Filipo Ćufrida Repaći potiče iz porodice u kojoj se novinarstvu, književnosti i političkoj misli prilazilo sa ozbiljnom pažnjom. Praunuk je poznatog italijanskog pisca Leonide Repaćia, i Otavia Pastorea, uglednog novinara i prvog glavnog urednika lista ,,L’Unità“ čiju snažnu tradiciju borbe za slobodu izražavanja i društvenu pravdu – nastavlja kroz svoj rad. Danas, kao dugogodišnji dopisnik iz Brisela i posmatrač evropskih integracija i međunarodnih odnosa, Repaći analizira dramatičan pad poverenja između Evropske unije i Rusije, neuspešnu politiku sankcija, kao i porast cenzure pod maskom političke korektnosti. On takođe deli i svoja iskustva iz Ukrajine, kritikujući nametnuti narativ koji guši svaki pokušaj dijaloga s Moskvom i otkriva kako su interesi Sjedinjenih Američkih Država sve dublje ukorenjeni u evropskoj politici.
Kao dugogodišnji dopisnik iz Brisela, kako ocenjujete geopolitičku evoluciju odnosa EU i Rusije?
Odnos između EU i Rusije je prošao kroz duboku transformaciju od kraja Hladnog rata, evoluirajući od oprezne saradnje do strateškog rivalstva. Nakon perioda u kojem su obe strane negovale viziju obostrane koristi kroz trgovinu, energetsku saradnju i politički dijalog, proširenje NATO-a i EU na istočnu Evropu dramatično je promenilo paradigmu. Ako je rat u Gruziji 2008. godine nagovestio razilaženje, ruska aneksija Krima 2014. naterala je EU da odgovori sankcijama, diplomatskom izolacijom Moskve, ometajući tako i minimalni dijalog i međusobno poverenje.
Nakon ruske specijalne operacije u Ukrajini, odnosi EU i Rusije dostigli su najnižu tačku od Hladnog rata, pri čemu EU nije bila u stanju da prevaziđe sopstvene unutrašnje podele, pa samim tim nije mogla da usvoji „diplomatski i posrednički“ pristup. Ovo je očigledno bila posledica političkih stavova država članica EU koji su direktno proistekli iz njihovih nacionalnih političkih izbora.
Gledano iz Brisela, to je zaista tužno. Doživeli smo trenutke kada su mnogi pozitivni razvoji izgledali mogući, ali su politički izbori država članica blokirali konstruktivan pristup EU. S jedne strane, imamo duboko ukorenjena „antiruska“ osećanja, a s druge strane- moramo da se nosimo sa „stidljivim“ vladama, u kojima unutrašnja politička situacija često onemogućava izvršnu vlast da zauzme jasan i dosledan stav.
U kojoj meri se politika usmerena na ekonomsku izolaciju Rusije, vratila EU kao bumerang?
EU je uvela sankcije bez presedana protiv Rusije kao odgovor na njenu specijalnu operaciju u Ukrajini. Sankcije su uvedene i u vezi sa navodnim kršenjem ljudskih prava i hibridnim pretnjama. Nažalost, postalo je zaista teško napraviti razliku između stvarnosti i dezinformacija, a jedan od osećaja koji preovađuju u Briselu je da su pojedine reakcije bile više zasnovane na emocijama i psihološkim faktorima nego na stvarnim okolnostima.
Uprkos merama EU, podaci pokazuju da Rusija i dalje uspešno prodaje svoju naftu u inostranstvu, između ostalog i preko takozvane „flote u senci“. Međunarodna agencija za energetiku je pre nekoliko meseci navela da Rusija i dalje izvozi više od 8 miliona barela nafte dnevno, isporučujući je na „nova tržišta“ poput Indije i Kine. Istovremeno, brojna roba iz EU- iako pod sankcijama pronalazi put do Moskve preko Gruzije, Belorusije i Kazahstana, kako smatraju neki istraživači sa Kraljevskog koledža u Londonu.
EU i njene članice kao da ne razumeju da ruski narod ima dugu istoriju „trgovinske izolacije“ i da je toliko naviknut na takve okolnosti da se bilo kakva procena „patnje“ zasnovana na standardima zapadnog društva ne može realno primeniti. Rezultat toga je ruska ekonomija koja trpi mnogo manje nego što se u Briselu očekivalo i ekonomija EU koja se sama suočava sa teškim izazovima.
Mogu li se sagledati razmere posledica antiruske politike po pitanju energetike i ekonomije?
Trenutno dostupni podaci za energetski sektor sugerišu da je EU značajno smanjila uvoz ruskog prirodnog gasa, nafte i uglja, prelaskom na povećana ulaganja u alternativne izvore energije, uključujući obnovljive izvore, LNG (tečni prirodni gas) i nuklearnu energiju. Dok je poslednja tačka i dalje veoma kontroverzna u pojedinim zemaljama članicama, potreba za uvozom gasa iz alternativnih izvora navela je EU da se približi nekim afričkim i zalivskim zemljama koje se baš i ne kvalifikuju kao pozitivan primer demokratije.
Sankcije su izazvale naglo povećanje cena energije širom EU, a nekoliko zemalja je bilo spremno da ,,potpiše sporazum sa đavolom“ samo kako bi pomogli domaćinstvima i industrijama koje su se suočavale sa enormnim troškovima komunalnih usluga. Mere štednje i finansijska podrška vlada bile su privremene intervencije koje nisu dale trajne rezultate. Eurostat potvrđuje da su cene ponovo počele da rastu čim su te mere ukinute.
У којој мери су грађани Европе погођени потезима својих влада, и како на њих реагују?
Више цене енергената допринеле су инфлацији широм ЕУ, чиме се додатно повећава јаз између богатих (па чак и само богатијих) људи и средње класе, која је у све већој невољи због повећаних трошкова живота- пре свега за храну, транспорт и основне потрепштине. Истовремено, незапосленост је порасла у енергетски интензивним индустријама, као што су хемијска и челична индустрија, које су се суочиле са растућим трошковима производње. Многе од њих су биле приморане да смање обим операција или чак да преместе производњу у регионе са нижим трошковима енергије.
Као резултат тога, ЕУ се све више суочава са својеврсним ,,ратом међу сиромашнима“ у коме социјални дампинг и либерализовани капиталистички модели воде ка појави нових облика сиромаштва.
Како коментаришете чињеницу да сваки покушај отварања дијалога са Русијом тренутно у ЕУ тумачи као издаја или ,,проруски наратив“? Где су нестали европски принципи плурализма и слободе мишљења?
Политички коректан (и најлакши!) одговор би био: ,,Без коментара!“
Шалу на страну, то је заиста последица снажног утицаја држава чланица на политику ЕУ, о чему смо већ раније говорили. Мешавина пропаганде, дезинформација, политичких и личних интереса довела је до тога да се јавно мњење – а посебно на друштвеним мрежама – ухвати у коштац са сваком иницијативом за дијалог, одмах је сврставајући у формулу „ти си Про-Путин!“
То се догађа чак и бившим амбасадорима, новинарима или универзитетским професорима који покушавају да изнесу другачији став, или просто- другачију перспективу. Слобода мишљења и даље формално постоји, и није директно санкционисана, али је све теже „употребљива“ у јавном простору, посебно на друштвеним мрежама.
Концентрација медијског власништва такође није од помоћи. Када један издавач одреди своју „политичку линију“, она се прелива на десетине медија (од великих до локалних), стварајући тако окружење у ком слобода изражавања постоји на папиру, али је у пракси тешко остварива.
Извештавали сте о сукобу у Украјини. Да ли сте суочавали са изазовима и притисцима приликом покушаја презентовања алтернативног наратива?
Не, био сам потпуно слободан не само да фотографишем, снимам видео записе које сам желео и разговарам са свим људима и званичницима које сам сматрао релевантним током боравка у Украјини, већ и да све то слободно објавим преко своје новинске агенције. Видео репортаже су доступне на мом медијском You Tube каналу и нисмо имали никакву цензуру.
Провео сам неколико дана у Украјини пре Божића и у свим интервјуима – са украјинским државним службеницима, политичарима, па чак и са лекарима у Центру за рехабилитацију ветерана провлачило се једно исто „потреба за више оружја“: Фраза „пошаљите нам више наоружања!“ звучала је као нека мантра.
Лично, уопште нисам уверен да је подстицање рата слањем још више оружја прави приступ. „Si vis pacem, para pacem“ (Ако желиш мир, спремај се за мир) је, по мени, далеко применљивији мото од чувеног „Si vis pacem, para bellum” (Ако желиш мир, спремај се за рат)!
Да ли се кроз овај сукоб заправо прелама веће питање- доминација америчке политике унутар европског простора?
Дозволите ми да преформулишем питање, замењујући речи „доминација“ са „утицај“, а „америчка политика“ са „интереси Сједињених Америчких Држава“… Да, заиста, војна операција у Украјини извлачи на површину дубоко укорењене везе између капиталистичких структура ЕУ и САД.
Од Маршаловог плана па све до добро познатих активности ЦИА-е у Европи, било је немогуће занемарити привилегован положај америчких интереса и актера на Старом континенту- положај који се редовно правдао крoз наратив ,,дуг Европе ка САД-у“.
Међутим, иронично, исти тај дуг никада није био признат Совјетском савезу, упркос огромном броју жртава које је Русија поднела током истог рата.
