Srbija je u procesu pisanja nove Strategije nacionalne bezbednosti, koja treba da identifikuje izazove, rizike i pretnje bezbednosti Srbije. Ono što se ovim dokumentom potvrđuje jeste i vojna neutralnost Srbije. O ovom dokumentu kao i o potrebi osnivanja obaveštajne službe Ministarstva spoljnih poslova i iskustvima tokom jednog od najizazovnijih perioda u vojsci Srbije i bombaradovanja 1999 godine, pričali smo sa prof.dr. Krgom, bivšim načelnikom Generalštaba.
1.Tokom devedesetih godina bili ste na čelu vojne obaveštajne službe, a zatim savetnik ministra odbrane. Da li možete da nam opišete kako je izgledao ratni period iz vojno-obaveštajne perspektive, sa kojim sve pretnjama se suočavala vojska izuzev očite agresije NATO alijanse?
2.Da li su obaveštajne strukture Srbije, tadašnje Jugoslavije, imale podatke ili naznake da će doći do bombardovanja i kakvi su bili eventualni planovi da se to predupredi, ako su uopšte postojale mogućnosti za tako nešto?
Imali smo podatke da će doći do rata. Na to smo reagovali u dva osnovna pravca. Prvi je bio pokušaj da se kroz kontakte sa predstavnicima NATO isti odvrate od agresije, ukazujući na mogućnost političkog prevazilaženja problema. Nažalost, taj naš napor bio je neuspešan. Drugi pravac našeg delovanja bila je ubrzana priprema za odbranu od agresije. Pored ostalog, izvršili smo na vreme disperziju materijalnih sredstava i jedinica, tako da se na dan početka rata, 24.3. 1999. godine, ni jedna naša formacija nije nalazila u kasarnama, što je znatno smanjilo gubitke, jer je već prve noći pogođeno više objekata u kojima su ranije bili smešteni vojnici.
3.U prvim godinama nakon tranzicije postavljeni ste na mesto načelnika generalštaba. Koji su bili najveći izazovi odnosno problemi sa kojima se vojna struktura suočavala u tom periodu?
Važno je naglasiti da Vojska Jugoslavije nije imala nikakvu ulogu u promeni vlasti 5. oktobra 2000. godine. Smatrali smo da su to politički procesi u koje vojska ne treba da se meša. Posle te promene za Vojsku Jugoslavije nastupilo je složeno vreme. Mnogi koji su došli na vlast očigledno nisu bili na potrebnom stručnom, moralnom, pa i političkom nivou. Neki su čak otvoreno izjavljivali da smisao reforme vojske vide u tome ko će šta da uzme od njenih resursa. Nisu razumeli ni šta je vojska ni šta je reforma, a stalno su isticali otrcanu frazu o „demokratskoj civilnoj kontroli“. Pri tom nisu razumeli da je osnovni smisao toga odgovornost za vojsku, a ne samo neprimereno mešanje u njeno funkcionisanje. To se posebno ispoljavalo preko nastojanja da se smenjuju kadrovi, kojima su, pored ostalog, pripisivali da su protiv reformi. U svojoj dugoj vojničkoj karijeri na različitim dužnostima nisam susreo ni jednog pripadnika vojske koji bi bio protiv reforme, pod uslovom da se pod time podrazumeva poboljšanje stanja i funkcionisanja jedinica, komandi i drugih elemenata tog složenog sistema.
4.Da li je postojao pritisak stranih sila u posleratnom periodu na reformu vojske, odnosno da li je Zapad imao konkretne zahteve kako treba reformisati vojnu strukturu Srbje tj. Jugoslavije?
Kao načelnik Generalštaba imao sam na stotine kontakata sa stranim predstavnicima. Ni u jednom slučaju niko od njih nije insistirao ili predlagao kakve promene treba da budu u našoj vojsci, niti bih ja takve „sugestije“ prihvatio. Nisam siguran da li je bilo, bilo kakvih inicijativa prema onima koji su glumili „civilnu kontrolu“ nad vojskom, mada se to može pretpostaviti.
5.Trenutno je u izradi nova Strategija nacionalne bezbednosti. Po vašem mišljenju u kom pravcu bi trebalo usmeriti novu strategiju, koje pretnje su najbitnijie na koje bi ovaj dokument trebalo da se fokusira?
Uz neke dopune, mislim da su izazovi, rizici i pretnje bezbednosti Srbije u Nacrtu Strategije nacionalne bezbednosti dosta dobro identifikovani. Osnovno obeležje Strategije nacionalne bezbednosti Republike Srbije trebalo bi da bude nastojanje da se izgradi pouzdani sistema bezbednosti na nacionalnom nivou, i to iz dva razloga. Prvo, Srbija se opredelila za vojnu neutralnost i normalno je da teži dogradnji bezbednosti koja to opredeljenje treba da garantuje. Drugo, iskustvo poslednjih meseci pokazuje da i one zemlje koje su članice NATO i EU, kada su se suočile sa bezbednosnim pretnjama (terorizam, migracije itd), te probleme su rešavali pretežno u nacionalnim okvirima. To je nova i važna činjenica kojoj treba posvetiti značajnu pažnju i izvući prave pouke.
6.Kako se neutralnost Srbije doživljava u kontekstu velikih sila, na koji način to utične na formiranje nacionalne strategije i kako ona utiče na regionalni balans snaga ? Po vašem mišljenju da li je to pravi put za Srbiju?
Smatram da je vojna (pa i politička i ekonomska) neutralnost prirodno, uobičajeno stanje, sve dok postoje nacionalne države kao osnovni subjekti međunarodnih odnosa. Opredeljenje Srbije za vojnu neutralnost je očekivana odluka nakon svega šta nam se događalo poslednjih decenija. Takav pristup naše zemlje nikoga ne ugrožava i to uopšte ne remeti balans snaga u regionu. Srbija, kao suverena država, treba da zadrži pravo da se eventualno, ako se ukaže takva potreba, i drugačije opredeli. Za to postoji više opcija. Istorija pokazuje da je Srbija uvek umela da bude na pravoj strani. Ubeđen sam da bi se to, ako zatreba, opet ponovilo. Naravno, najbolje je da do takve situacije ne dođe, ali to već ne zavisi samo od Srbije.
7.Služba za istraživanje i dokumentaciju(SID) je ukinuta 2007. godine, kada ju je Zakon o službama bezbednosti izostavio iz obaveštajnog sistema. Da li je ona bila značajan deo sistema bezbednosti i da li nam je potrebno njeno ponovno osnivanje?
Svaka ozbiljna država koja razume političke i bezbednosne procese, ima spoljnu civilnu obaveštajnu službu. To su službe kao američka CIA, ruska VR, nemački BND, izraelski MOSAD itd. Ukidanje SID-a 2007. godine bio je potpuno neadekvatan potez. Bilo bi dobro da se shvati da je neophodno da se obnovi obaveštajni kapacitet koji bi pratio političke, ekonomske, finansijske, tehnološke, bezbednosne i druge procese na globalnom i regionalnom planu, jer sve to u značajnoj meri utiče na međunarodni položaj i bezbednost naše zemlje. To je moguće da se učini kroz obnavljanje delovanja SID-a, zatim, da obaveštajna komponenta u BIA dobije te nadležnosti, ili da se formira potpuno nova služba. To državu ne bi mnogo koštalo, a koristi bi bile višestruke, što je posebno važno u ovo veoma složeno vreme.
8.Šta bi ste da poručite čitaocima magazina Odbrana i bezbednost?
Čitaocima magazina Odbrana i bezbednost preporučio bih da se ozbiljno bave ovom problematikom. Odbrana i bezbednost nisu samo državno pitanje. Suštinski je i prirodni interes svakog čoveka, porodice, organizacije i države da žive u miru i da se nesmetano razvijaju. Bezbednosna kultura, koja kod nas još uvek nije na potrebnom nivou, trebalo bi da pomogne u dostizanju tog uzvišenog cilja. Siguran sam da je to moguće uz primereno angažovanje države, ali i širokog kruga građana. Iskustva iz rada sa studentima na Fakultetu za diplomatiju i bezbednost uveravaju me da je naš mladi naraštaj apsolutno na potrebnom nivou
