KAKO JE UMRO ERNESTO ČE GEVARA- 50 GODINA OD SMRTI GERILSKE LEGENDE!

„Uozbilji se, momče, treba da pucaš u čoveka.“

Momenti neposredno pre nego što će Če Gevara biti ubijenFidel Kastro je od početka revolucije imao ideju da se revolucija proširi izvan Kube, a naročito je o tome razmiišljao nakon revolucije na Kubi. Te njegove ambicije delio je i Če Gevara. Oni su smatrali da u zemljama Latinske Amerike ima mnogo prostora za nove revolucije jer je na tim teritorijama već postojala istorija gerilskog ratovanja.Kastro je duboko verovao, a teško da se toga oslobodio do smrti, da je jedini izlaz za zemlje Latinske Amerike da krenu putem Kube.Međutim, kada je američki uticaj proteran sa Kube, u SAD su pripremljene mnoge mere koje su imale za cilj da obezbede da se Kubanska revolucija više ne ponovi ni u jednoj zemlji Latinske Amerike. Bila je aktivirana Monroova doktrina, prema kojoj, pošto su Španci izgubili svoj uticaj u ovom delu sveta, cela Amerika pripada Amerikancima i koja podrazumeva da se za očuvanje takvog poretka koriste sva raspoloživa sredstva. Umesto da posluži kao primer, Kubanska revolucija je stoga u stvari zakočila ostale revolucije u Latinskoj Americi.

Če Gevara je delio Kastrove poglede, on je isto težio novim revolucijama, a pre svega je želeo da pokrene revoluciju u svojoj rodnoj Argentini. Međutim, pritisci Moskve na Kastra koji su vršeni diplomatskim putem nisu bili zanemarljivi. Moskva nikako nije htela nove revolucije u tom području, pa se Kastro oštro usprotivio pokretanju revolucije u Latinskoj Americi. Umesto Argentine, predložio je da pokušaju da pokrenu revoluciju u Africi. U Kongu.

Pošto se operacija u Kongu završila neslavno, ponovo su se javile Če Gevarine pretenzije o revoluciji u Argentini.  Kastro nije dozvoljavao operacije u Argentini jer je Argentina bila velika zemlja i operacije u njoj bi bile visokorizične, a pored toga i Moskva se tome oštro protivila. Umesto Argentine, dopuštene su mu operacije u nekoj drugoj državi Latinske Amerike, odakle je trebalo pokrenuti revoluciju koja bi se proširila na ceo kontinent.Odlučeno je da Bolivija bude zemlja u kojoj će se pokrenuti nova gerila i na Kubi su krenule pripreme. Pripreme su bile ozbiljne i teške.

Najopsežnije pripreme prošao je Če Gevara. Za potrebe operacije u Boliviji, ugrađeni su mu veštački zubi, počupana mu je kosa sa početka čela kako bi se dobio izgled prirodnog gubitka kose na tom mestu, morao je da dobije na kilaži itd.

Zna se da Če Gevara, zahvaljujući dobroj kamuflaži, nije imao problema da uđe u Boliviju. Po Latinskoj Americi se kretao sa lažnim pasošem i, kako svojim izgledom i držanjem nije ni nalikovao Gevari kog je znao ceo svet, nije uopšte izazivao sumnju kod ljudi.

Posebnu ulogu u pripremanju terena za gerilske operacije na prostoru Bolivije imala je jedna žena koja je pripadala redovima kubanske tajne službe. U pitanju je bila Hajdi Tamara Bunke Bider, rođena Argentinka sa nemačkim i poljskim poreklom, kasnije poznata pod nadimkom Tanja Gerilka.

Ona je od Gevare dobila zadatak da u Boliviji nađe pogodno mesto koje bi bilo uporište gerilaca. On joj je detaljno objasnio kakve pripreme treba da izvrši pre njegovog dolaska u Boliviju.

Tanja je 1964. godine otputovala u La Paz, gde je upisala studije farmacije i udala se za jednog studenta kako bi rešila pitanje boravka u Boliviji. Pod izgovorom istrživanja nacionalnog folklora, počela je da putuje po Boliviji, obilazeći najzabačenije krajeve zemlje,[1] kako bi pronašla idealno mesto za uporište Gevarine gerile, to jest „pobunjeničko žarište“.

Na kraju se odlučila za kupovinu jednog kompleksa u prašumama Bolivije. Mesto Njankauas je bilo nepristupačno i 1966. godine Gevara je prihvatio da njegova baza bude tu, krenuvši put Latinske Amerike. Kada je stigao u bazu, nije više skrivao identitet, jer za tim nije bilo potrebe, ali je zahtevao da ga niko ne oslovljava njegovim imenom već sa Ramon.

Če se u toj bazi u noći između 1966 i 1967. godine sastao sa Mariom Monheom, koji se, dok je Gevara boravio u Africi, viđao sa Kastrom. Mario je bio član rukovodstva Komunisičke partije u Boliviji i Gevara je od njega tražio da se jasno izjasni da li će njegova partija pomoći gerilce. Međutim, Monhe se plašio reakcije Moskve, na koju se Komunistička partija u Boliviji oslanjala i čiju je politiku sledila, pa je i Gevari, kao i Kastru, dao nejasan odgovor. O odlasku Monhea iz gerilskog logora Če Gevara je 1. januara 1967. napisao sledeće: „I bez rasprave sa mnom, ujutro mi je Monhe saopštio da se povlači i da će 8. januara podneti ostavku na rukovodstvo u partiji. Prema njegovim rečima, njegova misija je okončana. Dok je odlazio, izgledao je kao neko ko se uputio prema gubilištu. Moj je utisak da se on, kada je preko Kokoa saznao za moju rešenost da ne popustim u strateškim stvarima, uhvatio te tačke da bi izdejstvovao rascep, pošto su mu argumenti inače neodrživi.“[2]

U februaru 1967. godine Gevara je u svojoj grupi imao oko 57 ljudi. No već na prvom maršu dvojica su dezertirala, jedan se utopio u reci, a dvojicu je uhvatila policija kada su se, otišavši u lov, izgubili. Za lov na Če Gevaru bilo je angažovano oko 1.500 ljudi.[3] Gevarinom pokretu se pak nisu pridruživali novi članovi, kako je on očekivao, jer je seosko indijansko stanovništvo uglavnom sarađivalo sa bolivijskim vlastima i nije bilo spremno da pomaže gerilcima. Iako je izgubio dosta na težini i astma mu je pravila sve više problema, Gevara se nije predavao.

U avgustu je naredio jednom od rukovodilaca da krene sa grupom od deset ljudi ka reci Rio Grande kako bi pronašao sigurnije mesto za gerilu, a sa njim je pošla i Tanja Gerilka. Kapetanu bolivijske vojske Mariju Vargasu je, međutim, dojavljeno da su se pojavili gerilci u blizini ove reke. Na povratku iz izviđanja, kako su zagazili u vodu, na gerilce je otvorena vatra i svi su, uključujući i Tanju Gerilku, izgubili živote.

Ova pogibija Gevarinih gerilaca ohrabrila je pripadnike bolivijske vojske i vojne stratege u SAD i postepeno se povećavao broj onih koji su želeli da uhvate čuvenog Čea.

Kada se saznalo da u Boliviji postoji gerilska baza, odmah se počelo s formiranjem specijalnih snaga za borbu protiv gerile. Najveći broj stručnjaka za borbu protiv gerile u tim snagama dolazio je iz SAD, a celu operaciju je pod svojom kontrolom imala CIA. Obavljena je neophodna obuka ljudi koji će se boriti protiv gerile i u leto 1967. godine krenula je potera za Gevarom.

Kako je vreme odmicalo, Gevara se nalazio u sve nezavidnijoj situaciji: sa njim je bilo samo 17 ljudi i morali su da napuste svoju bazu i da se povuku dublje pod Ande, lokalno stanovništvo im je prodavalo hranu, ali, kao ni bolivijski komunisti, nisu želeli da se priključe Čeovoj gerili, a vojska im je stalno bila za petama.

Pokazalo se da planina kao pravo uporište gerile ovog puta nije funkcionisala, jer gerilaca tamo nije bilo, ali jeste dosta tragova i dojava, koje su omogućile da se gerilcima brže uđe u trag nego što bi to bio slučaj da su se nalazili u gradu.[4] Gevarina gerila nije imala neophodnu podršku od narodnih masa, lokalci su bili preplašeni i u strahu su prenosili vlastima sve informacije o kretanju gerilaca. I kada je uhvaćen jedan bivši pripadnik Gevarine gerile, postalo je jasno da se on nalazi u blizini Igere, siromašnog sela na jugoistoku Bolivije. U to selo je odmah poslata elitna jedinica obučena za borbu protiv gerile.

U jednom klancu u dubini prašume, gerilce je sustigla specijalna jedinica. Bili su napadnuti sa svih strana i u prvi mah nisu uzvratili na otvorenu vatru, ali su na kraju i oni pokrenuli svoje oružje. U tom teškom okršaju Če Gevara je ranjen u nogu i, dok je pokušao da se skloni uz pomoć jednog od gerilaca, naleteo je na sakrivene izviđače iz specijalne jedinice i pao u zarobljeništvo. Njegovi gerilci su nastavili da se bore u prašumi do noći.

Iz klanca je Če Gevara odnet u jednu seosku školu. Smestili su ga u učionicu, a školu opkolili stražarima jer je postojala opasnost da preživeli gerilci pokušaju da ga oslobode. Među prvima je stigao pukovnik Andreas Selić, Bolivijac jugoslovenskog porekla. On je posle agenata CIA bio glavni ispitivač Gevare.

Kada je Če uhvaćen, niko u svetu to nije znao, sem, naravno, onih u Vašingtonu. Tu noć vojnici su obilazili Čea, a selo je bilo na nogama. Kod njega je, osim novca i dokumenata, pronađena i sveska u kojoj je vodio svoj dnevnik. Pukovnici i oficiri su se otimali za njegove lične stvari – sat, pištolj i drugo – a jedan oficir mu je čak tražio i autogram.

Za to vreme u La Pazu se razmatralo šta bi trebalo uraditi sa Gevarom, da li ga ostaviti u životu i suditi mu ili ga odmah likvidirati. Na kraju je odlučeno da se on likvidira jer bi bilo previše opasno ostaviti ga u životu. Tu odluku, jasno, nisu donele bolivijske vlasti već SAD.

Oni koji su ga saslušavali kazali su da je znao da će biti streljan, ali da se nije plašio smrti i da zato nije mnogo govorio. Prvo je planirano da ga likvidira streljački vod, ali je naposletku ipak odlučeno da likvidaciju izvrši jedan vojnik. Izbor je pao na poručnika Marija Terana. Da će biti likvidiran, Gevari je saopštio agent CIA Feliks Ramos i potom ga upitao da li ima neku poruku za svoju porodicu, na šta je on odgovorio da prenesu Fidelu da će revolucija trijumfovati u Južnoj Americi, a njegovoj ženi da bude srećna.

Pukovnik Arnaldo Parado, šef bolivijske vojnoobaveštajne službe, takođe je ispričao da su Gevarine poslednje reči bile: „Znao sam da ćete me ubiti. Nije trebalo da vam padnem šaka. Recite Fidelu da ovaj debakl ne znači kraj revolucije. Trijumfovaćemo na nekom drugom mestu. Kažite Aleidi da se ponovo uda i da bude srećna. Neka deca nastave da uče. A vojnicima recite da dobro nišane…“[5]

Teran je dugo oklevao da ispali prvi hitac u Gevaru, šetao se do vrata učionice i nazad sve dok mu Če nije rekao: „Uozbilji se, momče, treba da pucaš u čoveka.“ [6] Posle tih reči, više hitaca je ispaljeno u Čea.

Gevarino telo je iz Igere prebačeno u Valje Grande, u mrtvačnicu bolnice „Naša Gospa  od Malte“. Agenti CIA nisu se odvajali od tela ni za trenutak. Telo je bilo izloženo na platou ispred bolnice kako bi novinari mogli da ga vide. Vest o pogibiji Čea Gevare obišla je svet, a ono što je saopšteno bilo je da je on poginuo u borbi kada je došlo do sukoba između vojske i gerilaca. Međutim, novinari su ubrzo otkrili da je to neistina i  da je Gevara zapravo bio zarobljen, pa pogubljen.

Dva dana kasnije, 11. oktobra, bolivijske vlasti su saopštile da je telo Če Gevare spaljeno i da je time na njegovu bolivijsku epizodu stavljena tačka.[7] Pošto u blizini Valje Grande nigde nije postojao krematorijum, počelo je da se raspravlja o tome da li je to stvarno Gevarin leš. Međutim, kada je Fidel Kastro u Havani 15. oktobra rekao da je Ernesto Gevara mrtav, više nije bilo sumnje u njegovu smrt.

Slika mrtvog Čea obišla je svet, a cela Latinska Amerika je bila u žalosti. Tada je u stvari rođena legenda o Čeu Gevari.

Ipak, ono što je najviše zanimalo ljude, a posebno Fidela i Gevarinu porodicu na Kubi, bili su njegovi posmrtni ostaci. Na Kubu su, zahvaljujući Antoniju Argedasu, bivšem ministru unutrašnjih poslova Bolivije, na kraju stigle odsečene Čeove šake i dnevnik koji je pisao u Boliviji. Šta se dogodilo sa ostatkom Gevarinog tela, nije se znalo sa sigurnošću.

Kubanske vlasti i Gevarina porodica su godinama kasnije uputile zahtev bolivijskim vlastima da krenu u potragu za kostima sedmorice izgubljenih gerilaca. Po odobrenju bolivijskih vlasti, počela su otkopavanja. Čak trideset godina nakon Čeove smrti, krenulo se u potragu za njegovim kostima. Teren se pretraživao pomoću savremenih aparata za pretragu terena i svedoci i vojni oficiri iz perioda njegove pogibije bili su saslušavani. Potraga je na kraju dala rezultate i 1997. godine pronađeni su ostaci koji su odgovarali Gevarinim. Po odeći, zubima, rasporedu rana i tome što su kosturu nedostajale šake, odmah je posumnjano da je u pitanju Čeov kostur. Kasnije su stručnjaci iz laboratorije na jugoistoku Bolivije tu pretpostavku i potvrdili.

Sahrana njegovih ostataka sa najvišim vojnim počastima i uz prisustvo Fidela i porodice obavljena je na Kubi, u Santa Klari, mestu gde je dobio svoju odlučujuću bitku u Kubanskoj revoluciji. Njegove kosti su položene u mauzolej iznad kojeg je podignuta gigantska bista slavnog gerilca, teška 23 tone.[8]

A Gevarina popularnost se posle njegove smrti samo uvećala. Jedna njegova fotografija je postala posebno popularna i obišla svet. U pitanju je fotografija koju je napravio Alberto Dijaz Korda. Korda je pomenutu fotografiju snimio slučajno na jednom skupu u Havani tokom komemoracije žrtvama sa francuskog broda „La Coubre“. Tada je Fidel držao govor, a Korda je kao foto-reporter lista „Revolucija“ pokrivao događaj i sasvim slučajno fotografisao zamišljenog Čea koji gleda u daljinu. Korda je tu fotografiju dao jednom italijanskom izdavaču koji se tada nalazio na Kubi.

Neposredno posle Gevarine smrti, italijanski izdavač je odlučio da prikaže živog Čea i odštampa Kordinu fotografiju na posterima. Od tada se ona nalazi gotovo svuda. Mladi ljudi širom sveta nose je kao simbol pobune. Če je od onda na njihovim majicama, u njihovim spavaćim sobama, na uličnim demonstracijama, na suvenirima koji se prodaju širom zemljine kugle, na koricama knjiga, u filmovima, na uličnim zidovima.[9]

Može se reći da je, ironično, slavni gerilac koji se borio protiv kapitalizma postao kapitalistički brend: njegov lik prodaje proizvode bez obzira na to da li ih proizvode velike korporacije ili mali preduzetnici. Čeov lik našao je svoje mesto na natpisima za restorane, klubove, biblioteke, na bilbordima i svetlećim reklamama kraj prometnih auto-puteva, pa čak i na ramenu Dijega Armanda Maradone, jedne druge argentinske ikone dvadesetog veka.[10]

Gevaru su podržavali mnogi umetnici i intelektualci. Primera radi, Nelson Mandela ga je shvatao kao ,,inspiraciju za svako ljudsko biće koje voli slobodu“, dok ga je Žan-Pol Sartr opisao kao ,,ne samo intelektualno već i najkompletnije biće našeg doba“.[11] U njegovom kampu u Boliviji boravili su francuski intelektualac Režis Debre i argentinski slikar Kiro Bustos, a ruski pesnik Jevgenij Jevtušenko posvetio mu je pesmu.

Mnogi savremenici su Čea Gevaru opisali kao avanturistu i utopistu koji nije bio realističan u svojim željama. To je možda istina, ali on se od drugih avanturista svakako razlikovao po svojoj spremnosti da se žrtvuje za ono u šta je verovao. Takvih ličnosti je u istoriji bilo i pre njega, ali u vreme materijalizma i kapitalizma takvi borci skoro da su iščezli. Iako nije bilo realnih osnova za izvoz Kubanske revolucije, on je čvrsto verovao da se nepravda koju svetu nanosi gigant sa severa može ispraviti.

U ovom stoleću potrošačke groznice, velikih ljudskih nepravdi i okrutne svakodnevice, pojava tog telom krhkog, a duhom divovskog romantičara revolucionarnog kova i avanturiste buntovnog duha, delovala je šokantno i opsesivno na ljude, pa je tako Če i postao mit i idol mladih generacija širom sveta.[12] Če popularnost nije stekao toliko zbog onoga što je konkretno uradio, koliko zbog svojih ideala i spremnosti da se za njih bori.

Ipak, pojavila su se mnoga svedočenja koja govore o Gevarinoj surovosti i ubistvima onih koji se nisu slagali sa njegovim idealima. Mnogi su ga nazivali mašinom za ubijanje. Pominje se da je bio upravnik zatvora „Kabanja“ posle pada Batistinog režima i da u tom zatvoru hladnokrvno sproveo veliki broj egzekucija. Neki navode da je svakog ko je bio protiv njegovih uverenja smatrao neprijateljem i da neprijatelje i kontrarevolucionare treba ubijati bez izuzetaka.

Oni koji govore o Čeu Gevari kao hladnokrvnom ubici smatraju da mladi ljudi širom sveta nisu svesni čiji lik nose na svojim majicama, tetovažama i kome se zapravo dive.

Istina je verovatno je negde na sredini – između Čea nesebičnog i požrtvovanog borca za slobodu i jednakost u svetu i Čea utopiste i ubice žednog krvi čija je jedina želja bila moć, za čije ostvarivanje nije birao sredstva. Ali kakva god istina bila, činjenica je da je Če Gevara stekao planetarnu popularnost i niko ne može osporiti da je njegovo ime doprinelo tome da ceo svet čuje za Kubu i Kubansku revoluciju. On je pored Fidela Kastra bio i ostao simbol kubanskog bunta i kubanske pobede nad imperijalizmom. A njegovo pravo mesto u istoriji verovatno će s vremenom biti jasnije određeno.

Autor:Jasmina Andrić

Foto izvor:

Foto 1. www.youtube.com

Foto 2. www.newyorker.com

[1] Lalić Borislav /2006/ ČE GEVARA – život, smrt, legenda, Novosti, Beograd, str. 102.

[2] Gevara Ernesto /2009/ DNEVNIK IZ BOLIVIJE, Centar za studije „Če Gevara”, Ošn pres, Rijeka, str. 56.

[3] Lalić Borislav /2006/ ČE GEVARA – život, smrt, legenda, Novosti, Beograd, str. 108.

[4] Lalić Borislav /2007/ FIDEL KASTRO – jedan čovek, jedna revolucija, Novosti, Beograd, str. 156.

[5] Lalić Borislav /2006/ ČE GEVARA – život, smrt, legenda, Novosti, Beograd, str. 127.

[6] Lalić Borislav /2006/ ČE GEVARA – život, smrt, legenda, Novosti, Beograd, str. 127.

[7]  Lalić Borislav /2006/ ČE GEVARA – život, smrt, legenda, Novosti, Beograd, str. 146.

[8] Lalić Borislav /2006/ ČE GEVARA – život, smrt, legenda, Novosti, Beograd, str. 157.

[9] Lalić Borislav /2006/ ČE GEVARA – život, smrt, legenda, Novosti, Beograd, str. 191.

[10] Rajić Dragoljub /2006/ ČE ZA SVAKOGA, Samostalna izdavačka agencija „Zlaja“, Beograd, str. 108.

[11] Preuzeto sa sajta: www.che-lives.com (http://www.che-lives.com/what-do-you-think-was-che-guevara-a-good-man-or-bad/)

[12] Lalić Borislav /2006/ ČE GEVARA – život, smrt, legenda, Novosti, Beograd, str. 198.

 

More Stories
HILJADUGODIŠNJE POPLAVE – BRIGA O REČNIM TOKOVIMA