PROF. DR MARIJA ĐORIĆ-KVAZI DEMOKRATIJA U CILJU EKSTREMIZMA

Naravno da je migrantska kriza bila generator terorističkih akata. Međutim moramo da postavimo pitanje šta je prouzrokovalo migrantsku krizu? Velika je greška kada se bavimo terorizmom i nasilnim ekstremizmom što rešavamo i analiziramo samo posledice, a ne bavimo se uzrocima. Uzroci su mnogo dublji i vezuju se za taj neoimperijalistički odnos savremenog sveta prema pojedinim državama kaže za ,,Odbranu i bezbednost“ ekspert za ekstremizam i terorizam, Prof. dr. Marija Đorić

PROF. DR MARIJA ĐORIĆ

Terorizam kao najveća, bezbednosna pretnja savremenog doba nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Međutim ono što je manje poznato običnom čoveku su pojmovi ekstremizma i radikalizma. Reč je o pojmovima koje nije lako definisati, a koji mogu da budu podloga za različite oblike nasilja. Takođe pitanje koje se često postavlja u bezbednosnim krugovima je ono koje se odnosi na potencijalne terorističke pretnje Srbiji. Kako bismo razjasnili nedoumice oko ovih pojmova razgovarali smo sa profesorkom Marijom Đorić, ekspertom za terorizam i ekstremizam. Profesorka Đorić je ekspert mlađe generacije i jedna od retkih žena u sferi bezbednosti, autor je više monografija na temu ekstremizma, a posebno se u okviru svoje karijere bavila i temom huliganizma. Takođe učestvovala je kao edukator u mnogobrojnim radionicama sa mladima, koje se tiču prevencije ekstremizma i radikalizacije. Trenutno je zaposlena na Institutu za političke studije i Fakultetu za medije i komunikacije i angažovana kao ekspert za ekstremizam na OEBS-ovom projektu.

Vi ste stručnjak za ekstremizam i terorizam i autor ste više knjiga na tu temu, kao što su knjige ,,Ekstremna levica“ i ,,Ekstremna desnica“. Kako biste objasnili našim čitaocima pojam ekstremizma?

Prvo ekstremizam nije lako definisati niti izučavati, to je jedna vrlo amorfna i promenljiva pojava. Drugo ekstremizam je uslovljen vremenom i prostorom. Ono što je ekstremizam za nas neće biti ekstremizam u drugim zemljama kakva je, recimo Avganistan ili Indija. Imate na primer da je u nekim zemljama potpuno normalno i legalno kamenovati ljude za preljubu, dok sa druge strane evropska tradicija to smatra ekstremnim. Onda je u nekim kulturama spaljivanje žena uobičajena folklorna pojava ukoliko ne donesu miraz, kao što je to u Indiji, a to bi se u hrišćanskoj i evropskoj tradiciji smatralo preteranim, dakle ekstremizmom. Ekstremizam je uslovljen i vremenski, jer ono što je danas ekstremizam nekada je bilo sasvim normalno ponašanje. Uzmimo za primer inkviziciju. U doba inkvizicije bilo je legalno mučiti ispitanike i pre nego što im postavite neka pitanja, kada je doneta papska bula adextirpanda.

Takođe ekstremizam se menjao i kulturološki, jer ono što je za jednu kulturu prihvatljivo za drugu nije i upravo zbog toga danas imamo problem sa definicijom ekstremizma. Imamo i problem sa njegovom kriminalizacijom jer u Krivičnom zakoniku Srbije nemate krivično delo ekstremizma. Postoje sinonimi kao što su diskriminacija ili govor mržnje ali nemamo krivično delo ekstremizma. To je još jedan dokaz da ga je teško definisati, bilo u akademskim krugovima bilo u ovim institucionalnim. Ja, kao profesor, posmatram ekstremizam u najširem smislu te reči. Za mene je to ponašanje ali i mišljenje na granici dozvoljenog sa tendencijom da se ta granica pređe. Dakle sve ono što prevazilazi granice prihvatljivog i normalnog možemo smatrati, u najširem smislu reči, ekstremizmom. Granice određuju zakoni, ali postoje i druge norme koje su za nas bitne, to su na primer običajne norme koje su jako snažne na ovim prostorima, zatim religijske i etičke norme. Ekstremizam se vezuje za sve ono što je preterano, o tome nam govori i etimologija reči ekstremizam koja potiče od latinske reči extremus (preterivanje, prenaglašavanje). Postoje i različite vrste ekstremizma. Prema kriterijumu nasilnosti postoje dve vrste- nasilni i nenasilni. Mnogo je prepoznatljiviji nasilni ekstremizam koji se često poistovećuje sa terorizmom, zato što se njegovo nasilje vidi. Nenasilni ekstremizam je perfidan i teško ga je odrediti. Ja ga vidim kao želju da se ostvari nasilan cilj nenasilnim metodama. Kada na primer neka zemlja želi da dođe do etnički čiste države koristeći zakonske regulative i instrumente demokratije, što je vrlo perfidno. Savremeni ekstremizam je vrlo opasan posebno nenasilni upravo zbog upotrebe sredstava kvazi demokratije. Vrlo često ekstremisti sebe predstavljaju demokratama ili koriste demokratske instrumente i sredstva, a ciljevi su im ekstremistički. Međutim ekstremizam narušava demokratski sistem vrednosti i narušava harmoniju i ravnotežu, a to je ono što u hrišćanstvu nazivaju duševnim mirom, u fizici ekvilibrijumom, u politici konsenzusom. Svaka ravnoteža koja je narušena je opasna za stabilnost društva i zato je ekstremizam jedna nepoželjna pojava.

Običnim građanima često nije lako da prepoznaju ekstremizam i da ga razlikuju od radikalizma. Šta je to što razlikuje radikalizam i ekstremizam i kako najlakše prepoznati ekstremistu?

To su vrlo srodni pojmovi ali nisu isti, oni se često dodiruju ali se ne mogu potpuno poklopiti. Prvo moramo da kazemo da je ekstremizam uvek negativan, iz njega ne može ništa pozitivno da izađe i on je demonizovana pojava. Da se vratim na etimologiju i poreklo reči, radikalizam potiče od latinske reči radix, što znači koren. Radikalizam se može tumačiti na dva načina, prvo kao povratak korenima iz prošlosti, bilo religjiskim, bilo političkim. Pazite, ti koreni ne moraju biti loši. Nije sve što je tradicionalno i što je vezano za prošlost arhaično, ali radikalizam može značiti i promene iz korena, tj korenite promene. Opet ni te promene ne moraju biti negativne. Jedna radikalna promena u ljudskom društvu je i davanje prava glasa ženama, takođe radikalna promena je i oslobađanje od robstva. Dakle, tu vidimo da radikalizam ne mora biti negativan već može biti i pozitivan. Pri tom, radikalizam ne mora uvek da se vezuje za nasilje, a ekstremizam je uvek, direktno ili indirektno, vezan za nasilje. Pomenula bih i još jednu srodnu pojavu, a to je radikalizacija. Radikalizacija je proces koji ja poistovećujem sa procesom pranja mozga, gde se kod pojedinca ili grupe ljudi jedan sistem vrednosti menja drugim, dijametralno suprotnim. Recimo, ako je neko nekada verovao u dobro, sada ga proces radikalizacije uči da veruje u suprotnost, a to je zlo. Postoji više oblika i metoda radikalizacije ali radikalizacija i ekstremizam su povezani bratskim vezama. Posebno je opasna radikalizacija koja može voditi ka nasilnom ekstremizmu i terorizmu. Kako nastaje terorista? Tako što najpre imamo proces radikalizacije, pa imamo nasilnog ekstremistu, pa od njega nastaje terorista. To su povezani procesi. Takođe i radikalizacija može da bude pozitivna ukoliko je zasnovana na pozitivnom sistemu vrednosti, a ekstremizam je uvek negativan i imanentan nasilju. Ekstremisti uvek preteruju u nečemu i često su bliski fanaticima. Hegel je tvrdio da fanatizam korespondira sa strašću, tamo gde je previše strasti nije dobro. Mnoge religije nas uče da je umerenost vrlina svih stvari i stari Grci su to govorili. Dakle preterivanje u nečemu je glavna odlika ekstremizma.

Neki podaci govore da sve više žena, mladih ljudi pa čak i dece pristupa terorističkim organizacijama. Šta ih navodi na to i da li su metode regrutacije za pristupanje terorističkim organizacijama danas sofisticiranije nego pre?

Nažalost postoje trendovi u svemu pa i u terorizmu. Ono što je interesantno je da terorizam menja svoje kanale i sredstva, pa tako danas imamo online radikalizaciju, što znači da ne morate više uživo da se sretnete sa teroristom da biste bili indoktrinirani već možete da komunicirate putem interneta i društvenih mreža. Zatim, mi smo imali 70ih godina levičarski terorizam gde su žene bile neprikosnoveni lideri i što je korespondiralo sa egalitarnom ideologijom levice da su svi jednki, muškarci i žene. Danas je dominantan religijski terorizam, pre svega motivisan ideološkom interpretacijom islama, gde vidimo da su i žene ne samo žrtve već i ozbiljni izvršioci. Ja to vidim kao vrstu emancipacije žena na pogrešan način. Te žene su indoktrinirane pretežno od muških članova porodice (od strane oca, brata, a najčešće supruga) ali i od drugih žena, posebno putem interneta. Međutim pokazala se i jedna druga stvar, a to je da žene mogu imati uticaj na teroriste i ekstremiste u kontekstu preveniranja nasilja, ali ne bilo koje žene nego majke. To je veoma simptomatična pojava, posebno u kulturama koje su patrijahalne, kao što je balkanska ili na primer arapska kultura. Takođe žene mogu i iz očaja skliznuti u terorizam, primer su ,,Crne udovice“ u Čečeniji.

Kada je reč o mladima, oni često kreću u terorizam između ostalog i zbog avanturizma. Dakle želja za avanturizmom i da se doživi nešto novo, a onda i obmanjivanje koje koriste terorističke organizacije prikazujući život u “pravoj” muslimanskoj zajednici kao izuzetno lep, koristeći se iluzijama koje nisu realne. Mladi ljudi su često i od svojih vršnjaka vrbovani, a postoji i još jedan motiv, a to je novac. Ljudi koji su išli na ratište dobijali su i novac. Tu ima i takozvanih pasa rata, koji su spremni sve da učine za novac. Dakle, postoje različiti motivi radikalizacije koja može voditi ka

nasilnom ekstremizmu i terorizmu. Zbog toga je bitno naglasiti da ne postoji univerzalan način radikalizacije. Na nekog utiče privatan život, na primer nesrećna ljubav, na nekog frustracijska agresija što je izgubio blisku osobu u ratovima, na drugog želja za avanturizmom, a na mnoge ekstremiste – kriza identiteta. To je jako bitno kod mladih ljudi, jer oni imaju potrebu da nekome pripadaju, da budu prihvaćeni i vrlo često ih vrbuju ekstremističke grupe koje im daju osećaj pripadništva, bliskosti i važnosti. To je naročito simptomatično kada je reč o mladim muškarcima koji su željni dokazivanja. Najosetljivije grupe za radikalizaciju su u tom uzrastu od 15 do 25 godine, a poznato je i da su izvršioci terorističkih akata uglavnom mladi ljudi. Dakle, ukoliko želimo da preveniramo terorizam, moramo da krenemo od edukacije, prevencije i rada sa mladim ljudima. Izgradnja kritičke svesti i obrazovanja je od krucijalnog značaja jer sa obrazovanim čovekom je mnogo teže manipulisati.

Ozbiljno ste se bavili temom huliganizma kroz naučno-istraživački rad. Šta su pokazala Vaša istraživanja kakva je i kolika veza između sporta i nasilničkog ponašanja?

Prvo da kažem da su huligani politički upotrebljivi i da su instrument politike. Ja tu vidim dva značajna procesa. U našem regionu 90-ih godina došlo je do pojave koju ja nazivam ,,politizacija huliganizma “, a to znači da su huligani upotrebljavani kao politički instrumenti. Tipičan primer vam je nikada završena utakmica na Maksimiru između Dinama i Crvene Zvezde. Tada je po meni počeo raspad Jugoslavije. Huligani su regrutovani i za razne vrste paravojnih formacija i učestvovali su u značajnim političkim promenama kao što je 5. oktobar. Kada nekoga upotrebite za tako važne događaje ne možete tek tako da mu okrenete leđa jer oni dolaze da naplate svoj danak. Međutim insistiram na jednoj stvari, a to je da pravimo razliku između navijača i huligana. Huligani su ekstremno krilo navijača koji koriste nasilje zarad političkih ili lukrativnih ciljeva i kao takvi mogu biti upotrebljeni. Dok su navijači ljudi koji vole sport i zdušno navijaju bez upotrebe nasilja i svako od nas može da bude navijač. Međutim drugi proces, pored politizacije huliganizma, je „ kriminalizacija huliganizma“. Ratovi su se završili i sada huligani žele deo svog kolača, što nas dovodi do jedne opasne pojave, a to je povezivanje huliganskih i kriminalnih krugova koji koketiraju sa pojedinim predstavnicima državnih institucija gde, dolazi do stvaranja organizovanog kriminala. Kao takvi postaju nedodirljivi i neuništivi jer predstavljaju neku vrstu hobotnice sa više pipaka i kada odsečete jedan pipak drugi ponovo izrasta. Treba imati u vidu da huliganske grupe nisu homogenizovane. Osim kriminalaca, interesantno je da su tu i naivni tinejdžeri koji su izmanipulisani i koji se koriste za različite vrste prljavih poslova, a pojedni huligani čak dolaze i iz uglednih i dobrostojećih porodica. To više nije samo fenomen siromašne radničke klase i lumpenproleterijata, kako su tvrdili neki britanski sociolozi sporta. Huliganizam je doživeo svoju renesansu u koju su uključeni pripadnici različitih društvenih slojeva i profila. Posebno je interesantno da se pojavio fenomen žena-huligana, doduše kao marginalna pojava, što je nekada bilo nezamislivo u tako „mačoističkoj“ supkulturi, kakva je huliganska.

Celokupan intervju možete pročitati u štampanom izdanju magazina.

Intervjuisala J. Andrić

More Stories
OBELEŽEN DAN VOJNIH VETERANA