Građani Srbije u proteklih par decenija dosta puta su mogli da čuju o geopolitičkom značaju Balkana kao raskrsnici puteva, što se uglavnom loše završavalo po stanovništvo na ovim prostorima. Geostrateški značaj Balkana definitivno postoji, sa vrlo dubokom istorijskom dimenzijom koja počinje da se javlja još u srednjem veku, ali to nije bio jedini uzrok svih ratova na ovim prostorima. Evropske i svetske sile imale su, i još uvek imaju, snažne interese u ovom regionu koji se uglavnom kreću na relacijama ekonomije i bezbednosti. Iako je u poslednjih nekoliko godina značaj Balkana u evropskim krugovima opao, prvenstvno zbog krize u Ukrajini, u svetskim krugovima naš region i dalje ima značajnu ulogu. Klasifikacija interesa na Balkanu može da se podeli u dva veća bloka: interese istočnih sila, poput Kine i Rusije i interese zapadnih sila, poput Amerike, Nemačke i Evropske unije. Turska, iako formalno pripada zapadnom bloku, ne može se reći da u potpunosti sledi pravce spoljne politike zapadnih saveznika kako na prostoru Balkana, tako i u širem regionu Srednjeg istoka.
Dva centralna igrača svakako su Evropska unija sa Nemačkom kao predvodnicom i Rusija, koji naizgled imaju slične planove za ovaj region ali ciljevi do kojih treba doći se ozbiljno razlikuju. Osnovni cilj Nemačke i Evropske unije je ostvarivanje stabilnosti i bezbednosti na prostoru Balkana u okvirima zapadnog narativa. Formiranjem stabilne zone država na ovim prostorima EU gradi tzv. “buffer” zonu koja dodatno poboljšava bezbednost njenog centra, ili preciznije bezbednost Nemačke. Izgrađivanje jake periferije ima prednosti i u ekonomskom i u bezbednosnom pogledu. Tokom migrantske krize veliki broj ljudi je prolazio kroz zemlje Balkana, pa su zemlje regiona mogle da posluže kao filter ili brana da se protok migranata zaustavi pre nego što stigne do zapadne Evrope (do neke mere to je i ostvareno, ali ne u potpunosti). Ekonomski aspekt je takođe vrlo bitan. Nemačka kao veliki prozvođač konstantno je u potrazi za novim tržištima. Balkansko poluostrvo ima dosta potrošačkog potencijala što može povoljno da utiče na plasman nemačke ekonomije na ovim prostorima. Nemačka i Evropska unija imaju cilj da poboljšaju situaciju na poluostrvu jer će to doprineti ostvarivanju njihovih vitalnih interesa. Ipak, politika Brisela do sada nije pokazala neophodnu veštinu koja je potrebna kako bi se trajno rešili problemi u regionu.
Rusija takođe ima jasne interese na ovim prostorima, prvenstveno u Srbiji, koji se za sada kreću stabilnom putanjom. Najvažniji izvozni proizvod Moskve, a ujedno i spoljnopolitičko sredstvo, jesu energenti. Gazprom i Lukoil, kao dva ruska giganta koja su prisutna u Srbiji, nagoveštavaju da Rusija ima ideju da izgradi jedan vid energetske stanice odakle bi potencijalno mogao da snabdeva ili uslovljava južne države evropskog kontinenta. Iako realizacija ovih projekata nije u rukama balkanskih država, ona svakako utiče na orijentaciju politike u ovom regionu. Moskva, kao i Brisel, pokušava da proširi svoju zonu bezbednosti. Krizom u Ukrajni i konstantnim pritiscima NATO-a obruč oko Rusije postaje sve čvršći. Neutralnost Srbije u budućnosti može da bude od velikog značaja za Rusiju. Naime, neutralnost Srbije, zajedno sa Austrijom i Švedskom, onemogućava jedinstveni obruč oko Rusije. Geopolitička kretanja na Bliskom istoku, ali i u širem delu Azije, takođe pogoduju Kremlju u cilju da onemogući dalji NATO pritisak. Iako Srbija ne predstavlja ozbiljnog igrača na svetskom planu, u regionu Balkana njena neutralnost omogućava Rusiji da suzbije dominaciju koju NATO pokušava da ostvari u potpunosti.
Amerika, kao svetska imperija koja ulazi u fazu prenaprezanja, ne uspeva da ostvari prisustvo u regionu Balkana kao što je to radila devedesetih godina prošlog veka. Pomeranje američkih interesa ka Aziji je sasvim normalno jer strukturu američke spoljne politike predstavljaju dve osnove: sprečavanje razvoja revizionističkih sila i obračunavanje sa tzv. “rogue” državama. Interesi Vašingtona na Balkanu mogu se okarakterisati kao opšti interesi Evropske unije. Razlika se, međutim, javlja u pogledu na Rusiju. Evropskoj uniji Rusija ne mora nužno da predstavlja protivnika. Naprotiv, ona može čak i da bude pogodan partner za dalju stabilizaciju Balkana. Sa druge strane, svako dalje jačanje Rusije na Balkanu loše utiče na napore Amerike u Ukrajni i opštu politiku NATO, koja pokušava da integriše sve zemlje Balkana u jedan vojno-politički sistem. Američko prisustvo na Balkanu postaće mnogo aktivnije sa razvojem kineskog projekta OBOR.
Ankara, u težnji da obnovi Otomansku imperiju, sledi dva vektora spoljne politike. Jedan je usmeren ka zemljama Bliskog istoka, dok se drugi prostire na području Balkana. Turski uticaj je prisutan među muslimanskom populacijom BiH, ali takođe se može videti na Kosovu i u Makedoniji. Savetovanja koja obavlja vrh bosanske vlade sa Turskom, kao i skorašnji pritisak na kosovske institucije pokazuje da Ankara može efikasno da balansira događajima u regionu. Iako će Turskoj biti teško da brzo ostvari svoje interese, prvenstveno zbog velikog broja igrača u regionu, strateški uticaj Turske na Balkanu će se razvijati uporedo sa razvojem muslimanske zajednice. Plasman turskih serija na ovim prostorima može simbolično da predstavlja način kako je Indija uspela da ostvari svoje prisustvo preko Bolivuda u republikama Centralne Azije.
Kada je bivši predsednik Tomislav Nikolić 2014. godine izjavio “doći će žuti ljudi sa istoka” delovalo je smešno i neozbiljno, ali moguće je to protumačiti kao najavu velike strategije kineske vlasti u ovom regionu. Kineski strateški projekat OBOR (One Belt One Road) sastoji se iz dva dela: kopnenog (New Silk Road) i pomorskog dela (String of Pearls) čiji je cilj da poveže kopnenu masu Evroazije i Afrike sa Kinom kao glavnim proizvođačem. Ovim projektom Kina pokušava da izgradi dovoljno jaku infrastrukturu preko koje će moći slobodno da izvozi svoje prozivode sve do zapadne Evrope. Projekat uveliko traje i radovi se mogu videti u brojnim zemljama Azije i Afrike. U ovom lancu puteva Kina vidi Balkan kao južnu kapiju Evrope, a balkanske države dovoljno stabilne da može da ulaže sredstva. Kineski kapital je uveliko priustan u Grčkoj, dok u ostalim zemljama Balkana Peking pokušava da postavi osnove za predstojeće kinesko ulaganje. Pojave poput korupcije, loše birokratije, nepouzdanih izvođača i slične, koje mnogim zapadnim investitorima predstavljaju problem, Kineze ne dotiču previše. Kineske poslovođe se relativno dobro snalaze u sistemima u kojima je prisutna korupcija (postali su vrlo vešti u tome zahvaljujući poslovanju u Africi), a s obzirom da Peking razvoj projekata uglavnom dodeljuje svojim firmama on zapravo nije zavistan od domaćih izvođača. Kineska ulaganja mogu da budu prekretnica za balkanski region. Naravno, to može imati i loše posledice. Sa kineskim ulaganjima povećaće se i uticaj Kine, što će se odraziti na ostale sile prisutne u ovom regionu. Iako se ne mora očekivati eskalacija sukoba, svakako će postojati jedan vid tihog konflikta u kome će sile pokušavati da izmeste iz težišta jedna drugu. Kao što je istorija mnogo puta pokazala “kada se džinovi tuku, trava uglavnom ispašta”. Za razliku od svih gore navedenih sila, Kina će za države Balkana verovatno predstavljati najbitnijeg partnera u skorijoj budućnosti i zbog težišta moći u svetskoj politici koje se polako prenosi na istok.
Autor: Igor Pejić
Foto izvor: urbanismoytransporte.com
