PROLOG: Nepunih 30 godina bio sam na službi u Zagrebu (do kraja 1991). Kada sam dolazio na selo (kod Bačke Palanke), u “ono vreme”, ključna tačka polemika u kafani, gde se sve odvija, jeste sukob “zvezdaša” i “partizanovaca”, drugih i nije bilo. Preko puta kuće gde je rodjena moja supruga (oboje smo iz istog sela) stanuje “kumić”, koji navija za Partizan, a zna da ja navijam za Zvezdu. Kada se malo “navijački pokačimo”, kumić bi mi govorio (malo muca): “Zzzznaš šta, kad igraju Zzzzvezzda i Dinnnamo, ja navijam za Dinnnamo”, pokazujući time koliko mrzi Zvezdu.
Početak kolumne, uslovno, vezan je za sport, a mogao sam započeti u bilo kojoj drugoj delatnosti, jer po oceni brojnih analitičara: Živimo u svetu ispunjenom mržnjom, siromaštvom i ratovima. Medjutim, izlivi mržnje pojedinca i grupa, kao odraz stanja u društvu, najvidljivi su upravo na sportskim stadionima, koje mediji (po nečijem diktatu!) uviju u onu poznatu – Šačica navijača ničim izazvana…
MRŽNJA
Ako nastavimo u skladu s uvodom, izgleda da je istorija civilizacije zapravo istorija mržnje. Šta je to mržnja – da li je to urođeno osećanje koje je ukorenjeno u životu čoveka, ili je ona proizvod društva, osećanje koje se razvija kasnije u životu? Da li je mržnja krivac za nepravde i ratove u svetu, ili su možda nasilnici i zločinci motivisani nekim drugim razlozima?
Do pojma MRŽNJA dolazimo posredno, počev od odredjenja ličnosti.
Licnost je jedinstvena organizacija osobina koja se formira uzajamnim delovanjem jedinke i sedine i odredjuje opšti, za pojedinca karakteristican, nacin ponasanja (Rot). Dakle, ličnost nastaje uzajamnim delovnjem organizma i sredine.
Iako razni teoretičri rzličito klsifikuju strukturu (crte) ličnoti, ipak, dve se nalaze u svim podelama: 1) Temperament i 2) Karakter. Pri tome, temperament se smatra više urodjenom, dok je karakter osobina koja se stiče razvojem ličnosti. Zajedničko za obe crte jeste poveznost s emocijama.
– Temperament se odnosi na vrstu i način emocionalnog reagovanja i energetske karakteristike ponasanja: brzinu, snagu i trajanje reakcije. Temperament je vise uslovljen naslednim faktorima, nego uticajem sredine u kojim se pojedinac razvijao. Zavisi od nacina funkcionisanja vegetativnog nervnog sistema (simpatickog i parasimpatickog), odnosno od rada endokrinih zlezda. Temperament se, ipak, u odredjenoj meri menja tokom razvoja, pre svega pod uticajem sazrevanja, ali izvestan uticaj ima i sredina u kojoj se osoba nalazi.
– Karakter je poseban sklop izrazitih crta ličnosti, prevashodno emocionalno – motivacionih, socijalnih, moralnih i konativnih (pouzdan, radoznao, iskren), po kojem se ona razlikuje od drugih. Često se pojmom karakter označavaju najbitnije karakteristike licnosti ili moralno – voljne osobine licnosti (kao sto su i u svakodnevnom govoru). Za razliku od temperamenta, karakter je stečen, formira se pod uticajem sredine, vaspitanja, iskustva i ličnih voljnih napora.
Karakter se velikim delom odnosi na socijalnu stranu ličnosti – moralni princip u odnosu pojedinca sa drugima. Karakter obuhvata i voljne osobine (upornost, doslednost, hrabrost ), koje se ispoljavaju i u odnosu pojedinca sa drugima ali i u odnosu prema samom sebi. U širem smisli karakter obuhvata sve socijalno relativne osobine : stavove, predrasude, vrednosne orjentacije, interesovanja i druge dinamicke karakteristike.
Emocije su signali naše duše. One nam poručuju da je došlo do neke važne promene u našem okruženju, one nam pomažu da se lakše orijentišemo u životu. Važno je da imamo saznanja o njima, jer prateći te signale mi se lakše snalazimo u svetu. Funkcija emocija je da nam omoguće da se prilagodimo i preživimo. Emocije su sastavni deo naših života. One u velikoj meri određuju njegov kvalitet i prožimaju sve važne oblasti našeg funkcionisanja – odnose sa prijateljima, porodicom, partnerima, kolegama. U pojedinim situacijama mogu da nas spasu, ali i da naprave veliku štetu, kako nama, tako i ljudima oko nas.
Emocije su prirodan odgovor na život. One su jake i nebalansirane reakcije na događaje kojima pokušavate da kontrolišete vaš život. Emocije uzrokuju to da imate jaka osećanja a osećanja su najbolji kompas da pronađete vaš pravi put kroz život. Kada osećanja duže traju, ona prerastaju u raspoloženje. Dakle, psihološki opis ličnosti, u domenu emocija, ima nit: misli – emoije – osećanja – raspoloženje, a sve to utiče na ponašanje.
Emocije brojni autori dele na negtivne i pozitivne. U negativne emocije, najčešće, ubrajaju se: ljutnja, mržnja, bes, nestrpljenje, nezadovoljstvo, zavist, ljubomora, kajanje, netrpeljivost prema nekome ili nečemu, itd. Negativne emocije izazivaju negativna osećanja: strah, tugu, brigu, strepnju kao viši stepen brige, krivicu, sramotu, osećaj neuspeha, osećaj niže vrednosti, itd.
U pozitivne emocije, obično, ubrajaju se: zahvalnost, vera, optimizam, saosećanje, ljubaznost, odanost, poštovanje, itd. Pozitivne emocije izazivaju pozitivna osećanja: radost, spokoj, mir i najmoćniju od svih a to je ljubav. Dakle, iako se u pesmi kaže: Od ljubavi do mržnje, samo korak nas deli…pitanje je KOLIKI i KAKAV JE TO KORAK? Naime, iako nauka nastoji da bude precizna, mržnja i ljubav se imenuju kao emocija i kao osećanje ili različito, kao u prethodno navedenom primeru koji zstupa dr Milivojević.
Bez obzira da li je mržnja emocija ili osećaj, razni autori je različito kvalifikuju. Milivojević smatra da je mržnja isključivo usmerena ka drugoj osobi ili kolektivitetu, dok neki autori smatraju da ona (mržnja) ne mora samo da bude usmerena ka osobi – nekome, već i ka nečemu (stvar, proces). Tako, mržnja se definiše kao: Mržnja je snažni osjećaj koji nagoni da se nekome želi ili namerva činiti zlo, osjećaj krajnje odbojnosti prema kome ili čemu, bolesno stanje neprijateljstva.
Autori navedene definiije, kao sinonime termina mržnja, odnosno njene blaze oblike, navode: antipatija, prezir, odbojnost, gadjenje i dr. Tako, Mrzak je neko/nešto prema kojemu/čemu je usmeren osećaj mržnje. Drugim rečima: odbojan, odvratan, oduran, gadljiv.
Profesor Milivojević kaže: Treba razumeti mržnju zato što se to osećanje sa najvećim destruktivnim potencijalom ne pojavljuje tako retko. Ne mrzi se nečiji postupak već drugi kao osoba, kao ljudsko biće. Počinje da se mrzi onda kada neko zaključi da je drugi po svojoj prirodi zao čovek. A da bi osoba mislila da je drugi zao, mora da ga sagleda kroz „trougao zla”: mora da misli da je drugi svesno i namerno ugrozio nešto što njoj predstavlja visoku vrednost, bez ikakvog povoda ili opravdanja. I upravo to što se ne nalazi nikakav povod ili opravdanje za tuđe negativno ponašanje, čini da je drugi doživljen kao nerazumljiv, iracionalan – zao čovek. Kako zlo ne bi trebalo da postoji, osoba misli da ni zli ljudi ne treba da postoje, da ne zaslužuju da žive. I zato je mržnja povezana sa uništenjem, sa destrukcijom, sa ubistvom druge osobe. Ne samo sa fizičkim ubijanjem drugoga, već i sa emotivnim, psihičkim i socijalnim uništenjem drugoga. Osoba koja mrzi može da čini onome koga mrzi najsvirepije stvari bez ikakvog saosećanja ili samilosti. Zato je mržnja vrhunac neprijateljskog odnosa jednog čoveka prema drugome.
U skladu s navedeni, prof.Milivojević ističe: Kada mržnju sagledavamo kroz logiku osobe koja mrzi, onda svaka mržnja jeste proganjanje progonioca. Bilo da je reč o mržnji prema nekoj pojedinačnoj osobi, bilo da je reč o mržnji prema klasi ljudi, uvek su omrznuti ljudi prvo doživljeni kao zli progonioci neke dobre žrtve, zbog čega sledi da njih treba proganjati.
Kao posebno opasnu, mržnju treba razlikovati od drugih agresivnih osećanja. Iako su i mržnja i prezir osećanja koja dehumanizuju drugoga kao osobu, razlika je u tome da se mrzi osoba koja se smatra zlom, a prezire se osoba koja se smatra bezvrednom. Mržnju treba razlikovati i od ljutnje. Dok je mržnja usmerena ka osobi, ljutnja je uvek usmerena ka njenom ponašanju – ljutnja je uvek zahtev da neko promeni svoje ponašanje. I zato dok mržnja i prezir isključuju postojanje odnos poštovanja i ljubavi, pa samim tim isključuju prijateljski odnos, ljutnja je moguća u odnosima ljubavi i poštovanja, u prijateljskim odnosima.
GOVOR MRŽNJE
Profesor Mandić piše: Govor mržnje se najopštije može definisati kao izražavanje koje sadrži poruke mržnje ili netrpeljivosti prema nekoj rasnoj, nacionalnoj, etničkoj, vjerskoj grupi ili njenim pripadnicima. On se može definisati kao svaka komunikacija koja omalovažava osobu ili grupu na osnovu nekih karakteristika kao što su rasa, boja kože, etnička i nacionalna pripadnost, pol, seksualna orijentacija, religija i druge karakteristike. U poslednje vrijeme, govor mržnje obuhvata i govor koji je usmjeren u cilju proizvođenja mržnje i netrpeljivosti prema polu, a sve češće ovaj pojam obuhvata i netrpeljivost prema različitom političkom i drugom mišljenju kao i nacionalnom i društvenom porijeklu. Govor mržnje je svaki govor, gest, ponašanje, pisanje ili prikazivanje koje je zabranjeno jer ne smije da podstiče nasilje i predrasude protiv zaštićenog pojedinca ili grupe, ili zato što omalovažava i zastrašuje zaštićenog pojedinca ili grupu
Kada govorimo o govoru mržnje, možemo ga posmatrati i opisati iz različitih uglova, kako to kaže profesor Bogdanović, i ističe:.
Prvo, jedan ugao je lingvistički, to su specifične riječi, izrazi, nazivi i imena i rečenične konstrukcije koje se koriste u govoru. Takve riječi su, na primjer, ružna i pogrdna imena utemeljena na navodnoj osobini koje se osobi pripisuju zbog pripadnosti nekoj društvenoj zajednici, grupi ili ideji, i koja (često u vokativu) kvalifikuju osobu ili grupu kojoj su upućena, ponižavajuće i uvredljivo. Dakle, lingvistički gledano, jezik mržnje su izrazi ruganja osobi zbog njene pripadnosti određenoj grupi, zajednici ili ideji (rasa, pol, nacionalnost, vjera, seksualno opredjeljenje, ideološko opredjeljenje). To su riječi koje određenoj grupi pripisuju neku negativnu osobinu; koje etiketiraju, kleveću, kunu ili ismijavaju određenu društvenu grupu i nedvosmisleno ponižavaju osobu koja pripada toj grupi. Takve riječi su uglavnom imenice i pridjevi, pa i pojedini glagoli, a od stilskih figura, najčešće se koriste metafore. Pojedini stereotipi, isto tako, pripadaju diskursu mržnje.
Pored riječi koje etiketiraju osobu, kvalifikuju i rugaju joj se na osnovu pripadnosti, govor mržnje se manifestuje i (uglavnom) neutemeljenim tvrdnjama koje, direktno ili indirektno, nekoj društvenoj grupi, odnosno osobi koja pripada toj grupi, pripisuju neku negativnost. Osim tvrdnji, česti su i govorni činovi poput prijetnji, koji mogu biti i prikriveni u obliku obećanja, uslovljavanja i ucjenjivanja. Lingvistički je govor mržnje dosta zanimljiva ali i neistražena oblast, naprosto zato što je značenje komunikacijskih poruka uvijek vezano za kontekst, a savremena lingvistika uglavnom izbjegava raspravu o semantičkoj vezi između teksta i konteksta.
Drugi ugao iz koga se može posmatrati i opisati jezik mržnje je komunikološki. Takav pristup pretpostavlja postojanje specifične namjere govornika sadržane u poruci koju upućuje. Ako je namjeravano značenje poruke da stigmatizuje, povrijedi ili ponizi osobu na osnovu njene pripadnosti nekoj grupi, zajednici ili ideji, onda se i takve poruke mogu smatrati jezikom mržnje (čak i kad ne sadrže izraze specifične jeziku mržnje). Iako su kod pojedinih poruka namjere očigledne i nedvosmislene, ovo je dosta trnovita oblast u teoriji i praksi jezika mržnje jer određene poruke je moguće tumačiti na različite načine. Neki zakonodavci vole da upotrijebe demokratski pristup pa kažu da takva namjera postoji ako je ona nedvosmislena većini pripadnika zajednice kojima je poruka upućena. Međutim, namjeravano i protumačeno značenje ne mora uvijek biti isto. Isto tako, dobro znamo da se istina ne utvrđuje plebiscitom mišljenja, nego mukotrpnim (raz)otkrivanjem činjenica.
Treće, vrlo važan i široko prihvaćen ugao gledanja, odnosno kriterij za objašnjenje govora mržnje je sadržan u emocionalnim posljedicama takvog govora. Možemo ga nazvati psihološkim. Ovakav pristup objašnjava govor mržnje kao onaj govor koji sagovornika kvalifikuje na osnovu njegove pripadnosti (ili ne pripadnosti) grupi i takvim kvalifikacijama kod njega, odnosno kod osoba kojima je upućen, izaziva strah, zebnju, nelagodu ili ljutnju. Takav govor, u određenom društvenom kontekstu, često zagovara i nejednakost ili podređenost jedne grupe ili člana neke društvene grupe ili zajednice u odnosu na druge, te netrpeljivost i mržnju prema pojedincu ili grupi, a nekad je i poziv na osvetu i nasilje prema pojedincu ili grupi.
Govor mržnje kod primalaca poruke izaziva strah, ali često i prezir, mržnju i bes prema pošiljaocima poruka i zato je govor mržnje često recept za društveni sukob, bilo simbolički ili fizički. U tom smislu, govor mržnje se posmatra i kao sredstvo za podsticanje ili izazivanje društvenih sukoba.
Govor mržnje je češće sredstvo manipulacije za ostvarenje skrivenih, najčešće nezakonitih interesa i nepravednih ciljeva. Govorom mržnje se najviše manipuliše neobrazovanim, neukim i neupućenim osobama. Govor mržnje, u tom smislu, možemo posmatrati i kao propagandnu tehniku. On nekad počinje i sa iznošenjem pojedinih istinitih podataka, sa „delimičnom“ istinom ili iskrivljivanjem istine.
Svako društvo u kome tinjaju neprijateljske podele, od navijačkih do stranačkih, jeste u bolesnom stanju građanskog rata niskog intenziteta koje ga iscrpljuje i sprečava da se razvija. Političke elite, mediji, a posebno društvene mreže, jesu pogodno tlo za širenje govora mržje koje preti da se izmakne kontroli i doprines destruktivnom ponašanju i delovanju širih razmera. Pri tome, treba praviti razliku izmedju govora mržnje i ponašanja, jer mržnja i ponašanje nisu jedno te isto.
STVARNOST-BORBA-NEUSPEH
Kažu da se sintagma „govor mržnje“ prvo pojavljuje u SAD, kao zemlji koja zagovara slobodu govora. Medjutim, govor mržnje i sloboda govora, kao jedno od ljudskih prava, nemaju ama baš ništa zajedničko. Odnosno, upravo se govor mržnje „krije“ iza „zajamčene“ slobode govora. Tako, 2008. godine, prilikom službenog boravka u SAD, bio sam u prilici da na CNN posmatram predizbru kampanju za predsednika Amerike. Po povratku sam poručio – ne trebaju knjige i „poverljive informacije“ da učite o SAD, samo bar 10 dana u izbornoj kampanji, pogotovo pred njen finiš, gledajte CNN.
Otkud toliko mržnje u ljudima danas u 21. veku, kako se to populistički naglašava?
Nagomilalo se to godinama, decenijama, vekovima. „Negtivna energija“ (negativna osećanja-emocije), kao deo nasledja, ali i razvoja ličnosti, podgrevni su do te mere da se ponekad smatraju i TRADICIONALNIM. Tako, čuveni Ivo Andrić i piše o mržnji na Balkanu (BiH): Uzvodno od mosta sa obje strane Drine postoje velika udubljenja u kamenu, tragovi ogromnih konjskih kopita. Za srpsku djecu, koja se tu igraju loveći sitnu ribu, to su otisci Šarca, konja Marka Kraljevića, koji je bježeći iz tamnice, tu preskočio rijeku. Za tursku djecu tu su otisnuta kopita krilate bedevije Đerzelez Alije, koji je prezirao skele i skeladžije i kao potočiće preskakao rijeke. ,,Oni se o tome i ne prepiru”, piše Andrić, ,,toliko su i jedni i drugi ubijeđeni u tačnost svog vjerovanja. I nema primjera da je ikad iko uspio da koga razuvjeri ili da je ko promijenio svoje mišljenje.”
Nacionalizam (ne patriotizam!), gradjanski ratovi, borba za vlast (moć), kriminal i korupcija, jesu milje u kojem populacija, ne samo pojedinac, brojnih regiona sveta, pa i Balkana, biva “zadojena” mržnjom, kao cassus belli. Stiven Spilberg i Aleks Gibni su na Diskaveriju prikazali seriju od šest epizoda, čija je ključna tema mržnja, zaključujući: . I dok sva ljudska bića imaju sposobnost da mrze, samo neki shvataju šta je izaziva i pretvara u destruktivnu silu. U srcu ovog svevremenskog serijala je ideja da, ako ljudi počnu da shvataju svoje umove, mogu da nađu načine da rade protiv mržnje i spriječe njeno širenje.
Pravno posmatrano, postoji nebrojeno konvencija, rezolucija, zakona i strategija, od UN do svake države ponaosob posmatrano, kojima se pokušava suzbiti govor mržnje i destruktivno ponašanje na mržnji zasnovano.
Zašto nema rezultata?
Čovek je biće koje “misli”. Misli stvaraju emocije. Emocije prerastaju u osećanja i raspoloženje. Čovek se ne ponaša (samo) po zakonu, već u skladu sa crtama ličnosti (urodjenim i stečenim) i socijalizacijom u sredini u kojoj bitiše. Iz mržnje, kako predanja kažu, Kain je ubio Avelja, Romul je ubio Rema. BRAT JE UBIO BRATA!
EPILOG
Postoji jedna izreka koja kaže: Kada pravite novi sistem, trebaće vam, bar toliko vremena, koliko je stari postojao. Verovatno u toj izreci ima malo istine. Koliko traje „sistem“ mržne i govora mržnje, koji rezutuje destruktivnim delovanjem do fizičke likvidacije „omrženih“?
Mržnja je emocija i osećanje koje, pre svega, pogadja samu ličnost koja je time „zadojena“. Mržnja stvara negativne vibracije u organizmu koje manifestiraju razne poremećaje za koje najvjerojatnije nisi uopšte svjestan/svjesna. Često nismo svjesni da je upravo vibracija i energija prouzrokovana mržnjom odgovorna za nedaće koje nam se u životu događaju.
Otuda, borba protiv mržje i govora mržnje mora da bde usmerena na pojedinca, u toj borbi pojedinac sam sebi najviše može da „pomogne“. Cena koju plaćamo za mržnju je otuđenje koje vodi u samoću i/ili agresivnost. Prava sreća ne dolazi kroz druge nego kroz našu sposobnost da se otvorimo, volimo i budemo u potpunosti slobodni (i od mržnje). Kad uspemo postići da naša lična sreća ne zavisi o spoljnom svetu, spoljni svet je neće moći uništiti. Fosdik je davno rekao: Mrziti ljude je isto što i spaliti svoj dom da bi se oslobodili od miševa!
Korov ne treba sijati. On sam proklija. Ali korov treba iščupati, jer će inače ugroziti čitav usev. Takva je i mržnja. Nadogradnja na samopomoć u prenebregavanju mržnje i govora mržnje, jeste društvena aktivnost, ali ne samo kroz zakone i propise. Dva su aspekta bitna za suzbijanje mržnje (govora mržnje): 1) mržnju treba uzučavati kao opaku bolest i 2) treba istinski razvijati i bodriti: razumijevanje, toleranciju, izdržljivost, dostojanstvo, čast, nevezanost, odvojenost, odmerenost, samokontrolu, samodisciplinu, pristojnost, praštanje, milosrđe, humanost, sažaljenje, suosećanje, i kao najidealniji protivotrov – ljubav.
Kako je to lako reći! Možda to i nije teško učiniti. Pokušajmo, jer MRŽNJA JE ZA LUZERE (GUBITNIKE).
Ja nisam luzer… (Balašević), probajmo pevušiti, videćemo, ide to.
Kumić, s početka moje priče, bio je na koncertu Balaševića (Novi Sad) potkraj prošle godine. Kad ga sretoh i upitah – kako Partizan, odgovori mi – mmma pusssti to, ja nisssam luzzzzer!
Prof.dr Božidar Forca
