Radioaktivni otpad i nuklearna energija u Srbiji- prof.dr Ilija Plećaš

Nuklearna energija je često nazivana energijom budućnosti, ali se nakon Černobilja pitanje bezbednosti stavilo u prvi plan, kao i odlaganje radioaktivnog otpada koji je se nagomilao u Srbiji. Profesor Plećaš će nam više približiti ovu problematiku, opasnost ne rešavanja problema radioaktivnog otpada u Vinči, potencijalima nuklearne energije, kako pravilno korišćenje ove energije može da se iskoristi za razvoj društva, kao i događaje tokom NATO bombardovanja, u kome je usled brzog reagovanja profesora sprečena katastrofa širih razmera. Profesor u svojoj poslednjoj knjizi “Radioaktivni otpad u Srbiji kako i gde sa njim?” pokušava konkretno da skrene pažnju na opasnosti ovakvog materijala koji se nalazi nadomak Beograda, i potrebu za većim angažovanjem države i celokupnog društva na ovom pitanju .

1. Nedavno ste objavili monografiju “Radioaktivni otpad u Srbiji kako i gde sa njim?”, da li možete ukratko da nam ispričate rezime monografije i glavne ciljeve vašeg istraživanja?

Knjiga koja se zove “Radioaktivni otpad u Srbiji kako i gde sa njim?” pojavila se pre nešto više od mesec dana, a nastala je kao proizvod mog višedecenijskog iskustva u radu sa problemima radioaktivnog otpada i njegovog konačnog odlaganja. Obzirom da sam ceo svoj radni vek proveo u Institutu Vinča, a trenutno sam i predsednik nadzornog odbora Javnog Preduzeća ,,Nuklearni Objekti Srbije’’ koje se bavi ovim problemima, potpuno mi je jasno šta se dešavalo u Vinči što me je i navelo da napišem ovu knjigu. Knjiga nije prvenstveno naučno delo. Dugo godina sam pisao naučne radove i učestvovao na naučnim kongresima, ali knjiga je pre svega jedno upozorenje ljudima koji upravljaju ovom državom, ali i široj javnosti.

Radioaktivni otpad koji je nastao ne samo radom Instituta Vinča, već i tokom prethodne Jugoslavije, nalazi se trenutno u Vinči i pod kontrolom je JP ,,NOS’’. Uprokos tome što su objekti ograđeni i postoji određeni nivo bezbednosti, sav nuklearni otpad se već 60 godina nalazi u dva relativno istrošena hangara koji ne predstavljaju adekvatno mesto za odlaganje ovakvih materija. S tim u vezi što se i sam Institut nalazi na nekih desetak kilometara od Beograda.

Knjiga je namenjena rukovodiocima koji treba da donesu odluke, shodno preporukama, i da shvate opseg ovog problema, ali takođe i da mi kao država imamo eksperte koji to mogu da sprovedu u delo. Pre nekoliko godina formirana je jedna komisija koja je do 2019. godine trebala da odredi mesto konačnog odlagališta. Ipak rezultati su izostali, uprkos tome što su tu učestvovali brojni eksperti. U Srbiji definitivno postoje odgovarajuće lokacije za izgradnju takvog objekta koji bi bio bezbedan za trajno odlaganje radioaktivnog otpada.

Po mom mišljenju najbitnije je da država to hoće da uradi, da obezbedi sredstva, da odredi lokaciju, da počne izgradnju i verujem da taj problem možemo rešiti u narednih 10 godina. Na taj način Vinča bi postala pravi naučni centar, a ne mesto radioaktivnog otpada. Knjiga je upozorenje, ali i uputstvo za rešavanje ovog problema po ugledu na ostala odlagališta radioaktivnog otpada u svetu.

2. Često ste isticali značaj nuklearne energije i kako proučavanje ove oblasti može da bude značajno za razvoj države. Kakvo je raspoloženje u akademskoj zajednici povodom toga, da li postoji interesovanje među studentima na fakultetima za ovakav vid studija?

Već više od 20 godina na srpskim Univerzitetima se ne izučavaju nuklearne tehnologije. Deca više ne žele da studiraju ove discipline zbog uvreženog mišljenja da to vodi samo izgradnji nuklearnih elektrana, što nije tačno. Nuklearne tehnologije obučavaju stručnjake koji rade i u medicini i u vojnoj industriji. Ostalo je vrlo malo ljudi koji se bave ovom naukom u Srbiji. Srbija je inače okružena zemljama koje imaju nuklearne elektrane. Ako nešto krene naopako u susedstvu vrlo brzo ćemo i mi osetiti te posledice, a mi nećemo imati stručnjake koji će moći da se izbore sa ovim problemima.

3. Razvoj svetskog društva je i dalje usko vezan za energetske resurse koji se uglavnom baziraju na fosilnim gorivima. Da li nuklearna energija predstavlja efikasnije rešenje odnosno izvor energije?

U narednih sto godina fosilna goriva će u mnogome nestati, a alternativni izvori energije nisu dovoljno jaki da pruže sve što je potrebno. Nuklearni izvor energije ipak može da nadomesti nedostatak fosilnih goriva, a pri tom, dosta je čistija nego ugalj ili slični energenti. Zemlje koje ulažu u ovakvu tehnologiju imaće mnogo lakšu budućnost u odnosu na ostale. U budućnosti će potencijalno Srbija ostati bez prirodnih energenata, a s obzirom da nema nuklearne elektrane moraće da plaća uvoz energije. Stručnjaci smatraju da je nuklearne energija jedina održiva za ozbiljan razvoj i održivost potrošnje.

Uranijuma ima dosta u svetu, a i torijuma ima još više koji može da se koristi umesto uranijuma u proizvodnji energije. Tako da što se tiče nuklearnih resursa u svetu postoje velike zalihe. Termoelektrane postaju prosto neodržive jer uništavaju velike količine uglja pa samim tim i zagađuju okolinu, dok nuklearne elektrane prave minimalan otpad.

4. Za razliku od nekih drugih zemalja sveta, Srbija nema problema sa zemljotresima i sličnim prirodnim nepogodama. Da li bi stoga izgradnja nuklearne elektrane bio bezbedan projekat i koja lokacija u Srbiji bi bila najbolja za realizaciju takve ideje, odnosno da li Srbija ima mogućnosti da razvije sistem nuklearne energije i kakve bi posledice to imalo po okolinu i društvo (pozitivne ili negativne)?

Do 1986. godine, do katastrofe u Černobilju, gradnja nuklearnih elektrana u svetu je bila u velikom uzletu, ali posle ove katastrofe interesovanje za dalji razvoj je počelo opadati, a neke zemlje su potpuno obustavile razvoj nuklearnih elektrana. Ipak bilo je zemalja poput Francuske (koja ima preko 50 nuklearnih elektrana), koja  je zbog ne posedovanja velike količine prirodnih energenata nastavila dalji razvoj nuklearnih elektrana. Kina, Koreja i Inidija takođe kao veliki potrošači energije ne prestaju sa razvojem nuklearnih elektrana. Uprokos mišljenjima da nuklearne elektrane nisu bezbedne, poslednje generacije ovih objekata su izgrađene na taj način da teško da nešto može da dovede do problema izuzev ljudskog faktora. Nažalost ljudski faktor je neodvojiv i skoro uvek je vodio do određenih grešaka pri radu elektrana.

Do 1986. godine smatralo se da će SFRJ graditi četiri nuklearne elektrane, od čega bi dve bile u Srbiji. Tada je to bilo izvodljivo zbog mogućnosti kreditiranja jer su i druge zemlje videle interes u tome. Nažalost posle Černobilja radovi su obustavljeni. SFRJ je 1989. godine na Skupštini donela odluku o moratorijumu na gradnju nuklearnih elektrana, tj. zakon koji zabranjuje bilo kakvu aktivnost koja se tiče izgradnje ovih postrojenja. Nisu zabranjeni istraživački i naučni radovi koji se tiču ove oblasti, ali stručnjaci nisu uspeli da preusmere odnosno da spreče donošenje ovog zakona. Inače posle raspada Jugoslavije, ostale države poput Hrvatske i Slovenije nisu prihvatile ovaj zakon, ali kod nas je zakon još uvek na snazi.

Srbija trenutno nema finanjsijskih uslova da izvede poduhvat nuklearne elektrane, ali bi mogla da učestvuje sa drugom zemljom u izgradnji elektrane tako što bi ponudila svoje stručnjake.

Smatram da je nuklearna mogućnost jedina održiva, i bilo bi dobro da Srbija nađe mogućnosti za izgradnju makar jedne nuklearne elektrane. Što se tiče lokacije to bi bila najverovatnije u blizini neke velike reke zbog hlađenja postrojenja, tako da bi to najverovatnije bilo negde na Dunavu.

5. Tokom rata 1999. godine bilo je sumnji da će NATO gađati Vinču. Kakve posledice i efekte bi to izazvalo da se bombardovanje Vinče zapravo ostvarillo?

Mi smo već osamdesetih godina uspeli da otvorenu deponiju Vinče preradimo i napravimo hangar 2 i u njega smestimo veći deo radioaktivnog otpada. Tokom rata 1999., kada sam ja sticajem okolnosti bio generalni direktor Instituta Vinča, sumnjali smo da Institut može biti bombardovan od strane NATO snaga. Kada se aprila 1999. godine pojavila satelitska slika Instituta na internetu zaista smo ozbiljno shvatili ovu pretnju kao i mogućnost da reaktor u Institutu bude bombardovan zajedno sa istrošenim gorivom koje je bilo u njegovoj blizini. Da je došlo do gađanja ove lokacije kontaminacija se ne bi zadržala samo na Institutu i njegovoj okolini ili obližnjem selu nego bi se najverovatnije prenela i na Beograd i širi deo Šumadije. To bi bila neverovatna katastrofa, ali i ujedno prvi slučaj tzv. prljave bombe.

Čim smo saznali za mogućnost udara odmah smo obavestili Atomsku agenciju u Beču i direktora agencije.  Do avio udara nije došlo na svu sreću. Da li smo uspeli to da predupredimo time što smo obavestili agenciju ili su NATO oficiri shvatili opseg pretnje nismo sigurni, ali se svakako udar nije realizovao.

Jedan od razloga zbog čega je Vinča postala meta jeste i zbog nuklearnog goriva koje je postojalo. Iako nismo imali kapacitete da napravimo nešto ozbiljnije od toga, to je verovatno navelo NATO oficire da razmatraju ideju bombardovanja Instituta. Gorivo je inače služilo za istraživačke svrhe kako bi naučnici ili studenti mogli da vrše eksperimente u reaktorima. Jedan deo nuklearnog materijala je posle rata poslat u Rusiju.

6. Često ste pisali o problemu nuklearnog otpada u Vinči. Da li postoji realno rešenje za tako nešto što bi vlada Srbije mogla da realizuje?

Sa otpadom u Vinči, koji se nalazi u 2 hangara i podzemnim bazenima, mora se nešto uraditi. Godinama se nešto pokušava, formirano je Javno Preduzeće, međutim još uvek nije došlo do konačne realizacije. Knjiga upozorava na potencijalne opasnosti koje mogu da proizađu iz ovoga, poput zloupotrebe otpada od strane kriminalaca ili terorista. Knjiga jasno pokazuje da JP, ali ni Vinča ne mogu da budu trajno odlagalište ovih radioaktivnih materijala. Sve zemlje koje imaju slične probleme radioaktivni otpad čuvaju na privremenim odlagalištima gde se prerađuje, a zatim se posle godinu dana odlaže na trajno odlagalište. Izuzev naše zemlje sve ostale države u svetu imaju konačno odlagalište radioaktivnog otpada na kome ovaj materijal ostaje narednih 300-500 godina. Neophodno je da vlada Srbije prvo donese odluku o tome šta će se raditi sa tim otpadom. JP ,,NOS’’ može da preradi taj otpad i da ga dovede u stabilno i bezbedno stanje. U knjizi je lepo objašnjeno šta treba uraditi, odnosno, da treba izgraditi objekat za trajno odlaganje ovog otpada. Na taj način Beograd bi bio oslobođen jedne potencijalne opasnosti.

7. Vinča je predstavljala centar nuklearnog istraživanja u staroj Jugoslaviji. Koliko radioaktivnog materijala zapravo ima u postrojenju i kakve je prirode, odnosno da li se može zloupotrebiti i eventualno iskoristiti kako bi se narušila bezbednost države?

Vinča je prvi nuklearni Institut u SFRJ, posle nje je formiran jedan u Sloveniji i u Hrvatskoj, svaki od njih je imao svoju podelu rada, ali Vinča je ipak bila najvažnija u to vreme. Tokom tog vremena iz cele SFRJ je donosen radioaktivni otpad u Vinču, tako da se toga dosta nagomilalo tokom godina. Iako se poslednjih godina ne stvara toliko radioaktivnog otpada to i dalje predstavlja ozbiljnu opasnost. Bilo kakva zloupotreba ovog materijala može da izazove ozbiljne posledice po okolinu i društvo. Država mora odgovornije da se postavi prema ovom problemu kao što ostale države sveta inače rade.

8. Šta biste preporučili čitaocima magazina ,,Odbrana i bezbednost’’?

Ovi problemi utiču na bezbednost građana ove države i stoga Vinča trenutno predstavlja jedan vid opasnosti, građani bi trebali da steknu svest da na ovom problemu treba raditi. Građani treba da utiču na vlast i državu na taj način kako bi došlo do konačnog rešenja ove potencijalne pretnje. Vlast treba da čuje mišljenje i naučnika, ali i građana kako bi mogla da donese dobru odluku povodm rešavanja ovog pitanja.