PROLOG (Slika): Dobrano jesen u živote naše gazi. Korona virus sve više jača, slabo ko dolazi. Hladnoća se u kuću uvukla. Pucketaju prve vatre u „Smederevcu“, krčka se i jutarnji kačamak, ali se nešto dim vraća. E, nema više dimnjačara nekadašnjih.
Po modelu URADI SAM, baka Kata „otklanja kvar“. Use i u svoje kljuse, kaže narodna.
Ako je narodna, ne treba je proveravati.
ŠTA JE VAŽNO?
U dobra vremena u Beogradu odomaćio se slogan: Samo ljubav je važna, sve ostalo imate u
robnim kućama Beograd. Nema više robnih kuća. Nedugo zatim, slogan se premetnu u: Samo
ljubav je važna, sve ostalo imate kod Kineza. Nešto se i Kinezi prorediše. Ali, život ide dalje,
slogan dobi novi kvalitet: Pusti ljubav, lajkuj-šerujuj po internetu. Nestade (?) ljubav.
Reč važno ima mnogo sinonima u našem jeziku, kao što su: bitno, potrebno,neophodno,
ključno, poželjno, moguće, interesantno, preporučljivo, dragoceno, relevantno, isplativo,
značajno…Ti sinonimi se koriste u zavisnost od konteksta na koji se odnose. Ma koji sinonim da
upotrebimo, uvek je bitno: šta je važno i zašto je nešto važno.
Teško je dati jedinstven odgovor na pitanje šta je važno (zašto je to važno), jer to svaka jedinka
za sebe odredjuje. Medjutim, ne vezjući se za konkretnu jedinku i neku vrednost koja je za nju
važna, dakle u opštem smislu, mogu se determinisati vrednosti za koje će svaka normalna osoba
reći da jesu značajne. Na primer, pri čestitanju značajnih datuma (rodjendan, Nova godina,
Slava…), uobičajeno se poželi zdravlje (lično i porodično) i sreća.
Mislim da smo svi saglasni da zdravlje, stvarno, jeste od krucijalne važnosti za svaku osobu. U
prilog tome ide i ona narodna: Zdrav čovek ima sto problema, a bolestan samo jedan.
Zdravlje
Definiciju „zdravlja“ preuzećemo iz Ustava Svetske zdravstvene organizacije: “Zdravlje je stanje
potpunog fizičkog, duševnog i socijalnog blagostanja, a ne samo odsustvo bolesti i
iznemoglosti”.
Bezbroj je vrsta bolesti registrovano u svetu, a koje mogu zahvatiti organizam jedne osobe.
Stoga, kao u malo kojoj sferi, zdravstveni sistemi brojnih zemalja sveta jesu solidarni u
nastojanju da dodju do sredstava i mehanizama lečenja pacijenata, s jedne i, suzbijanja ili
iskorenjivanja bolesti, s druge strane. Dakle, leči se bolesnik, a suzbija bolest. Neke bolesti,
pogotovo zarazne, u eri povezanosti sveta (globalizam) šire se neverovatnom brzinom do
razmera pandemije, odnosno opšte opasnosti po svetsku populaciju.
Ova, 2020. godina, na delu je pokazala šta je „globalizam“, baš kad je zdravlje u pitanju. Za vrlo
kratko vreme, korona virus se proširio u tolikoj razmeri da je Svetska zdravstvena organizacija
proglasila pandemiju (11.03.2020), a brojne zemlje su uvodile različite mere i zavodile stanja u
sopstvenim državama, kako bi se zaraza stavila pod kontrolu, jer efikasnog leka (vakcine) još
nema u široj upotrebi.
Najveći broj država vrlo ozbiljno je shvatio opasnost korona virusa. Medjutim, neke države, ili
odredjene grupacije unutar jedne države, nastojale su minimizirati tu opasnost. To su činile na
vrlo neprimeren način poredeći smrtnost od korona virusa sa nekim drugim smrtnostima u
istoriji ili danas. Svaka smrtnost je teška, te je Igranje sa ljudskim životima uvek besmisleno.
U traganju za vakcinom (kažu da je blizu pronalazak i šira upotreba), čineći nadljudske napore u
zbrinjavanju (lečenju) zaraženih, svi svetski zdravstveni sistemi su utvrdili istu strategiju –
minimizirati kontakt medju ljudima, kao vid prenošenja virusa. To minimiziranje kontakta
medju ljudima imalo je teži oblik – zabrana kretanja i okupljanja (vanredno stanje) do blažih
formi u vidu preporuka da se izbegavaju veća okupljanja, ili predvidjanja kaznenih mera za one
koji preporuke ne poštuju. Ograničenja i zabrane kretanja i okupljanja stanovništva drastično su
se odrazile na ekonomsku i socijetalnu ravan. U jednom trenutku je stao svet. Ima li rezultata –
nema, u smislu da je korona obuzdana. Naprotiv, korona virus je ubrzala svoje širenje do
razmera koje se ni naslutiti ne daju. U svetu je na dan 15.11.2020. godine obolelo (zaraženo)
nešto preko 54 miliona osoba, od čega je 13,1 miliona preminulo.
Dakle, dva su smera pred zdravstvenim sistemima i društvu u opšte na suzbijanju korona
virusa: 1) minimizioranje kontakata, zarad smanjenja broja prenosa zaraze i 2) vakcinisanje,
kao oblik sticanja koletivnog i individualnog imuniteta. Ma kako uopšteno izgledala, oba
smera zavise od pojedinca!
Svaki pojedinac, praktično, ima mogućnost da pokuša da spreči samozaražavanje, izbegavajući
veće skupove i poštujući preporuke – maska i distanca. U drugom slučaju (vakcina), pravo je
pojedinca da se opredeli – vakcinisati se ili ne, izuzev tamo gde se to striktno utvrdi kao
OBAVEZA (ima i takvih slučajeva).
Gde je izlaz – URADI SAM.
Sreća
Šta je sreća? Sreća (ili radost) jeste subjektivno stanje zadovoljstva životnom situacijom,
povezano sa osećajem ispunjenosti i uživanja. Pojam sreće je naširoko proučavan i objašnjavan
tokom istorije, što oslikava univerzalni značaj koji ljudi pridaju sreći. Mnogi etičari sreću smatraju
najvećim dobrom i ciljem ljudskog delovanja.
U stanja koja su blisko povezana sa srećom uključeni su zdravlje, bogatstvo, uživanje u životu,
sigurnost, zadovoljstvo i ljubav. U stanja suprotna sreći uključeni su patnja, tuga, strepnja, briga i
bol(est). Sreća se često povezuje sa prisustvom povoljnih uslova kao što su porodični život
ispunjen ljubavlju i ekonomska stabilnost. Nepovoljni uslovi, kao što su uvredljive i ponižavajuće
lične veze, gubitak zaposlenja i konflikti, smanjuju izglede za ličnu sreću. Međutim, mnogi
mislioci smatraju da sreća umnogome zavisi od stava koji čovek zauzme u takvim, nepovoljnim,
uslovima.
Dakle, iako možemo zamisliti situacije u kojima govorimo o sreći veće grupe ljudi (spašavanje u
brodolomu, neulazak u avion koji će kasnije pasti…), ipak, sreća je pre svega individualan osećaj.
S obzirom da je individualan, taj osećaj ima i različit odnos svakog pojedinca prema sreći. Tako,
neki će to stvarno poimati kao sreću u odredjenom trenutku (dobitak na loto), dok će drugi to
što se srećom zove pripisati spletu okolnosti kojima je pojedinac doprineo ili nije. Na primer,
kako govoriti da je neko srećan čovek time što je imućan, kad će on reći da je to stekao svojim
mukotrpnim radom. Naš veliki pesnik Jovan Dučić zapisa: „Ima ljudi koji su gospodari zlatnih
rudnika, a ne osećaju se srećnim; a ima ljudi koji se ne osećaju nesrećnim ni posle kakvog slučaja
koji bi drugi smatrali katastrofom ljudskom života. Znači da je sreća jedna stvar mišljenja, i da
sama za sebe ništa ne predstavlja“.
U tom tumaranju dolaska do toga šta jeste, a šta nije (za nekoga) sreća, iskoristimo dve narodne
izreke: 1) sreću čine male stvari I 2) svako je kovač svoje sreće.
Sreću čine male stvari: Ljudi najčešće brinu o nebitnim stvarima, fokus usmeravaju na
probleme, trujući život sebi i drugima, prave “drame” u kojima manje ili više uživaju, biraju
posao koji najčešće ne vole, druže se sa ljudima vrlo često samo iz koristi, odlaze od sebe da bi
sutra bolje živeli, a to sutra nikada ne dolazi…Kad se u životu dogode “razarajuće” stvari, kao što
je gubitk posla, odlazak partnera, gubitak nekoga koga volite, čovek se “raspadne”, razleti se u
milijardu komadića i na trenutak ga nestane (taj trenutak za svakoga od nas je drugačiji), taj isti
čovek onda nekako sakupi svoje komadiće i ponovo ih složi…ne shvatajući kolika je njegova
unutrašnja snaga. U takvim uslovima, sreća se akceptira u nečemu što donosi radost ili uživanje
u čemu (jutarnja kafica; druženje s dragim osobama; čitanje omiljene literature; igra s kućnim ljubimcem…).
Svako je kovač svoje sreće:
Jedna od najpopularnijih latinskih izreka je Faber est suae quisque fortunae, često se prevodi
kao Svako je kovač svoje sreće ili Svaki čovek je arhitekta svoje sudbine I ima snažnije značenje
od prethodne – sreću čine male stvari, iako je s njom povezana. Prema antičkim svedočanstvima
bogati rimski državnik u doba srednje Rimske Republike Apije Klaudije Ceko je sastavio i zbirku
stihovanih izreka (Sententiae), koje su pružale praktične savete o mudrom i moralnom životu, a
među njima je navodno bila i ova izreka. Izreka Svako je kovač svoje sreće se pripisuje rimskom
istoričaru i književniku Gaju Salustiju Krispu i rimskom državniku i govorniku Marku Tuliju
Ciceronu. Ona ističe da mi sami stvaramo svoju sudbinu. Naše živote ne vodi sreća, već naše
sopstvene akcije. I zato moramo da radimo naporno kako bi kreirali život kojim želimo da živimo.
Postoje i drugačija vidjenja “kovanja sopstvene sreće”. Tako na primer, navedeni pesnik Jovan
Dučić kaza: „Nije tačno rečeno da je svaki čovek kovač svoje sreće; tačno je, naprotiv, da je čovek
uvek sam kovač svoje nesreće. Jer od hiljadu nesreća ima samo jedna koja nas snalazi od Boga, a
to je smrt, iako smrt nije nesreća, ili bar ne najveća. Sve druge bede su delo čovekovo, čak i
sama njegova bolest. Zato ako su sreće slučajne, nesreće nisu slučajne. Za svaku našu nesreću
kriva je ili naša lakoumnost, ili naša gordeljivost, ili naša glupost, ili naš porok. I za fizičke bolesti
su krive samo naše duhovne bolesti, nezdrave i poročne misli“.
Složili se sa time da svako jeste kovač svoje sreće ili nesreće, ipak, reč je o pojedincu. U svakom
slučaju, izlaz jeste – URADI SAM.
EPILOG
Čovek je društveno biće. Da to je tačno i, stoga, ne treba proveravati i dokazivati. Zato, čovek
u životu uvek vodi tri borbe (Vladika Nikolaj Velimirović): borbu s prirodom; borbu s drugim
ljudima I borbu sa samim sobom. U tim borbama čovek shvati koliko je, u stvari, mali. I dobro
je kad to shvati, jer sreću čine male stvari.
Da li je čovek srećan kad je zdrav, ili je zdrav kad je srećan? Ne treba mngo mudrosti da se
odgovori na ovo pitanje. Zato je svako kovač svoje sreće, ako je zdrav.
Iako baka Kata (početak priče) nema škole, znamo da je zdrava, a time i srećna. Malo koji
muškarac njenih godina, ali I mladji, usudio bi se uraditi to što baka učini.
U vremenu teškom u kome živimo, strašno je važno URADI SAM.
Prof.dr Božidar Forca
Naslovna slika je preuzeta sa Facebook-a.
