PROLOG: Razgovaraju dva prijatelja, jedan je veterinar, a drugi lekar opšte prakse. Veterinar: Lako je tebi prijatelju da uspostaviš dijagnozu, kad ti dođe pacijent ti ga ispitaš kako se oseća, malo slušalicama po plućima, malo – zini A, a za to vreme on te obasipa pričom kako se oseća. Kod mene kad dođe pacijent (dovede ga vlasnik), obično odgovara MU, AV, MJAU, MEEE, ILI CVILI, a vlasnik, po običaju – ne znam šta mu je, od juče je nekako nikakav. Lekar: Prijatelju, ljudi se vežu za reči, a volovi za rogove. Zato u dijagnostici koristimo latinski jezik, kako bi pacijenta navikli na mrtav jezik.
OSEĆAJ
Nebrojeno puta, a ne znajući zašto, osećali smo se nekako čudno, bilo u plusu bilo u minusu. Jednostavno, niti smo mogli rečima iskazati kako se osećamo, niti smo mogli dokučiti šta je uzrok takvom osećanju. Najčešće, takvo osećanje tumačili smo time da smo nešto čuli, videli ili pojeli. Dakle, osećaj je reakcija naših čula na neki podražaj, mogli bismo zdravorazumski konstatovati.
Upravo dok pišem ovu kolumnu, imam mučninu u želucu (osećaj), a prva pomisao na uzrok jeste lubenica iz frižidera koju sam konzumirao pred spavanje. Kad malo bolje razmislim, ta mučnina je možda i zbog vesti sa TV o saobraćajnoj nesreći gde je voz udario u putnički automobile i usmrtio oba roditelja, a dvoje mloletne dece ostadoše živi, sa težim posledicana. A možda je ta mučnina i zbog toga što mi ćerka odvede unuku u Beograd, baš kad joj je najlepše na selu bilo…. Možda je ta mučnina kumulativni iskaz svega što navedoh, ili pak nešto drugo, čega nisam svestan?
To je lični osećaj. Postoji li kolektivni osećaj, i ako postoji, šta on u suštini jeste?
Šta je zajednički imenitelj za tvrdnje: Osećamo se kao svoj na svome; Osećamo se sigurno i bezbedno; Osećamo se prevarenim; Osećamo se vrlo nesigurno; Imamo osećaj da se tu nešto krije (iza brda valja)…
Kolektivni impresum, ma koliko bio zbir ličnih osećanja, bliži je nekakvom relativno determinisanom uzroku nego nedoumici bilo koje jedinke koletiviteta. Kada lična percepcija poprimi kolektivitet, reč je o relatvno izolovanom uzroku koji u masi dobija snagu. Stare štediše (osećamo se prevareno) imaju prilično jasnu sliku toga što ih takvim čini, iako način dolaska u takvu situaciju i njeno trajanje ne moraju da im budu poznati.
Dakle, kolektivni osećaj može da bude reakcija na realan podražaj. Međutim, taj osećaj može da bude i iskonstruisana situacija (stanje). Iskonstruisana situacija (stanje) nastaje od strane onih koji takvu situaciju (stanje) priželjkuju i stvaraju zarad sopstvenih interesa. Evo, upravo dok pišem kolumnu, pratim jutarnji program jedne TV stanice, gde se jedan “analitičar” oglašava kako je postupanje nekih usmereno protiv interesa Republike Srbije. Svakako, ti koji rade protiv interesa Republike Srbije, kako reče “analitičar”, nemaju šansu da to demantuju. Korektno bi bilo da taj “analitičar” nabroji interese Republike Srbije (ako zna?), kao i da se ispita zašto “oni” rade protiv tih interesa. Ali, ispitivanja nema.
Prisetih se povika sa društvenih mreža: 1) Onih koji preovladavaju i koje smatrm korektnim i koje podržvam – Nole (Đoković) legendo; Nole ponosu naš, s jedne i 2) onih malobrojnijih, ali prisutnih – Đokoviću prevarante…
Kolektivni osećaj koji u masi stvaraju interesi, najčešće, jeste reč. Ta reč ima snagu da ličnu percepciju konkertne stvarnosti preobrati u željeni osećaj mase, ma kakav realni podražaj bio. U tom smislu, relativno pozitivan trend konstrukcije kolektivnog osećanja jeste onaj u kome je realni podražaj upravo srazmeran rečima konstruktora osećanja. Ne kaže se badava – ništa ne uspeva kao uspeh! Međutim, problem nastaje kada realni podržaj i željeni osećaj mase imaju obrnutu proporciju. Korona virus je tipičan primer, da ne širimo priču (ne dolivamo ulje na vatru).
SIMPTOM
Simptom (čiji naziv dolazi od grčke riječi σύμπτωμα za ‘priliku’, ‘nezgodu’ i ‘gubitak’, koja vuče korijenje od συμπιπτω odnosno ‘zadesiti’) je izraz koji se u medicini koristi za znak bolesti. Po simptomima, karakterističnima za određena patološka stanja, postavlja se dijagnoza bolesti, a uspostavljanjem podudarnih i nepodudarnih simptoma vrši se diferencijalna dijagnoza, tj. razlikuju bolesti koje imaju neke zajedničke karakteristike.
Dakle, simptom je relativno jasan pokazatelj (znak) za patologiju (dijagnozu) u medicini. Kažemo relativan, jer isti simptomi mogu ukazivati na različita oboljenja organizma. U tom smislu, konkretizacija stvarnog oboljenja (dijagnoza) dobija se tek detaljnim ispitivanjima.
Simptom nije samo medicinski fenomen. Taj termin koristi se u brojnim društvenim delatnostima. Ima veliku fluktuaiju u teoriji kriznog menadzmenta, kada se govori o simptomima krize. Upravo taj aspekt termina simptom jeste predmet našeg interesovanja.
Odmah na početku treba podvući da SIMTOM nije isto što i UZROK krize. Simptom, kao i u medicini, jeste znak (najava) da do krize može da dodje, dok je uzrok realan unutrašnji ili spoljni činilac koji do krize dovodi. Prikažimo to na primeru preduzeća “X” (Tabela).
| POKAZATELJI STANJA | SIMPTOM KRIZE | UZROK KRIZE |
| Nezadovoljstvo radnika, štrakovi | + | |
| Učestalost grešaka, povećanje zaliha, kašnjenje isporuka | + | |
| Smanjenje proizvodje, porast škarta, porast fiskalnih troškova | + | |
| Ekonomske, konkurentske, politčke i socijalne promene | + | |
| Nečinjenje menadzmenta (neznanje i nesposobnost) | + | |
| Činjenje (greške) menadzmenta, do namernog | + |
OSEĆAJ-SIMPTOM
Ljudi se vežu za reči, kaza lekar s počeka naše priče. Otuda, osećaj može, ali ne mora da bude simptom. Preciznije, osećaj je uvek neki simptom, dok obrnuto ne mora da važi, zavisi s koje se strane gleda. PRIMER (istorijska priča): Jedna vojska je dugo opsedala jedno utvrdjenje i nikako nije mogla da ga osvoji, jer je odbrana bila vrlo uspešna. U samom utvrdjenju snage su bile na izmaku, zavladala je glad, bolest (simptomi)..S druge strane, motivacija napadača je slabila (simptom). Komandant napadač se obrati svojim podanicima: Ne činite ništa, samo im sprečimo snabdevanje i iscrpićemo ih da će se sami predati (osećaj). Lucidni branilac, videvši da situacija u utvrdjenju izmiče kontroli naredi: Gadjajte napadača korom hleba (ko tebe kamenom, ti njega hlebom). Kada to napadači videše, odustadoše od napada (pa kad nas ovi hlebom gadjaju, oni su snbdeveni preko norme-greška menadzmenta).
DIJAGNOZA
Jasno i visoko pouzdano identifikovanje oboljenja, na bazi detaljnih ispitivanja, polazeći od simptoma, ali i osećaja pacijenta, jeste dijagnoza u medicini. Dakle, osećaj i simptomi su polazni, ali ne i dovoljni parametri dijgnostike. Medicinska nauka i doktrina je izuzetno razvijena, da se dijagnoze retko dovode u pitanje. Svakako, postoje i greške u dijagnozama, ali – nema bezgrešnih. Naime, i u medicine postoji “osećaj” (rutina) lekara (setimo se filma “Variola vera”), o koroni da i ne govorimo (za sada).
Šta je dijagnoza u društvenim procesima? Teško je odgovoriti na ovo pitanje. Zašto? Prvo, naučna i stručna ispitivanja, uglavnom, ukoliko i postoje, vodjenja su interesom – onih na vlasti ili onih koji se za vlast bore. Drugo, simptomi se teško otkrivaju, odnosno vešto prikrivaju ili prikazuju onakvim kakvi stvarno nisu. Na kraju, osećaj pojedinca i mase je područje vrlo podložno manipulaciji. Tako, dijagnostika ostaje “slaba” karika u društvenim procesima, jer je i osećaj i simptom – INTERES. Treba li uopšte za tu konstataciju primer? Ako treba, ima ih pregršt, a navedimo samo neke: SSSR, Irak, Avganistan, Kipar, SFRJ, SR Jugoslavija, Kuba, Venecuela, Libija, Sirija, Meksiko, ili, na svim meridijanima i paralelama po neki.
EPILOG
Analizirajući posao lekara i veterinara shvatih: 1) Čovek je najveća životinja, koja može da podnese što nijedna živuljka nije u stanju i 2) veterina je ispred medicine, zato se delovanje lekova i vakcina prvo utvrdjuju na životinjama, 3) o latinskom jeziku neću ponavljati reči s početka priče.
Reči “varaju” lekare! Osećaj i simptomi, bez ispitivanja, ne vode pravoj dijagnozi.
Prof.dr Božidar Forca
