PROLOG: Sa majčine strane imam četiri tetke i četiri ujaka. Većina su, nažalost, pokojni. Kaže narodna da deca posebno vole ujaka. Tako je i u mom slučaju. Jedan od ujaka Danilo, bio mi je posebno omiljen. Na njega sam likom i jelom, ne znam da li ću ga dostići delom. Bio je naočit, pošten, vredan, orator, omiljen u selu – ljudina u pravom smislu. Gotovo da nije bilo seoske svečanosti, veselja ili tuge, u kojoj mu nije bila poverena glavna reč. Elem, taj moj ujak Danilo imao je posebnu dar govora, a reči su mu zvučale kao narodne izreke. Između ostalog, milina ga je bilo gledati kako jede i uz obrok zbori. Obično bi posle ručka popio čašu dve dobrog vina i isticao: E sada idem da malo preda’nem, da se ’rana SLEGNE. Raditi neću ništa, jer sada radi stomak, a ne mozak.
Sleganje je reč koja ima veoma mnogo značenja u našem jeziku. Osim tog, kako ujak reče, sleganja hrane, postoji i tzv. sleganje misli i reakcija na neku pojavu ili događaj. Koliko ste puta čuli: Ma pusti sad, smiri se – neka se situacija malo SLEGNE. Za zemljotres se, kolokvijalno, a i naučno, kaže – SLEGANJE tla. I još mnogo primera o sleganju navesti možemo.
Upravo rečeno SLEGANJE TLA jeste poenta moje priče.
Sleganje tla, u nauci je poznato kao ZEMLJOTRES. Zemljotres može biti izazvan prirodim putem ili delovanjem čoveka. Seizmologija se prvenstveno bavi prirodnim zemljotresima. Najšire (Wikipedijsko) tumačenje prirodnih zemljotresa glasi: Litosfera je neprestano izložena delovanju različitih unutrašnjih i spoljnih sila koje naprežu stensku masu. Na taj način stene nakupljaju veliku potencijalnu energiju. Svaki materijal vremenom popušta naprezanju i oslobađa se stresa ispuštanjem kinetičke tj. stvarne energije. Veliku većinu zemljotresa karakterišemo kao slabe pošto ne razaraju veštačke objekte. Većina slabih zemljotresa događa se kad stenska masa dosegne svoju materijalnu nestabilnost. Manji broj zemljotresa su razorni po veštačke objekte. Većina takvih zemljotresa nastaje usled tektonske aktivnosti Zemlje tj. međusobnim trenjem kore i plašta u pokretu, najčešće duž postojećih raspuklina u Zemljinoj kori kao što su rasedi, brazde ili rovovi. Međutim beleže se razorni zemljotresi i u tektonski neaktivnim područjima, kao i oni koji stvaraju nove raspukline i druge geomorfološke oblike.
Nas posebno interesuje sleganje tla (zemljotres, tektonski poremećaj) koji izazove čovek. Asocijaciju ljudskog izazivanja zemljotresa nalazimo, pre svega, u geopolitici i politici. Geopolitika i politika imaju istu osnovu – politika, s tim da se geopolitika poima u prenesenom značenju – delovanje politike u odnosu na neki prostor ili prostiranje. Posmatrana samo kao politika, ta reč se koristi na unutrašnjem i spoljnom planu.
GEOPOLITIČKO SLEGANJE
U savremenom dobu, izraz “sleganje tla posle tektonskog poremećaja”, simbolično, najviše se vezuje za rušenje Berlinskog zida (1989), koje se, opet simbolično, poima kao kraj Hladnog rata.
Jedino što se prirodno sleglo nakon rušenja Berlinskog zida jeste da se ujedinila Nemačka, koja je veštački bila podeljena na dve države. Jedan narod, ma koliko njegove vođe u odredjenom istorijskom trenutku bili ZLI, ponovo je u svojoj jednoj državi. Sve što se veštački razdvoji, spojiće se kad – tad. Sleganje tla na našim prostorima nakon rušenja Berlinskog zida, odvijalo se prirodno, ali ne ne po prirodnim rasedlinama, već po tzv. republičkim granicama. Tako, dolazimo do druge zakonitosti – sve što se veštački spoji, razdvojiće se kad – tad. Da ne govorimo o drastičnijem primer – bivši SSSR.
Sve ostalo što se sleže posle rušenja Berlinskog zida jeste veštačko i izazvano je delovanjem čoveka. A šta se to stvarno SLEŽE, teško je odgovoriti. Stoga, nužno je vratiti se poimanju potencijalne i kinetičke eneregije u procesima sleganja.
Potencijalna energija u međunarodnim odnosima jeste VREDNOST, a kinetička INTERES. Stoga, u svim strategijama država (državocentrično poimanje bezbednosti), vrednosti se utvrđuju gotovo na identičan način: ljudska prava i slobode, mir, demokratija…To je prirodno. S druge pak strane, interesi su specifikum elita na vlasti u raznim državama i otuda ulaze u domen veštačkog – POLITIKA. Interesi u savremenim međunarodnim odnosima nisu ništa drugo do potreba svedena na POHLEPU, rekao je Marks. Voleli (cenili) ili ne voleli Marksa i njegovu teoriju, to jeste tako.
Da, to jeste tako, kako reče Marks. A ta POTREBA svedena na POHLEPU, vođena interesima političkih elita na vlasti jeste MOĆ. A moć, u suštini, jeste VLAST, ili vladanje nad nekim i nečim. Dakle, ta moć, iskazana kao politička, ekonomska, vojna i druga, jeste nagon pojedinca, koji se sinergetskim silama elita pretvara u INTERES, a koji se, gle čuda, naziva čak kao NACIONALNI INTERES. Ovo nacionalni interes, posebno je intrigantno ako se uzme u obzir način dostizanja tih interesa. Način dostizanja nacionalnih interesa, operacionalizuje se na ciljeve, koji se, opet definišu kao vrednost (krajnje željeno stanje – Ends) koju treba steći ili sačuvati. Taj način kako steći ili sačuvati vrednosti (realizovati ciljeve, ostvariti interese) jeste STRATEGIJA.
Tako, dolazimo do treće zakonitosti međunarodnih odnosa: Strategija (pre svega velikih) oduvek je bila usmerena na dostizanje i očuvanje moći, odnosno vladanje (hegemoniju) u međunarodnim odnosima. A kako su se ponašali „mali“? Principijelno posmatrano, „uskakali su u vagon nekog velikog voza“, ili su uzaludno tumarali za mehanizmima samozaštite, odnosno nastajali i nestajali. Ali, nestajali su i „veliki“ (moćni). Tako, dolazimo do biblijske, a time i zakonitosti u međunarodnim odnosima – Možeš kako hoćeš, ali ne možeš dokle hoćeš.
Sleganje tla u međunarodnim odnosima posle rušenja Berlinskog zida, geopolitičari, uobičajeno, imenuju svojim vokabularom kao prelazak iz klasičnog bipolarizma, preko perioda neodrživog unipolarizma (poslednja decenija prošlog veka) ka multipolarizmu ili novom bipolarizmu (bipolarizovanom multipolarizmu).
O bipolarizmu, unipolarizmu i multipolarizmu (novom bipolarizmu ili bipolarizovanoj multipolarnosti) mnogo je pisano, te nećemo trošiti prostora u ovoj kolumni.
POLITIČKO SLEGANJE
Politika nije sve, ali je u svemu, i to je jedna od zakonitosti međunarodnih odnosa. Politika, u opštem smislu, kad je država u pitanju, klasifikuje se na unutrašnju i spoljnu. Jedni kažu da je spoljna politika, u stvari, produženje unutrašnje politike. Drugi će pak reći obrnuto, odnosno da je unutrašnja politika nametnuta spolja. E to, odakle je nametnuta upravo i opredeljuje karakter politike. Velike sile spoljnu politiku grade kao produženje unutrašnje. Tako, možemo pretpostaviti da se kod većine malih država unutrašnja politika utvrđuje spolja. Primera je bezbroj, a mnogo bi otišli daleko da ih nabrajamo. Zašto? Zato što primeri ilustruju realnost, a ne potvrđuju je. Odnosno, svaki konkretan primer (država) je primer za sebe i po sebi.
Politička sleganja teku evolucijom i revolucijom. Revolucije postaju arhaičan termin u savremenim međunarodnim odnosima, tako da evolucija ima primat. Evolucija u demokratskim državama do političkih sleganja vodi preko izbora, kao najdemokratskije tvorevine iskazivanja volje naroda. O, kako to gordo zvuči, rekao bi Puškin.
Izbori u državama sveta, uobičajeno, događaju se u sličnim vremenskim intervalima, zavisno da li su parlamentarni, predsednički i na drugi način oblikovani pravnim aktima konkretne države. U zavisnosti od karaktera države, parlamentarni i izbori za predsednika privlače najveću pažnju.
U nekoliko poslednji meseci završeni su parlamentarni izbori u Srbiji i nekim državama okruženja (Hrvatska i Crna Gora, na primer). S druge strane, u toku je „završna faza“ predsedničkih izbora u SAD. Parlamentarni izbori u Srbiji i državama okruženja imenovani su kao presudni za dalji razvoj države i društva. S druge strane, predsednički izbori u SAD, decenijama se nazivaju DAN D (opet simbolično aludiranje na početak – dan iskrcavanja savezničkih snaga u Normandiji, 6.jun 1944, od kada je, zajedno sa uspesima Crvene armije na istočnom frontu, i sa zapada počeo kraj Drugog svetskog rata).
A šta se to SLEŽE u državama našeg regiona i u Americi, nakon izbora poimanih kao prirodni zemljotres? Šta se sleže u kohabitaciji elita na vlasti u veštački stvorenoj „jednonacionalnoj“ Hrvatskoj? Šta se sleže u neprirodno raspolućenim stranama u Crnoj Gori? Šta se sleže u veštački posvađanoj Srbiji? A šta se sleže u neprirodno „dubokoj“ Americi? Dosta prostora bi trebalo da damo odgovore na navedena pitanja. Umesto toga, uputićemo na atribute: kohabitacija, jednonacionalno, raspolućene strane, posvađane strane i duboka. Atributi za razmišljanje, kao domaći zadatak. Kao pomoć u rešavanju domaćeg zadatka: ključ rešenja nalazi se u interesu.
EPILOG
Kada radi stomak, ne radi mozak, reče moj ujak (odnosno mozak radi „smanjenim kapacitetom automatizovanog organizma“). Glad za moći jeste praosnova i prauzrok geopolitičkih i političkih sleganja.
Pouka za obična čo’eka (ili male države): Treba jesti manje, a češće, kako bi što više radio mozak, a manje stomak. Bolje je i ostati neko vreme gladan, nego se prejesti. Ovo iz dva razloga. Prvo, ni nauka ni struka još nisu neoborivo utvrdile vezu stomaka i mozga. Doduše, ima ona narodna koja je pomerena malo niže od stomaka, ali je vezana za njegovo činodejstvo i kazuje odakle će, valjda, nekom jednom doći u glavu. Drugo, mozak nam je u ovim vremenima i te kako potreban.
Prof.dr Božidar Forca
