O VOJNOJ NEUTRALNOSTI SRBIJE- 2. Deo

epa05952233 Serbian army and police forces demonstrate skills in defense and attack during the military exercises 'Steel 2017' at the training ground Nikinci, 80km from Belgrade, Serbia, 09 May 2017. The ceremony held on 09 May marks WWII Victory in Europe Day, the Day of the Army of Serbia. EPA/KOCA SULEJMANOVIC

Od ljubavi do mrznje samo interes nas deli…

Pitanje vojne neutralnosti Srbije i odnos prema SAD-u i NATO savezu kao i prema Rusiji je jedno od gorećih pitanja međ Srbima već duže vreme. Ponovnu aktualizaciju ovog pitanja pokrenulo je i pristuapanje Crne Gore NATO Alijansi. Na konferenciji ,,Srbija, Amerika i borba protiv terorizma”, koju je organizovao Istraživački centar za odbranu i bezbednost, zamenik američkog ambasadora Kurt Doneli je izjavio da ,,Amerika i NATO u potpunosti poštuju vojnu neutralnost Srbije“, a sa druge strane vlada RS se takodje zalaže za vojnu neutralnost Srbije i poručuje da zadržavamo pravac neutralnosti na putu ka ulasku u Evropsku Uniju. U čemu je onda problem? Da li Srbija može da sačuva svoju vojnu neutralnost i da li su često pominjani pritisci zapravo realni? Kako bismo došli do odgovora na ova pitanja moramo razmotriti da li mi zapravo znamo šta je vojna neutralnost i  kakav sistem i strategije odbrane imamo. Odgovore na ova pitanja potražili smo u razgovoru sa general-majorom u penziji i redovnim profesorom u Školi nacionalne odbrane i na Fakultetu za poslovne studije i pravo, dr Božidarom Forcom.

Pred vama je drugi deo velikog intervjua sa prof.dr. Forcom.

General Forca je istaknuti stručnjak u sferi odbrane. Napisao je preko 300 naučnih radova i član je brojnih timova Generalštaba i MO na izradi značajnih dokumenata u procesu reforme sistema odbrane i transformacije Vojske Srbije kao što  je Strategija nacionalne bezbednosti, Strategije odbrane i mnoge druge.
  1. Kako vidite odnos Republike Srbije i NATO? Konkretno, da li bi Srbija trebalo da postane članica Alijanse?

Odnose Republike Srbije i NATO nije lako jednoznačno odrediti. Ako bismo te odnose pokušali da definišemo u sadašnjem trenutku, mogli bi da kažemo da su oni na najvišem nivou partnerstva, zasnovanog na obostrano potisanim sporazumima i drugim aktima u domenu vojno-stručnih pitanja odbrane, pa i bezbednosti. Ta konstatacija se može izreći i ako posmatramo partnerstvo sa pojedinim zemljama članicama NATO, posebno SAD (Ohajo), Nemačka, Norveška i još neke. Ti vojno-stručni aspekti partnerstva, od pristupanja Srbije programu Partnerstvo za mir (2006), izmedju ostalog, obuhvataju formalizovane oblike:formu učešća u Programu za izgradnju integriteta;u Procesu planiranja i pregleda (PARP); postojanju Grupe Srbija-NATO za reformu sistema odbrane; otvaranjem vojnog predstavništva u Misiji Republike Srbije pri NATO 2010. godine i uspostavljanjem NATO vojne kancelarije za vezu u Beogradu; Srbija je zaključno sa usvajanjem Individualnog akcionogplana partnerstva (IPAP) 2015. i skupštinskom odlukom o potvrđivanju sporazumao saradnji u oblasti logistike i regulisanja statusa NATO snaga na teritoriji Srbije 2016. godine zaokružila saradnju sa NATO. Činjenica je i to da: Vojska Srbije učestvuje na brojnim zajedničkim vežbovnim aktivnostima sa pripadnicima oružanih snaga zemalja članica NATO; da kontigenti Vojske Srbije u nekim mirovnim operacijama jesu u sklopu kontigenta koji vodI neka od zemalja članica NATO; da se pripadnici Vojske Srbije školuju i usavršavaju u zemljama članicama NATO, posebno u SAD i Velikoj Britaniji, kao i to da pripadnici oružanih snaga nekih zemalja članica NATO pohadjaju naše vojne škole,(Program za unapredjenje obrazovanja u oblasti odbrane – DEEP, primenjuje se od 2007.godine), a Srbija dobija i značajnu materijalnu pomoć od pojedinih zemalja članica NATO. Ovaj aspekt odnosa Srbije i NATO, izuzetno je transparentan i svrstava našu zemlju u red zemalja koje imaju najrazvijeniju saradnju sa Alijansom, a da nisu njena članica.

Drugi aspekt odnosa naše zemlje i NATO jeste činjenica da je Srbija objekt medjunarodne bezbednosti, odnosno da na svojoj teritoriji (utvrdjena uUstavu 2006) ima rasporedjene medjunarodne vojne snage (KFOR), čiju okosnicu čine oružani efektivi zemalja članica NATO. Ti efektivi su u početku (1999) brojali nekoliko desetina hiljada pripadnika vojnih snaga, da bi danas bili radikalno smanjeni. Dolazak tih snaga na prostor Kosova i Metohije posledica je ishoda rata SRJ i NATO, odnosno Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti kojom je taj rat okončan. Ma iz kojih razloga pokušavali maskirati (izbeći pravi naziv) ili se neupuštati u javno deklarisanje prema ratu SRJ i NATO, činjenica je da je to bila agresija najmoćnijeg političko-vojnog saveza na svetu, na jednu nedovršenu državu (SRJ) u rasulu. Bio je to sukob u istoriji nezapamćenog odnosa snaga i, vojni rezultat tog sukoba unapred se znao. Slučajno ili namerno, do sukoba je došlo u godini u kojoj je Alijansa obeležavala 50 godina od svog osnivanja (1949-1999).

Treći aspekt odnosa Srbije i NATO jeste odnos Alijanse ili njenih vodećih zemalja prema raspadu bivše SFR Jugoslavije, pri čemu je evidentno da je NATO (njegove vodeće zemlje), deklarativno i suštinski, stao na stranu nekih bivših republika SFRJ. Unutrašnji sukobi u nekoj zemlji prerastaju u gradjanski rat, kada jedna od strana u sukobu pridobije medjunarodnu podršku, davno je rekao Horovic.

Četvrti (ne po značaju, naprotiv) i nezaobilazan pristup analizi odnosa Srbije i NATO jeste činjenica da je Alijansa 1999. godine izvršila agresiju na našu zemlju (tada SRJ). Istina je jedna, ali postoje različita vidjenja stvarnosti. Agresija NATO na SRJ je pogled iz našeg ugla, zasnovan i na odredbama medjunarodnog prava (oružani napad NATO na SRJ izvršen je bez mandata Saveta bezbednosti UN). Medjutim, pogled sa druge strane nije takav. Poznato je da u medjunarodnim odnosima nije bitno šta se kaže, već ko to kaže. U relaciji veliki – mali, nije teško pogoditi čija se sluša!

Peto, neposredna posledica agresije NATO na Srbiju jeste drobljenje prostora naše zemlje, koju doživljavamo kao otimanje Kosova i Metohije, a druga strana vidi kao volju naroda. Bilo kako bilo, činjenica je da je Kosovo proglasilo nezavisnost (2008), koju je priznala većina država sveta, medju kojima i većina zemalja članica NATO, posebno njegove vodeće sile SAD, Velika Britanija, Nemačka, Italija i Francuska, od kojih su tri i stalne članice Saveta bezbednosti UN. Iako Kosovo, medjunarodno-pravno posmatrano, nema tretman države i po Ustavu Republike Srbije jeste njen sastavni deo, de facto je situacija sasvim drugačija, ma kako to emotivno teško doživljava većina stanovnika naše zemlje. Dakle, kada govorimo o „da“ i „ne“ odnosu Srbije i NATO, mi u stvari govorimo o jednoj nedovršenoj državi (Srbija bez Kosova), jer Srbija na Kosovu ne funkcioniše, a da su političke elite na Kosovu „za“ NATO, više je nego evidentno.

Od ljubavi do mržnje korak je interes.

Da li Srbija treba da postane članica NATO, ako to pitanje dodje na dnevni red, de iure je poznato kako se traži odgovor. Pristupanje naše zemlje medjunarodnim organizacijama utvrdjeno je Ustavom i zakonom, a u Rezoluciji Narodne skupštine iz 2007. godine i precizno odredjeno kad je vojna neutralnost u pitanju. Postoji, indirektno, odgovor na ovo pitanje, ali kod sasvim druge zemlje i u drugim uslovima, odnosno neformalni (intrigantni) predlog Putina (predsednik Rusije) upućen Klintonu (tadašnji predsednik SAD) da Rusija postane članica NATO. Zašto da ne, opet neformalno, odgovorio je Klinton. I?

Strpljenje je majka mudrosti, a mudrost odlika racionalnog ponašanja. Za sve u životu potrebno je vreme.

Iako je vrlo nezahvalno iznositi lični stav o tome da li Srbija treba ili ne treba da postane članica NATO, jer će to, pri bilo kom opredeljenju, izazvati gnev onih drugih, ipak, pokušajmo činjenično i hipotetički potražiti odgovor (Tabela 2).Pri tome, imajmo na umu da je cilj vrednost koju treba steći ili sačuvati.

Stavovima u Tabeli 2 možemo dodati i analizu tzv. nevojnih izazova, rizika i pretnji, odnosno njihov status ako je Srbija članica ili nije članica NATO (terorizam, organizovani kriminal, migracije, sajber napadi…). Da li bi se povećala ili smanjila opasnost od tih rizika i pretnji za Srbiju? Ako pogledamo kakvo je stanje tih pretnji u sadašnjim članicama NATO, pogotovo zemljama iz našeg okruženja, odgovor se sam nameće.

Na kraju, kao odgovor na pitanje da li Srbija treba da bude članica NATO, trebauzeti u obzir: (1) da li NATO želi i kakvu Srbiju u svom članstvu i (2) politički je mudro da nikada ne treba postavljati pitanja na koja nećeš dobiti odgovor, a pogotovo ne pitanja na koja odgovor može da bude nepovoljan.

 

  1. Koje su po Vama prednosti i mane vojne saradnje Republike Srbije i Ruske Federacije?

Vojna saradnja Srbije i Rusije, kao deo odbrambene saradnje dveju zemalja, ima više aspekata i načina ispoljavanja. Prvo, ta saradnja je značajnije ušla u fokus kao deo strateškog partnerstva dve zemlje, koje je formalno uspostavljeno 2013. godine. Dakle, ta saradnja je iskaz namere i dobre volje obeju strana, što, samo po sebi, podrazumeva da je u skladu sa interesima obe države. Drugo, ta saradnja je uvijena u milje političke podrške koju Rusija pruža našoj zemlji, pre svega u domenu njene teritorijalne celovitosti i suverenosti. Treće, ma kako se odredjivali prema istorijskoj dimenziji odnosa Srbije i Rusije do XX veka, ili državnih entiteta kojima su te zemlje pripadale u prošlom veku (Kraljevina Jugoslavija, FNRJ, SFRJ, SRJ, DZ SCG, sa jedne i SSSR, sa druge strane), ta sardanja ima svoju vekovnu tradiciju, u kojoj je bilo uspona i padova. Od mržnje do ljubavi korak je interes (daleko od očiju, daleko od srca).

Vojna (odbrambena) saradnja Srbije i Rusije privlači pažnju članica NATO, posebno vodećih zemalja (SAD), što je razumljivo i treba imati u vidu. Tako na primer, pre nedavne posete predsednika Vučića SAD, Predstavnički dom Kongresa SAD zatražio je informaciju od Ministarstva odbrane te zemlje o odnosima Srbije i Rusije u domenu odbrane. Ili na primer, iako nije u domenu vojne saradnje, koliko je „halabuke“ podignuto oko humanitranog centra Srbija – Rusija u Nišu. Tome možemo dodati i svojevrsnu famu oko najavljene nabavke aviona (MiG 29), oklopnih transportera i tenkova iz Rusije. Dodatnu „težinu“ odnosima Srbije i Rusije dao je i posmatrački status Srbije u ODKB (Organizacija dogovora o kolektivnoj bezbednosti), što je protumačeno kao „približavanje Srbije Rusiji“. Sa druge strane, i vojna (odbrambena) saradnja Srbije i NATO privlači pažnju Rusije. I to je razumljivo. Medjutim, ono što može da karakteriše vojnu (odbrambenu) saradnju Srbije i Rusije u uslovima zategnutih odnosa Rusije i NATO, jeste činjenica da ta saradnja (Srbija-Rusija) može fizički da bude provocirana (ograničena), jer je ulaskom Crne Gore u NATO zatvoren krug Alijanse oko Srbije. Srbija je u dvorištu (trbuhu) NATO.

Oblici vojne (odbrambene) saradnje Srbije i Rusije sežu od zvaničnih poseta, pregovora, razgovora-razmene informacija, do sklapanja odredjenih sporazuma i aranžmana; vojno-ekonomske saradnje; zajedničkih vežbovnih aktivnosti i obrazovanja. Dakle, sve su to poznate aktivnosti u domenu bilaterale, kao i sa drugim zemljama, ali u različitom obimu.

Vojna (odbrambena) saradnja Srbije i Rusije, formalno posmatrano, jeste na nižem nivou od sradanje Srbija-NATO, kako po organizacionim oblicima (zvanične forme), tako i po broju aktivnosti, ali i javno prisutnih informacija. Tako na primer, na Sajtu MO, u rubrici Medjunarodna vojna sradnja, nema posebnih podataka o saradnji Srbija – Rusija (a ima Partnerstvo za mir, regionalne inicijative, Evropske integracije i drugo).

Svaka čovekova vrlina, u izvesnom smislu, može se posmatrati i kao njegova mana. Takav pristup možemo primeniti i u odgovoru na vaše pitanje (prednosti i mane vojne saradnje Srbije i Rusije).Ono što jeste činjenica, to je da ta saradnja, pre svega, zavisi od toga koliko će je podržati i razvijati Rusija i Srbija. Takodje, činjenica je da NATO ili njegove vodeće zemlje neće blagonaklono posmatrati jačanje te saradnje, pri čemu su moguće i aktivnosti njene opstrukcije. Nemački ambasador je skoro, povodom odbijanja Srbije da uvede sankcije Rusiji, rekao: sada uvedite sankcije Srbiji, jer to traži EU, a posle razvijajte ljubav sa njima.

 

  1. Kako vidite pristupanje Republike Srbije Evropskoj uniji i saradnju sa Unijom na nivou kolektivne bezbednosti?

Posle rušenja „berlinskog zida“ možemo govriti o tri grupe zemalja koje se suštinski i deklarativno zalažu za članstvo u EU. Prvu grupu zemalja činile su Austrija, Švedska i Finska, kje su „ekspresno“, već 1995. godine postale članice Unije. U toj grupi zemalja bila je i Norveška, koja je na referendumu izglasala NE Uniji. U drugoj grupi zemalja, pretežno, našle su se bivše socijalističke države centralne i istočne Evrope (Mađarska, Češka Republika, Slovačka i Poljska), Balkana (Bugarska i Rumunija), države nastale raspadom SSSR-a (Litvanije, Letonija i Estonija), Malta i Kipra, te Slovenija. Za te zemlje uspostavljeni su posbni uslovi pridruživanja EU, poznati kao uslovi iz Kopenhagena. Većina (10) tih zemalja primljena je u Uniju 2004, („bum proširenja“), a Bugarska i Rumunija 2007. godine. Ostatak država Balkana (j/i Evrope), iz geopolitičkih razloga, imenovan je kao Zapadni Balkan (države nastale na prostoru bivše SFRJ, izuzev Slovenije, plus Albanija). Za te zemlje su uspostavljeni posebni uslovi puta ka EU, poznati kao Kopenhagen plus, koji je vodio preko Programa o stabilizaciji i pridruživanju. Hrvatska se 2013. godine otrgla iz okrilja tzv. zapadnog Balkana i postala 28. članica Unije. Neki o prijemu Hrvatske u Uniju rekoše – primljena je poslednja zemlja koja u EU ima lobi. Evropa se umorila od proširenja, ali i počela da osipa (referendum u Velikoj Britaniji 2016. godine). Zaokupljenost EU drugim strateškim problemima, (kriza identiteta i daljeg puta, finansijska kriza, migrantska kriza, sukobi sa Rusijom),tzv. zapadni Balkan je sklonila iz vidokruga Unije, što je pogodovalo uplivu drugih uticaja, ali i rasplamsalo žar 90-tih godina. BREXIT je doprineo da se Unija „vrati“ tzv. zapadnom Balkanu, izmedju ostalog i preko još uvek maglovitog Berlin plus projekta.

Pristupanje Republike Srbije Evropskoj uniji jeste strategijski interes i cilj većine političkih elita i svih zvaničnih vlada u našoj zemlji, u ovom veku. Ispunjavajući razne uslove, Srbija je 2014.godine otpočela pregovre o pristupanju Uniji i, do sada, otvorila 10 poglavlja (od 35). Naša zvanična politika je prvo bila na stanovištu da je bitan put ka EU (dostizanje standarda) ne toliko sama destinacija. Sada, evidentno, naša zvanična politika je na stanovištu da taj put ka Uniji treba da se ubrza. Zvaničnici EU, diplomatski, uvek su isticali – neka Srbija ispunjava uslove, pa je dobrodošla u Uniju. Od mržnje do ljubavi interes nas deli.

U dterminisanju i klasifikaciji bezbednosti na nacionalnu i medjunarodnu (kolektivnu, globalnu), ubacila se zajednička bezbednosna politika, koju je proklamovala EU. Dakle, ta politika jeste nešto izmedju nacionalne i globalne bezbednosti, odnosno nije ni nacionalna ni globalna. Globalna bezbednost je oličena u Organizaciji ujedinjenih nacija, a njen regionalni karakter u Organizciji za evropsku bezbednost i saradnju.

U skladu sa navedenim, potražimo odogovor na deo Vašeg pitanja – saradnja naše zemlje sa EU na nivou kolektivne bezbednosti. Kada je globalna (kolektivna) bezbednost u pitanju, Unija podržava zvaničnu OUN i ponaša se ka njen entitet. Po pitanju sopstvne bezbednosti (bezbednosti članica Unije), EU je Lisabonskim ugovorom (stupio na snagu 2009) posebno utvrdila Zajedničku bezbednosnu i odbrambenu politiku (ZBOP) kao deo Zajedničke spoljne i bezbednosne politike (ZSBP) EU. Pored toga, nakon 2003. godine, kada je doneta prva Evropska bezbednosna strategija, EU je 2016. godine obznanila svoju Globalnu strategiju. Dva su aspekta značajna kad je u pitanju odnos Srbije i Unije. Prvo, Srbija kao kandidat za članstvo u Uniji ima obavezu da postepeno prilagodjava svoje uredjenje i delovanje propisima Unije. Tako je i u domenu ZSBP, odnosno ZBOP, kao njenog dela. Srbija je u domenu ZBOP aktivna više nego neke članice Unije. Tu se misli na učešće Vojske Srbije i drugih snaga odbrane u mirovnim operacijama i misijama EU (pored tih operacija pod mandatom UN),preko aranžmana sa EOA (Evropska odbrambena agnecija) do zvaničnog opredeljenja da Vojska Srbije učestvuje u borbenim grupama EU i drugih aktivnosti. Ono što u domenu ZSBP i ZBOP jeste „kočnica“ za našu zemlju, jeste činjenica o napredovanju naše zemlje u okviru poglavlja 31, odnosno u oceni Evropske komisije da Srbija ne uvažava u potpunosti odluke Unije, pre svega misleći na neuvodjenje sankcija Rusiji zbog sukoba sa Ukrajinom. Drugi aspekt ovog pitanja jeste odnos prema odbrani, kako ga tretiraju Unija i Srbija. U članu 42. Lisabonskog ugovra pitanje odbrane Unije je eksplicitno utrdjeno na trojak način: (1) pod okriljem NATO, (2) po izboru država članica (vojna neutralnost, Austrija, Irska, Švedska i Finska) i (3) zajednička odbrana EU, kada Evropska komisija donese takvu odluku. Dakle, Unija nastoji da uredi sopstvenu odbranu vlastitim snagama. To za sada nije moguće zbog snažnog uticaja NATO (SAD). Za Srbiju, koja je proklamovala vojnu neutralnost, posebno je značajno odredjenje kojim Unija dozvoljava svojim članicama da takav status zadrže, i kada postanu članice Unije. Suprostavljajući se prethodno navedenom stavu o priznavanju vojne neutralnosti od strane Unije, pojedini analitičari ističu odredbu Lisabonskog ugovora (ZBOP) o solidarnosti zemalja članica Unije u slučaju da neka članica bude napadnuta. Čak tu odredbu porede sa članom 5. Vašingtosnkog ugovora (Ugovor o formiranju NATO). Prvo, ta solidarnost se odnosi na pružanje pomoći napadnutoj zemlji, ali i na zajedničko finansiranje potreba odbrane. Sa druge strane, solidarnost u odbrani, kako je vidi ZBOP, ni u kom slučaju se ne može porediti sa odredbom člana 5. Vašingtonskog sporazuma.

Članstvo Srbije u EU doprinelo bi relaksiranju njenog opredeljenja ka vojnoj neutralnosti (ni NATO ni Rusija, ili i NATO i Rusija), sa jedne i, svakako, obezbedilo postizanju viših standarda, kad je bezbednost u pitanju, sa druge strane.Stoga, kad su bezbednost i odbrana u pitanju, članstvo Srbije u Uniji je najmanja šteta, ako se ne može govoriti o najvećoj dobiti, kako to poima teorija igara. Pri tome, to članstvo ne podrazumeva kolektivnu bezbednost, jer taj aspekt bezbednosti i dalje ostaje u domenu OUN, ali je, svakako, svaka zemlja bezbednija kad je sa nekim, nego kad je sama.

 

  1. Šta bi ste poručili građanima Republike Srbije i čitaocima magazina „Odbrana i bezbednost“?

Pretpostavljam da moja poruka treba da ostane u sferi odbrane i bezbednosti. U tom smislu, kao sublimat ovoga što navedoh, posebno bih podvukao sledeće:

  • tu smo gde smo, jer smo takvi kakvi jesmo, ali i što drugi tako htedoše. Ili, niko nije onakav kakav sam misli da jeste, jer su i lepota i ona druga strana u očima drugih;
  • da bismo znali kuda ćemo, ne smemo zaboraviti ko smo i moramo utvrditi interese, odnosno nivo ambicije;
  • sami ne možemo, stoga moramo živeti sa drugima i pored drugih;
  • mali moraju imati vodju – i iz tog razloga EU je naš strateški cilj;
  • ma kako svet izgledao nebezbedan, mora da postoji idealan model budućnosti u koji treba verovati, inače život ne bi imao smisla;
  • svet je (ponovo) raspolućen izmedju neorealizma i neoliberalizma, odnosno zapadne antiteze i nove istočne paradigme;
  • veliki se zbog malih nikada potući neće, jer su odnosi medju njima nalik trgovini;
  • naša zemlja i narod suočeni su sa bezbednosnim problemima kao malo ko. Svi ti problemi doći će na dnevni red, ne kada mi budemo hteli, već kada to moćni odrede. Zato moramo biti sposobni da slušamo, jer ko ne zna da sluša, ne zna ni da zapoveda;
  • uvek treba da postoji nada. Svako od nas je kamenčić bezbednosnog mozaika, svojim činjenjem ili nečinjenjem. To treba i delom pokazati, jer je sve lakše ako se podeli;
  • u nedostatku jasnih i opšteprihvaćenih principa, mi, najčešće, emotivno reagujemo;
  • Dok jasno ne formulišemo nacionalne interese, lutaćemo od ljubavi do mržnje. Od ljubavi do mržnje, samo interes nas deli!

 

Naslovna Foto 1 preuzeta sa :Radio Slobodna Evropa.

Foto 2: Istraživački centar za odbranu i bezbednost

Intervjuisala Jasmina Andrić

More Stories
Nasilje u porodici