Ovih dana svima nam teško pada izolacija. Dugačak je spisak ograničenja koja trpimo, a još duži onaj koji sadrži šta nam sve nedostaje. Međutim, iako možda niste tako razmišljali, ali pored toga što ćemo socijalnom izolacijom sačuvati živote, ona ima i još neke pozitivne strane
Pije mi se kafa u bašti omiljenog kafea. Volela bih da mogu da nastavim sa treningom. Želim bez ograničenja da šetam svog psa. Nedostaju mi roditelji. Teško mi je bez unučića. Nikada nisam bio ovoliko dugo rastavljen od svoje devojke. Ne mogu da verujem da ne smem na ručak sa sestrom. Uplašen sam za budućnost. Ne mogu više da stojim u redovima za prodavnicu. Unosi mi nervozu ovolika dezinfekcija. Osećam se kao da napolju bukti rat, a ja sedim kod kuće… Ovo su neke od rečenica koje ćemo najčešće čuti, pomisliti ili izgovoriti ovih dana i većina se odnosi na jadikovanje, pritužbe i samosažaljenje. Međutim kada izađemo iz svojih strepnji, strahova i nezadovoljstava trebalo bi da pogledamo širu sliku.
U ljudskoj je prirodi da se opire promenama. Trpimo kolege, partnere, odnose i okolnosti koje nam ne odgovaraju samo zato što se plašimo promena. Takođe strah imanentan ljudskom rodu, a možda i svakom živom biću je onaj od nepoznatog. Zašto se toliko plašimo terorizma iako mnogo više ljudi pogine u saobraćaju nego u terorističkim napadima? Plašimo se, između ostalog, jer ne znamo kada, gde i na koji način će se dogoditi sledeći napad. Ovaj virus koji je pogodio celu planetu spojio je ova dva straha u jedno. Nepoznat nam je i doneo je mnogo promena u našu svakodnevicu. Ipak ne smemo zaboraviti da svaka promena ima dve medalje. Za nešto ili nekog je dobra, a za nešto ili nekog nije.Šta se sve promenilo u doba korone (covid-19 virusa) i da li je baš sve negativno?
PRE PANDEMIJE
Proces globalizacije koji po nekima već predugo traje, a koji za cilj ima da nas sve poveže i pretvori u jedinstvenu globalnu zajednicu zaživeo je u mnogim sferama našeg života. Cilj globalizacije je prvenstveno povezivanje radi olakšane razmene roba i usluga. Dakle ekonomska ekspanzija i stvaranje novih tržišta. Tako smo došli do toga da proizvodna kompanija bude osnovana u jednoj državi, da sirovinu nabavlja u drugoj, proizvodnju vrši u trećoj a robu prodaje u četvrtoj državi. Tako nastaju multinacionalne kompanije koje se danas zajedno sa međunarodnim organizacijama smatraju i akterima međunarodnih odnosa. One taj epitet svakako zaslužuju zahvaljujući svom uticaju koji ostvaruju na međunarodnom nivou. Sekundarno, globalizacija je dovela i do kulturološkog povezivanja, veće tolerancije u civilizacijskim razlikama, veće saradnje u naučnom smislu i tome slično.Pojavom novih informacionih tehnologija, proces globalizacije i ceo svet su se ubrzali. Ljudi ne samo da su u konstantnom kontaktu već su i u konstantnom pokretu. Ovo je dovelo da imamo jako veliku gustinu naseljenosti u pojedinim mestima, veliku frekvenciju saobraćaja kako na kopnu tako na vodi ali i u vazduhu. Za jako kratko vreme letimo sa kontinenta na kontinent.
Ovo svetsko ubrzanje prati i kapitalistički poredak ili obrnuto ubrzanje je pratilo kapitalizam. Od propasti SSSR-a jasno je da svet ide kapitalističkim putem, da se broje profiti a ne ljudski životi. Ljudi umiru na vratima bolnica jer nemaju osiguranje, vrše samoubistva jer ne mogu da isplate kredite, ne viđaju porodicu jer jure projekte, ne brinu o svom zdravlju jer nemaju vremena. Konstruišu se nova oružja i novi ratovi da bi se stvorilo novo tržište za prodaju istog. Sa druge strane nikada nije bilo više siromašnih i gladnih u svetu. Socijalne razlike između onih 1 % koji kontrolišu 99% svetskog bogastva i onih 99% koji dele taj 1 % su postale sve očiglednije. Može se raći da smo u okrilju globalizacije za nekih 20-tak godina prešli jako dug put za kratko vreme, a usput smo uspeli da u velikoj priči o ljudskim pravima zaboravimo naše osnovne vrednosti. Pandemija nas je vratila njima.
ZA VREME PANDEMIJE
Virus koji je krenuo iz Kine jako brzo je osvojio ceo svet, nije preskočio ni poznate ličnosti (Tom Henks), političare i lidere ( iranski ministar zdravlja..), pa ni članove kraljevske porodice (engleski princ Čarls). Posle Kine virus je najteže pogodio Italiju, međutim putevima globalizacije prerastao je u pandemiju. Svaka država za vreme pandemije pronalazi sopstvene metode borbe ali na globalnom nivou svi metodi su se sveli na socijalnu izolaciju, prekidanje kontakata i obustavu kretanja i transporta. Većina ljudi u svetu sedi kod svojih kuća, širom sveta zatvoreni su klubovi, barovi, restorani, teretane. Nema javnih okupljanja, nema pozorišnih predstava, koncerata, bioskopskih projekcija, referenduma ni izbora. Ovih dana čini se da je globalizacija utihnula. Od nje je ostala samo ona tehnologija, telefoni, internet i društvene mreže kao najčešći oblik bezkontaktne komunikacije.
Pandemija nam je pokazala kako izgleda kada nam priroda uskrati ljudska prava kojih su nam puna usta, članci i naučni radovi. Ne možemo da se krećemo, radimo i komuniciramo kako bismo želeli. Moramo da ostanemo osakaćeni za naše želje da bi preživeli. Kada su stali putevi globalizacije ostali smo sami sa sobom i svojim porodicama. U ovoj kriznoj situaciji mnoge stvari se vide jasnije. Pa tako sami sa sobom vidimo ko i šta nam nedostaje, ko se najviše brine za nas i da li smo na primer dobili otkaz na poslu koji smo inače strepeli da napustimo. Osim kristalisanja nakih želja, potreba i odnosa dobili smo vreme da se posvetimo sami sebi. Pročitamo knjigu što inače nikako ne stižemo, pogledamo sve filmove koje želimo, pošaljemo poruke, sredimo ormane, provedemo vreme sa porodicom i još mnogo toga.
Na nacionalnom nivou uviđamo koji su nedostaci naše države, ali i koje su prednosti. Pa tako je većina srba koji su otišli trbuhom za kruhom ovih dana pohrlila ka rodnoj državi, videli smo da imamo dovoljno hrane i proizvodnje i industrijske kapacitete koje svakako treba da iskoristimo posle pandemije. Takođe smo videli da nam pored lekara treba vojska, što veća i što obučenija i opremljenija. Vojska je ta koja nam čuva bolnice, namešta krevete i radi sve neophodno da pomogne narodu u ovim vanrednim okolnostima, kao što je uvek radila a mi smo joj to zaboravljali. Videli smo takođe da nam nisu prijatelji oni koji govore o prijateljstvu već oni koji pošalju konkretnu pomoć kada nam treba. Dok se neki pitamo gde su braća Rusi, Kina je u ovim kriznim okolnostima ispala najveći prijatelj Srbije, a nije baš da jedina ima kapacitete da pomogne.
Prijateljstva, solidarnost, humanost i sposobnosti su takođe isplivale na površinu i na svetskom nivou. Danas Italija diže zastave Rusije, Kine i Kube umesto zastave EU i SAD. SAD su odlučile da svoju pomoć ponude Iranu umesto Italiji. Ispostavilo se takođe da Nemačka ima malu smrtnost u borbi sa virusom, a da Veliku Britanija ne mari mnogo za živote svojih stanovnika. Na tom svetskom nivou Kina je izašla kao pobednik iz pandemije, a jako dobro se drže i Rusija i Kuba. Dakle dve komunističke države i jedna sa komunističkim tekovinama pobeđuju virus bolje od ostalih. Mane kapitalizma i liberalizma izašle su na površinu.
Osim svega što smo mogli da vidimo na svetskom, nacionalnom i ličnom nivou za vreme pandemije moramo i da pogledamo šta se dešava sa prirodom kada je naše kretanje jako usporeno. U Veneciji su se posle mnogo godina očistile vode pa su se čak i ribe pojavile, sa Trstom je slična situacija tamo ponovo plivaju delfini. U Srbiji na jezeru Perućac životinje takođe uživaju u plivanju čistom vodom bez prisustva ljudi. Ovakvih je primera još dosta u svetu, a da ne pominjemo koliko smanjenje emisije štetnih gasova u vazduhu kada je je kretanje automobila minimizirano, posebno u gradovima poput Beograda. Priroda ponovo živi i obnavlja bez aktivnog prisustva čoveka.
POSLE PANDEMIJE
Najviše nas brine da li ćemo iz pandemije izaći živi i zdravi ali i kakva će biti naša egzistencija i da li će nastupiti nova ekonomska kriza. Da će posledica biti to je neminovno, neki će izgubiti svoje bližnje, neki posao, ušteđevinu, sigurnost…. Ako optimistički gledamo na stvarnost, moramo znati da će se posledice sanirati u onom obimu koji je moguć ali da ne smemo sebi da dozvolimo da posle ove krize svet ostane isti i da naše ponašanje nastavi tamo gde je stalo pre pandemije. Trošili smo prirodne resurse kao da nema pokoljenja iza nas, kao da imamo neprikosnoveno pravo da uništavmo ono od čega živimo. Priroda sada želi da nam poruči da usporimo (jer virus se bez naših putovanja ne bi tako lako preneo sa jednog kraja sveta na drugi), da se vratimo iskonskim vrednostima, a one nisu u gomilanju kapitala već u solidarnosti, prijateljstvu, jedinstvu i humanosti. Stoga do kraja ove pandemije vodite svoje misli u pozitivnom duhu, a kada pandemija prođe nemojte zaboraviti lekcije koje nas je naučila. Danas ostanite kod kuće da biste sutra živeli.
Piše: Jasmina Andrić
