ankara želi saradnju i sa istočnim centrima moći.
Problemi sa kojima se suočava NATO u mnogome pokazuju i probleme sa kojima se suočava Amerika. Pokušavajući da ostvari uticaj i prisustvo u svim delovima sveta, ali i svim sferema društva, SAD ulazi u klopku svakog hegemona tj. postaje prenapregunta. Prekomerno proširenje može imate teške posledice za bilo koju imperiju, u slučaju SAD-a kao globalne sile posledice smanjena njene relativne moći biće vidljive širom sveta. Održavanjem ovakvog načina rada, odnosno projektovanjem moći svuda i stalno postaje izuzetno skupo i neminovno dovodi do propusta i grešaka. Svetske sile koje imaju revizionističke namere to mogu jasno da vide ali i da iskoriste takav momenat u svetskoj politici, što navodi ostale manje države da preorjentišu ili makar koriguju svoju spoljnu i odbrambenu politiku. Dok Hrvatska nabavka F-16 pokazuje mikro primer ovog trenda, Tursko preorjentisanje spoljne i odbrambene politike može imati daleko šire posledice ne samo u regionu Bliskog istoka već i po čitavu strukturu NATO-a i američke moći u svetu.
Igor Pejić
Foto izvor -REUTERS
