Iz Rabata o talasu protesta maldih, moralnoj mobilizaciji za Palestinu, balansiranju Maroka između Zapada i arapske solidarnosti, te o rastućoj geopolitičkoj napetosti sa Alžirom govori istraživač javnih politika Aljub Elkali. On objašnjava kako se njegova zemlja kreće između zapadnih partnera i obaveza prema arapskom svetu, zašto energetski projekti u Magrebu postaju sve važniji za Evropu, zbog čega rivalstvo Maroka i Alžira ostaje jedan od ključnih bezbednosnih izazova regiona, kao i zbog čega Turska, uprkos snažnoj retorici, ne može da vodi oštriju politiku prema Izraelu. Analiza otvara pogled u jedan od najosetljivijih geopolitičkih čvorova današnjice.
U Maroku, posebno među mlađom generacijom koja koristi društvene mreže poput TikToka pokrenute su kampanje protiv ekonomskih i socijalnih nepravdi. Kako vidite ova kretanja i šta ona govore o aktuelnim političkim i društvenim problemima? Šta se trenutno dešava u vašoj zemlji?
Nedavni protesti u Maroku nisu predstavljali samo trenutke besa, već i iskren krik generacije čije ambicije prevazilaze ono što trenutni politički i ekonomski sistem može da ponudi. Mladi ljudi izražavaju dublju frustraciju: ne samo uslovima života, već i osećajem da se sama budućnost sužava.
Njihovi legitimni zahtevi, bolje zdravstvene i obrazovne usluge, mogućnosti zapošljavanja i čvrsta borba protiv korupcije, široko su deljeni u marokanskom društvu. U mnogim aspektima, oni su jednostavno naglas rekli ono što sa čime su se mnogi građani, u tišini, nosili.
Demonstracije su se održale širom zemlje, a tenzije su se javljale tamo gde okupljanja nisu bila zakonski odobrena, jer marokanski zakon zahteva da se protesti organizuju preko priznate strukture kao što je stranka, sindikat ili udruženje. Nekoliko kriminalnih elemenata je iskoristilo nemire, ali su brzo uhapšeni i izvedeni pred lice pravde.
Vlada je odgovorila povećanjem budžeta za zdravstvo i obrazovanje u okviru zakona o finansijama za 2026. godinu, modernizacijom više od 70 bolnica i otvaranjem novih univerzitetskih bolnica u Rabatu i Agadiru. Mladi predstavnici su takođe pozvani da govore na nacionalnoj televiziji zajedno sa nadležnim ministrima, a nekoliko političkih stranaka je izrazilo podršku zahtevima.
Za sada su se protesti smirili, ali očekivanja ostaju visoka i kredibilitet odgovora zavisiće od sprovođenja ovih obećanih reformi.
Svedočimo protestima mladih od Rabata do Londona i Pariza. Širom arapskog sveta, ali i u Evropi, održavaju se protesti podrške Palestini i šira mobilizacija mladih ljudi. Kako tumačite ovu novu generaciju arapskih i evropskih aktivista – da li je to moralna pobuna, politička svest ili nešto drugo?
Ono što vidimo od Rabata do Londona i Pariza je zapravo moralna reakcija na ono što mnogi vide kao nepodnošljivu nepravdu. Patnja u Gazi, dece, žena, starijih, bolesnih, šokirala je čitavu generaciju koja odbija da ćuti. Za njih je ovo manje pitanje politike, a više osnovnog ljudskog dostojanstva i pristojnosti.
Ovi mladi demonstranti izražavaju neku vrstu moralne pobune. Pokreću ih empatija i solidarnost, delujući van tradicionalnih političkih kanala jer smatraju da su vlade previše spore ili oprezne. Za njih, podrška Gazi znači zalaganje za ljude, a ne za ideologiju ili religiju.
Istovremeno, to pokazuje jaz između javnog mišljenja i zvanične politike. Vlade, uključujući Maroko, moraju da žongliraju savezima, bezbednošću i regionalnim interesima. Ali za ove mlade ljude, motivacija je jednostavna i neposredna: vide patnju i osećaju da treba da deluju.
Maroko je poznat po dobrim odnosima sa Zapadom, posebno sa SAD, dok je istovremeno islamska zemlja sa snažnim javnim očekivanjima u pogledu podrške Palestini. Kako Maroko balansira između političkih interesa i verske solidarnosti prema Gazi, jer zapadne zemlje, pre svega SAD, otvoreno podržavaju Izrael? Kako lično gledate na ovu kontradikciju – da muslimanske zemlje, uključujući Maroko, održavaju bliske odnose sa Zapadom, dok njihov narod izražava snažnu podršku Palestincima?
Da, ovo je veoma relevantno pitanje. Zvanični stav Maroka se često razlikuje od javnog mnjenja. Zemlja je dugo bila aktivna na međunarodnoj sceni u vezi sa sukobom na Bliskom istoku, posebno tokom vladavine pokojnog kralja Hasana II. Maroko trenutno predsedava Komitetom Al-Kuds i igrao je centralnu ulogu na arapskom samitu u Fesu 1982. godine, gde je raspravljano i prihvaćeno od strane arapskih država o planu kralja Fahda iz Saudijske Arabije za rešenje o dve države, planu koji podržava koegzistenciju Izraela i Palestine, ali koji Izrael još uvek nije prihvatio.
Istovremeno, Maroko ima strateške interese vezane za svoj teritorijalni integritet, posebno za marokansku Saharu. Pokret Hamas otvoreno podržava separatistički front Polisario u takozvanoj Saharskoj Arapskoj Demokratskoj Republici, uz podršku Irana. Zbog toga je direktna politička podrška Hamasu veoma komplikovana.
Iako marokansko javno mnjenje snažno podržava narod Gaze, to je prvenstveno iz arapske solidarnosti, a ne iz verske obaveze, jer stanovništvo Gaze uključuje i muslimane i hrišćane. Zvanično, Maroko je dosledno branio palestinske civile, šaljući humanitarnu pomoć tokom eskalacije posle 7. oktobra 2023. godine, koju Izrael nije blokirao.
Poziciju Maroka takođe oblikuje šira geopolitika. Zapadne zemlje imaju interes u produženju sukoba, uključujući prodaju oružja, i bio je potreban intenzivan diplomatski pritisak, posebno od predsednika SAD Donalda Trampa, da bi se obezbedila privremena rešenja povoljna za Sjedinjene Države i Izrael.
Štaviše, Maroko je vezan Avramovim sporazumom sa Izraelom, potpisanim na marokanskom tlu pod nadzorom SAD, kojim je formalizovano priznanje Izraela od strane Maroka. Zauzvrat, Sjedinjene Države su priznale marokanski suverenitet nad Saharom i podržale plan autonomije predložen 2007. godine. Nedavno, 30. oktobra, Savet bezbednosti UN je odobrio plan autonomije Maroka sa 11 glasova „za“, uključujući Sjedinjene Države, Francusku i Ujedinjeno Kraljevstvo, dok su Kina i Rusija bile uzdržane.
Kada govorimo o ulozi islamskog sveta, mnogi se pitaju zašto Turska, zemlja sa značajnim uticajem u regionu, nije snažnije reagovala na događaje u Gazi. Da li mislite da je članstvo u NATO-u ograničilo mogućnost Ankare da se otvoreno suprotstavi izraelskoj politici zbog američke podrške Izraelu?
Stav Turske o Gazi odražava pažljivu ravnotežu između političke retorike i praktičnih ograničenja. Vladajuća Partija pravde i razvoja (AKP) često snažno govori u prilog Palestincima, što odražava njenu političku bazu i ideološki identitet. Međutim, sposobnost Turske da preduzme snažnije akcije ograničena je njenim članstvom u NATO-u, bliskim vezama sa Sjedinjenim Državama, tekućim ekonomskim odnosima sa Izraelom i njenom ulogom regionalnog posrednika. Kao rezultat toga, često postoji jaz između javnih izjava Turske i njenih akcija na terenu. Vlada pruža političku i humanitarnu podršku Gazi, ali izbegava direktnu konfrontaciju sa Izraelom, što joj omogućava da pokaže solidarnost bez ugrožavanja svojih širih strateških i ekonomskih interesa.
Takođe je važno napomenuti da je Turska, u mnogim aspektima, sekularna zemlja. Većina njenog stanovništva nije veoma religiozna, a zemlja ima dugu istoriju upravljanja unutrašnjim podelama, uključujući separatističke pokrete poput kurdske pobune koju predvodi Abdulah Odžalan. Turska se više puta suočavala sa izazovom održavanja unutrašnje bezbednosti uz istovremeno upravljanje raznovrsnim zajednicama.
Istovremeno, Turska teži da zadrži svoje mesto u međunarodnom sistemu. Njena želja da se pridruži Evropskoj uniji dugo je bila ograničena zabrinutošću zbog ljudskih prava i upravljanja, dok članstvo u NATO-u i bliski odnosi sa Sjedinjenim Državama oblikuju njene spoljnopolitičke izbore. Čak i dok osuđuje izraelske akcije u Gazi, Turska ne može da ide dalje od diplomatskih mera bez rizika od tenzija sa SAD, koje ostaju glavni saveznik Izraela.
Ovaj oprezan pristup odražava širi balans snaga u regionu. Izrael je, uz podršku SAD, uspostavio dominaciju u ključnim oblastima Bliskog istoka od okupacije južnog Libana posle 1982. godine, do Golanske visoravni od 1967. godine, i intervencija u Siriji, Iranu i Jemenu. U ovom kontekstu, odgovori Turske su nužno umereni: ona izražava solidarnost sa Palestincima i humanitarnu zabrinutost, ali deluje u okvirima ograničenja koje nameću strateške realnosti i njeni sopstveni nacionalni interesi.
Kako vidite rivalstvo između Maroka i Alžira, posebno u svetlu pitanja Zapadne Sahare, gde su politički, bezbednosni i energetski interesi isprepleteni? Da li bi ovo rivalstvo moglo da se razvije u ozbiljniji bezbednosni izazov za Severnu Afriku?
Rivalstvo između Maroka i Alžira datira iz ranih 1960-ih, počevši od „Peščanog rata“ 1963. godine oko granica koje je ostavila francuska kolonijalna vladavina. Francuska je zauzela delove istočnog Maroka i pripojila ih svojoj alžirskoj koloniji. Nakon što je Alžir postao nezavisan, nije vratio ove teritorije, što je stvorilo trajne tenzije. Alžir je takođe podržao Polisario front da stvori državu u južnom Maroku, osporavajući kontrolu Maroka nad Saharom i pristup Atlantiku.
Danas je rivalstvo i dalje oblikovano istorijom i starim percepcijama. Alžir često vidi Maroko kao dugoročnog strateškog konkurenta, posebno oko Sahare, gde su bezbednost i regionalni uticaj važni. Ali međusobno odvraćanje, diplomatski sporazumi i međunarodni pritisak, uključujući upozorenja SAD, sprečavaju da se spor pretvori u otvoreni sukob.
Rivalstvo ostaje mešavina istorije, politike i strategije, pažljivo vođena u okviru geopolitičke stvarnosti Severne Afrike.
Evropa traži alternative ruskom gasu. Ako Maroko počne ozbiljnu eksploataciju svojih nalazišta nafte i gasa, da li bi to moglo da promeni energetski balans u regionu i položaj Maroka u odnosu na EU? Ako bi Evropa počela da uvozi marokanski gas u većoj meri, da li bi Maroko bio spreman da vodi nezavisnu energetsku politiku ili bi morao da se prilagodi zahtevima svojih zapadnih partnera i saveznika u NATO-u?
Maroko ima značajan energetski potencijal, ali trenutna otkrića ostaju relativno skromna. U bliskoj budućnosti, malo je verovatno da će samostalno postati glavni igrač na globalnim tržištima gasa. Najrealniji scenario je obezbeđivanje gasa putem gasovoda, na primer iz Nigerije, uz razvoj domaćih rezervi.
Ako Evropa počne da uvozi više marokanskog gasa, zemlja bi mogla da stekne uticaj, ali bi i dalje morala da se kreće u skladu sa očekivanjima svojih zapadnih partnera i saveznika u NATO-u. Potpuna nezavisnost u energetskoj politici je dugoročni cilj, ali za sada je strategija Maroka da uravnoteži svoju rastuću energetsku ulogu sa postojećim međunarodnim i regionalnim obavezama.
Maroko do danas nije priznao Kosovo. Kako vidite ovu politiku Maroka u međunarodnim odnosima i koji su, po vašem mišljenju, razlozi za takav stav?
Odluka Maroka da ne prizna Kosovo je namerna i strateška. Zasnovana je na principu teritorijalnog integriteta i usko je povezana sa pitanjem marokanske Sahare. Priznavanje države koja je jednostrano proglasila nezavisnost moglo bi postaviti presedan koji bi mogao da potkopa pretenzije Maroka na sopstvenu teritoriju.
Istovremeno, ovaj stav omogućava Maroku da održi dosledan diplomatski pristup i uravnoteži svoje odnose sa ključnim međunarodnim partnerima. Reč je o zaštiti nacionalnog suvereniteta i osiguravanju da odluke drugde u svetu ne stvaraju izazove za Maroko.
