SRPSKA VOJNA MISAO, JEDAN POGLED- Vidosav Kovačević

 Vojska predstavlja značajnu, ako ne i najznačajniju instituciju jedne države, jer je njena uloga da štiti državu od spoljnih ugrožavanja. Kroz srpsku istoriju vojska je imala značajnu ulogu i ugled u narodu. Međutim kada je u pitanju vojno obrazovanje, situacija nije uvek bila kao danas. O tome kakav je bio put ustoličenja vojnog obrazovanja u Srbiji kao dela visokog školstva, o objedinjavanju Vojne akademije na jednom mestu fizički i funkcionalno, kao i o nastanku i razvoju srpske vojne misli, razgovarali smo sa bivšim načelnikom Vojne akademije i general-majorom u penziji Vidosavom Kovačevićem. General Kovačević je imao značajnu ulogu u  jednom periodu razvoja Vojne akademije, njegov doprinos ovoj instituciji ogleda se, pored reformi koje je sproveo i u podizanju ugleda Vojske u kriznim vremenima kroz organizovanje jedne manifestacije kakva je promocija oficira Vojske Srbije ispred Doma Narodne skupštine. Ovim intervjuom takođe želimo da pokrenemo jednu, značajnu temu koja nije dovoljno zastupljena u domaćim medijima- temu srpske vojne misli!

 

 

 

General Vidosav Kovačević, general-major u penziji, magistar, bio je načelnik uprave za moral a zatim načelnik Vojne Akademije. Zaslužan je za reformu sistema vojnog obrazovanja Srbije, uvođenje promocije generalštabnih oficira u skupštinu Srbije, i promocije oficira ispred skupštine. Doprineo je razvoju vojne diplomatije i izgradnje dobrih odnosa sa sistemima obrazovanja i odbrane drugih država.

1. Kao dan Vojne akademije i dan začetka vojnog školstva u Srbiji, slavi se 18.mart. Možete li nam pojasniti zašto je baš ovaj datum bitan za vojno školstvo i gde su početci istorije vojnog školstva u Srbiji?


Srbija se, kao retka država u regionu, pa i u Evropi, moze pohvaliti dugom i bogatom tradicijom vojnog školstva. Gde su stvarni počeci i koreni te bogate tradicije, teško je opredeliti se i decidno ih navesti.Ono što je sigurno, razvoj vojnog školstva u Srbiji bio je tesno povezan sa razvojem srpske vojske, koja je na svojim plećima iznela teret oslobodilačkih ratova u 19. i 20. veku.

Revolucionarna 1848. godina u Evropi, posebno na prostoru Hazburške monarhije, doprinela je boljem odnosu vlasti u Srbiji prema svojoj vojsci, njenoj organizaciji, naoružanju i, naročito razvoju sopstvenog vojnog obrazovanja. Ubrzo posle toga, tadašnja Topolivnica u Kragujevcu, namenjena za livenje i izrađivanje svake vrste đuladi, kao i za obuku mladića u livenju topova, prerasta u posebnu oficirsku teorijsku artiljerijsku školu. U januaru 1850. godine Ilija Garašanin je prosledio državnom savetu predlog projekta o transformaciji Topolivnice u oficirsku školu, odnosno predlog za osnivanje Artiljerijske škole. U ovom predlogu su do detalja bili određeni zadaci i unutrašnje uređenje škole, izbor nastavničkog kadra, predmeti koji će se u školi predavati, zatim veličina klasa, način upisa kandidata i njihove obaveze tokom školovanja, obezbeđenje nastave i smeštaja polaznika, unutrašnji red i disciplina i, naročito status škole u odnosu na vojne i civilne vlasti. Državni savet je usvojio ovaj predlog, a knez Aleksandar Karađorđević je 18. marta 1850. godne, Ukazom o ustrojenju Artilerijske škole, odobrio njeno formiranje. Otuda se 18. mart danas slavi kao dan Vojne akademije i dan začetka vojnog školstva u Srbiji.

2. Kao načelnik Vojne akademije, imali ste znacajnu ulogu u vojnom školstvu. Uspeli ste da objedinite Vojnu akademiju u jednu celinu i da podignete ugled i značaj vojnog obrazovanja. Kako sada, sa distance, vidite vojno obrazovanje u Srbiji?

Bio je to sjajan period rukovodjenja Vojnom akademijom, u smislu rezultata koje smo ostvarili, ali jedan veoma loš društveni period u kojem su se vojska i država nalazalile.
Podsetiću, Vas i Vaše čitaoce, da se 2005. godine, kada sam primio dužnost načelnika Vojne akademije, na konkurs za prijem na Vojnu akademiju, iz građanstva javio svega 21 kandidat, primili smo samo trojicu! Kada sam sa dužnosti načelnika Vojne akademije odlazio u penziju 2009. godine, 1135 kandidata se javilo na konkurs za Vojnu akademiju. To Vam samo iznosim kao podatke šta se sve desilo u Vojnoj akademiji, šta smo sve moji saradnici i ja uradili na planu popularizacije vojnog poziva, ugleda vojnog poziva i ugleda uopšte vojske u državi. Vraćam se na tu 2005. godinu, to je bilo veoma ružno vreme! Vreme hapšenja i odvođenja generala u Hag. Tada je veliki broj generala i oficira, uglavnom ratnog kadra, penzionisan. Mislim da je tada ugled vojske bio na istorijskom minimumu.
Prvo što smo uradili je da smo predložili državi, načelniku generalštaba, ministru odbrane i skupštini da te godine (2005.), uradimo promociju generalštabnih oficira u skupštini. Pre toga, decenijama, znate i sami, te promocije su se odvijale na nekim kulturno-istorijskim spomenicima, tipa Avale ili kod spomenika vojvodi Mišiću, na Čegru… Bilo je to iznenađenje za moje saradnike, nisu verovali odakle mi takva ideja, ali sam mislio da mi moramo da krenemo u susret državi i da je Narodna skupština pravo mesto da to uradimo. Uspeli smo da uradimo nešto neverovatno! Tako je to počelo 2005. godine i evo traje i dan danas, već 12 godina se odvija promocija generalštabnih oficira u Skupštini RS.
Iduće 2006. godine, smo odlučili da uradimo promociju kadeta, odnosno budućih potporučnika, proizvođenje u prvi čin pred skupštinom i to je našoj javnosti dobro poznato. To je, takođe, bio jedan veliki iskorak, jer pre toga, decenijama niko iz državnih organa nije dolazio u kasarnu na promocije, što je neshvatljivo, jer država dobija 200-300 novih oficira a nikoga to nije zanimalo, iako je vojska jedna od najznačnijih državnih institucija.
Kada smo to uradili, dobili smo povratne informacije od mnogih zvaničnika u državi i vojsci da je to jedan od najlepših dogadjaja u Beogradu i Srbiji, i time se ponosimo moji saradnici i ja jer to traje, i sada je već postalo tradicija.
Vezano za Vaše pitanje, paralelno sa ovim, krenuli smo i sa procesom integracije sistema vojnog školstva u sistem visokog obrazovanja Srbije. To je bila jedna teška muka, ne zato što je kvalitet vojnog školstva bio niži u odnosu na visoko obrazovanje u Srbiji već zato što je bilo otpora i nepoznavanja, pre svega u delu te akademske javnosti Beogradskog Univerziteta pa i nekim drugim državnim univerzitetima. Međutim, slobodno mogu reći, zahvaljujući lobiranju i nekim ličnim kontaktima, uspeli smo da ubedimo mnoge važne ljude u tom akademskom miljeu da shvate značaj i potrebu toga da Vojna akademija uđe u sastav visokog obrazovanja u Srbiji i da Vojna akademija poseduje sve potrebne reference za to.
Poseban problem predstavljao je, to što je Vojna akademija bila rastrzana na više lokacija u Srbiji (Pančevo, Banjica, Žarkovo, Kruševac…), a na mestu današnje akademije, postojalo je dovoljno prostora da se sve objedini na jednom mestu. To je bilo jedno vrlo mudro i praktično rešenje. Takodje smo sve institucije, organizacijski, podveli pod jedno ime-Vojna akademija. To praktično znači da je pod Vojnom akademijom bila i Vojna gimnazija i Škola nacionalne odbrane, i ostale institucije za vojno usavršavanje. Ovaj potez je nailazio na odobravanje kako kod nas, tako i u inostranstvu, čak smo bili inspiracija za neke vojne ustanove drugih zemalja da objedine i svoj sistem vojnog obrazovanja.

3. Danas, kao država težimo integracijama u Evropsku Uniju. U tom procesu integracija neophodno je uskladiti naše zakonodavstvo sa evropskim, ali takođe težimo da se u različitim sferama društvenog funkcionisanja ugledamo ne samo na evropske već i na svetske uspešne države. U tom smislu Srbija je prihvatila i primenjuje bolonjsku deklaraciju u visokom obrazovanju. Da li je i naše vojno školstvo usklađeno sa vojnim školstvom u inostranstvu i na koji način?

Pre reformi problem je bio u tome što ni Vojna gimnazija ni akademija nisu bile priznate u sistemu obrazovanja i onda neko, poput mene, ko je završio i Vojnu gimnaziju i Vojnu akademiju od priznate škole ima samo osnovnu školu, i kada čovek izađe iz sistema odbrane, ostaje na ulici bez akademske diplome.
Sve je to bilo povezano sa Bolonjskim sistemom, koji se primenjivao u visokom obrazovanju Srbije, međutim i u Vojnim akademijama širom Evrope, pre svega u francuskom San Siru, ovi procesi su već bili započeti. Pomoć nam je pružena, pre svega od strane Univerziteta Odbrane Češke iz Brna, kao lidera u obrazovanju u jugoistočnoj Evropi. Zajedno sa svojim saradnicima obišao sam dosta evropskih i svetskih Vojnih akademija i Univerziteta odbrane, i ono što smo primetili je da je dosta komandanata i ljudi iz vojnog miljea bilo obazrivo prema vojnoj bolonji. To je zbog toga što su smatrali da vojna bolonja demilitarizuje vojni poziv, postojao je strah od smanjenja broja vojnih predmeta u nastavi. Takvih shvatanja je bilo i u našoj vojsci, ali te predrasude smo razbili tako što smo uspeli da sačuvamo dovoljan fond vojnih časova, a da dodamo taj potreban akademski kvantum, da bi potporučnici kada završe studije imali i diplomu oficira i priznatu akademsku diplomu. Ovo je posebno značajno za vojne pilote. Mogu slobodno da kažem da je najveći strah bio od otvorenosti vojne akademije prema civilnom društvu, i uopšte prema evropskim standardima u sistemu vojnog obrazovanja. Odnosno, mnogi kod nas, a pojedini komandanti i u Evropi nisu razumeli potrebu da je danas oficiru podjednako potrebna i veština ratovanja i veština pregovaranja.
Uspeli smo, takođe da razvijemo i sistem razmene studenata u okviru vojnog obrazovanja. Dok sam ja bio načelnik Vojne akademije, 8 naših studenata školovalo se u Grčkoj, 6 u Italiji, 3 u Americi, a činili smo napore da ta školovanja otpočnemo i na drugim Vojnim akademijama, pre svega u Rusiji i Francuskoj, što sve govori o našoj dobroj saradnji i povezivanju sa stranim Vojnim akademijama, a koliko sam ja upoznat, i dan danas ima dosta stranih studenata na školovanju na našoj Vojnoj akademiji.
Kao što sam već rekao, naši profesori i rukovodstvo je dosta putovalo po Evropi i svetu. Mogu odgovorno da tvrdim da je naš sistem vojnog obrazovanja kompatibilan sa sistemima vojnog obrazovanja u regionu, a pogotovu u Evropi. Naši kadeti kada idu u inostranstvo imaju jednu godinu prilagođavanja, gde se pre svega uči jezik domaćina i neki bitni sadržaji za zemlju u kojoj se nalaze, te tako jednu godinu duže studiraju nego njihovi vršnjaci. Isto je i kada inostrani studenti dolaze kod nas, prvo uče godinu dana srpski jezik. Naše vojno školstvo jeste priznato u inostranstvu, naši kadeti mogu otići i na druge akademije u toku treće godine, ukoliko odlično poznaju jezik domaćina. Razmena studenata je praksa u celom svetu, ali npr. zanimljiv je podatak da više od 50 godina nije bilo nemačkog studenta u čuvenoj francuskoj Vojnoj akademiji San Sir.

4. Možemo reći da je Vojna akademija kolevka srpske vojne misli. Pod kakvim uticajima se formirala srpska vojna misao i da li je ona danas jedna od prednosti sistema odbrane Srbije?

To je jako dobro pitanje! Negde se pogubila ta srpska vojna misao, to je neko moje lično mišljenje i verujem da ćemo se u narednom periodu više time baviti, a ona je u stvari bila ta osnova svih naših pobeda u savremin ratovima, pogotovu Balkanskim, Prvom i Drugom svetskom ratu, pa čak i borbi protiv NATO agresije. Poznato je da su naši mnogi profesori na Vojnoj akademiji, načelnici generalštabova i ministri vojni, bili pod uticajima stranih vojnih misli, Francuske, Nemačke, Ruske. Dakle, pretežno gde se ko školovao od tih naših vodećih ljudi, tako su i donosili određenu literaturu, prevodili je i pod tim uticajima razvijala se naša vojna misao i ratna veština. Do 1878. godine preovladavao je uticaj francuske vojne misli, s razlogom pa je i prvi ministar vojni u Kneževini Srbiji, bio francuz Ipolit Monden, koji je pomogao da se ustroji i organizuje narodna vojska u Srbiji (1861. godine donet je zakon o ustrojstvu narodne vojske).
Posle sticanja nezavisnosti 1878. godine, srpska vojska se organizuje uglavnom po uzoru na Nemačku. Međutim, paralelno sa stranim uticajima, postepeno se javlja i sve više uobličava, autentična srpska vojna doktrina i srpska vojna misao. Srpska vojna misao je postepeno nastajala kroz vekovnu borbu Srba protiv raznih osvajača sa naših prostora. Teško je odrediti tačne početke srpske vojne misli jer ima jako malo radova na tu temu, ali neki skromni radovi govore da je njen začetnik Dimitrije Cincar Marković, koji je nažalost stradao tokom prevrata 1903. godine, njemu se pripisuje da je on rodonačelnik srpske vojne misli, a na svu sreću njega je nasledio vojvoda Putnik, i mislim da je on najviše doprineo razvoju srpske vojne misli, ona je ustvari iskovala naše vojne pobede u Balkanskim ratovima, gde je on i bio vojni ministar. Jedan od njegovih najboljih đaka jeste Živko Pavlović, koji je nekim svojim sjajnim delima i sjajnim učincima u prvom svetskom ratu toliko doprineo da ga je Srpska Kraljevska Akademija proglasila za akademika. Bilo je tu kroz istoriju nekolicina vrsnih vojnika teoretičara kao što je Dragašević, zatim i Jovan Mišković, jedna nezaobilazna legenda, koji je bio general, profesor, ministar vojni, akademik i predsenik Srpske Kraljevske Akademije Nauka, koji je iza sebe ostavio sjajna dela… Međutim svi ti ljudi čini mi se bili su malo kroz neko naše vojničko sazrevanje, govorim o mojoj generaciji i generacijama pre mene, negde skrajnuti, nismo za njih znali ni da postoje, negde su bili sklonjeni u stranu, više se nekako forsirala priča o vojvodi Mišiću i Stepi Stepanoviću, o kojima su pravljene i pozorišne predstave. Što je vrlo interesanto, učinjena je velika nepravda prema ovim i brojnim drugim velikanima, koji su bili začetnici i rodonačelnici srpske vojne misli. Mislim da se mi moramo vratiti toj srpskoj vojnoj i samim tim i političkoj misli. Sama ta vojna misao je uticala na kreiranje politike i procese odlučivanja naše države.

5. Koliki je doprinos rukovodstva Vojne akademije kao i njenih profesora na razvoj srpske vojne misli?

Neosporan je uticaj rukovodećih ljudi i profesora koji su školovali sjajne kadrove, koji su izvojevali sjajne pobede u Balkanskim i svetskim ratovima. Kasnije, svakako profesori koji su školovali kadrove koji su nosili taj teret kasnijeg razvoja vojnog školstva i države preko SFRJ do današnje Srbije. Svi oni su kreirali kvalitetne sadržaje i brojni oficiri poznati našoj javnosti su izrasli iz tog miljea. Obzirom na pobede u Prvom svetskom ratu, Srbija se brzo utopila u KSHS, koja nažalost nije dugo potrajala. Da ne govorimo o ubistvu kralja Aleksandra, kako je vojska stradala u šestoaprilskom ratu, zašto je uhapšeno i odvedeno u logore preko 355.000 vojnika i oficira, medju njima čak i 200 generala u tim prvim danima rata? Zašto se ne izučavaju sjajne pobede NOV u Drugom svetskom ratu, gde je goloruk narod krenuo u borbu protiv fašizma, formirajući prvo partizanske odrede, zatim brigade i pri kraju rata i najveće vojne formacije –Armije. Svesno ili slučajno se prećutkuju činjenice, da su 80 do 90% sastava svih tih jedinica činili Srbi. Sve pomalo je uticalo na to da srpska vojna misao bude skrajnuta.
Kao i samoubistvo majora Tepića-narodnog heroja, koji može biti deo te vojne misli, a ja mislim da jeste. Po mom mišljenju svi smo trebali da se poubijamo kao on, ili da pohapsimo tu šaku političara, pa da sačuvamo tu našu državu, za koju smo položili zakletvu da ćemo je braniti i dati svoj život, to je bio naš zadatak. Naša vojna misao je bila negde skrajnuta od nas, te se mi nismo dobro snašli u tim sukobima na prostorima bivše Jugoslavije. Jedino gde smo se mi dobro snašli jeste borba protiv NATO agresije. Tu nema mrlje na našim zaslugama. Podsetiću Vas i Vaše čitaoce na jednu malo poznatu činjenicu, naime uoči agresije, naši profesori sa Vojne akademije su prezentovali najvišem državnom rukovodstvu stručnu i naučnu procenu, da ukoliko dodje do agresije, u datim okolnostima, sa sredstvima ratne tehnike sa kojima raspolažemo u odnosu na neprijatelje, možemo da oborimo samo 3 aviona. Komentar tadašnjeg državnog rukovodstva ne želim ovde ni da pominjem, ali tako se i desilo, oborili smo dva aviona, od kojih je jedan bio NEVIDLJIVI, a dva su pogodjena i uspeli su da slete na aerodrome u nasem susedstvu.

6. Srbija može da se ponosi hrabrim, sposobnim i jako inteligentnim vojskovođama kroz svoju istoriju. Strategija vojvode Živojina Mišića i Kolubarska bitka se proučavaju na prestižnim vojnim školama u svetu, kao što su francuski San Sir, ruski Frunze ili američki Vest Point. Koliko su legendarne srpske vojskovođe poput Živojina Mišića, Radomira Putnika i Stepe Stepanovića doprineli stvaranju vojne misli u Srbiji?

To je ta matrica Stepa i Mišić, o kojoj sam već govorio. Vama svaka čast što ste se dotakli i Putnika, ali moram da Vas kritikujem jer Živka Pavlovića nema nigde, to je naša bruka i sramota po mom mišljenju.
Svaka čast Mišiću i Stepi, ali zapostavljeni su i ovi drugi ljudi koje smo malo pre spominjali. Nedavno sam imao priliku da priredjujem jedno delo Živka Pavlovića koje se zove ,,Rat Srbije protiv Austrougarske, Nemačke i Bugarske”, tu knjigu je on napisao negde pred smrt 30-ih godina, a SANU čiji je bio član, udostojila se da je objavi tek 1962. godine, kako je objavljena ta knjiga je nekako i nestala. Zašto to tvrdim? Bili smo zamoljeni od njegove unuke i Medija centra Odbrana koji je izdavač te knjige, da priredimo reprint te knjige, koja će biti ovih dana objavljena. Tragajući za orginalom te knjige, uspeli smo da pronađemo samo tri primerka u Beogradu, jedan primerak je bio u Narodnoj biblioteci, jedan na Filozofskom Fakultetu, a treći u SANU, četvrti primerak se nalazi kod njegove unuke – Vidosave Ibrahim Spasić. Znači u vojnim bibliotekama nigde nema Živka Pavlovića, ta knjiga nije ni ušla u vojne biblioteke, među oficire i vojnike, što me je frapiralo!
Pogotovu je bilo neshvatljivo, kada smo pronašli dokument u vojno istorijskom arhivu u kome Tito naređuje 1949. da mu se pronađu dela Živka Pavlovica. Kada sam pročitao tu knjigu, to je jedno sasvim novo svetlo koje ja kao general nisam uopšte znao kroz svoje vojno obrazovanje kao i većina drugih oficira i generala. O Prvom svetskom ratu, posebno o pobedama na Ceru i Kolubari, o tom strašnom povlačenju srpske vojske , zašto smo se mi povlačili? Kakva je to genijalna ideja bila, pre svega Putnikova: država, vojska, skupština, narod sve se povlačilo, nismo nigde kapitulirali, povlačili smo se uz strašne borbe, okruženi neprijateljem sa svih strana i uz strašne gubitke, išli smo ka saveznicima da bi se kao feniks podigli i vratili u Srbiju kao pobednici. Na par mesta u toj knjizi se govori decidno da Živojin Mišić nije razumeo ideju Vojvode Putnika i to je negde bilo skrajnuto od nas, zašto i zbog čega? Vojvoda Mišić jeste legenda Kolubare mada je i tu velika zasluga vrhovne komande gde su bili Putnik i Pavlović, tu se kasnije dosta sporenja vodilo. Mislim da mnogo toga ima nerazjašnjenog. Svakako su i Mišić i Stepa deo srpske vojne misli, oni su zaslužni za dve bitke, ali zasluge za pobedu u ratu i svrstavanje u red pobednika u tom ratu pripadaju Vrhovnoj komandi na čijem je čelu bio vojvoda Putnik, a njegov zamenik general Živko Pavlović. Nama, Srbima je dosta mitova i legendi, neophodno je da primat zauzmu struka i nauka. Svojevremeno sam vodio bitku sa kolegama da Vojna akademija ponese ime Jovana Miškovića i tada su moji predlozi naišli na osudu i pitanje: Da li znam ko su bili Živojin Mišić i Stepa Stepanović? Izborili smo se da akademija nosi naziv Jovan Mišković, a ovde bih želeo da iznesem predlog da škola nacionalne odbrane ponese ime Živka Pavlovića!

7. Da li mislite da je tema srpske vojne misli nedovoljno zastupljena u domaćoj javnosti i medijima i šta možemo preduzeti da tu situaciju promenimo?

Upravo tako, mislim da ste debelo u pravu! Mi smo 2004. godine na Vojnoj akademijii odnosno školi nacionalne odbrane, organizovali jedan naučni skup o liku i delu Jovana Miškovića i to je bilo na veoma visokom nivou podržano od strane SANU i brojnih profesora, i to je ostalo tako u krugu Vojne akademije, što je mene jako zabolelo. Kasnije 2009. godine bio je naučni skup u Smederevskoj Palanci (rodno mesto Živka Pavlovića) isto uz podršku SANU sto je jako dobro obrađeno, od strane profesora, istoričara, akademika, ali i to je ostalo u koricama zbornika radova. Mislim da je krajnje vreme da sadašnji Univerzitet odbrane bude neko rodno mesto odakle bi krenula ta inicijativa, SANU, brojni Instituti za savremenu istoriju, koji bi trebalo da budu zainteresovani za ovu priču, kako bi dali ili pokušali dati odgovore na sve ove savremene tokove i kretanja u kojima se naša država trenutno nalazi. Pre svega mislim na odnos Srbije prema NATO, Evropskoj Uniji, Rusiji, pitanje neutralnosti koja je Srbija zauzela kroz skupštinsku deklaraciju, sva ta pitanja ne bi smela biti proizvod dnevne politike već proizvod jednog naučnog promišljanja. Trebalo bi videti kako smo mi, Srbi, to radili kroz istoriju, kako su se naši preci snalazili u burnim i teškim vremenima, i čini mi se uvek uspevali da budemo na nekom pravom putu, da smo imali jako dobar izbor u tim teškim vremenima, i ono što je najvažnije bili smo na strani pobednika. Sigurno da može i Istraživački centar za odbranu i bezbednost doprineti, biti možda inicijator, učesnik, predlagač takvih inicijativa, jer mislim da nas samo naša pamet, i ljudski resursi sa kojima Srbija raspolaže mogu povesti u neki boljitak i u neke veće rezultate.
Takođe potrebno nam je resetovanje odnosa sa Amerikom. SAD jeste i ostaće zemlja koja se nešto pita u svetu, i moramo resetovati odnose sa njima uprkos NATO bombardovanju, kako? Ne znam kako. Ali evo ide 100 godina od Prvog svetskog rata i predlažem da se podigne spomenik Vudrou Vilsonu koji je zahvaljujući Pupinu, 20.000 američkih gradjana, Srba, uputio na solunski front, što je bila trećina srspke vojske ako znamo da je brojala oko 60.000, da se srpska zastava vijorila na Beloj kuci 1918. godine, u znak priznanja srpskoj vojsci za pobede u Prvom svetskom ratu, što se nikad nije desilo, sem još 1945. godine kada se vijorila kineska. A da ne govorim o ulozi predsednika Vilsona na Mirovnoj konfereciji u Parizu kada su u sastav Jugoslavije ušli, Banat, Istra, deo slovenačkog primorja….Čini mi se da nase sadašnje rukovodstvo ide u tom planu i da pored prijateljskih odnosa sa Rusijom i Kinom, čini napore da uspostavi dobre odnose i sa Amerikom, .

8. Šta biste poručili čitaocima magazina ,,Odbrana i bezdbednost“?

Raduje me da mladi ljudi razmišljaju na ovako ozbiljne i veoma značajne teme za našu državu i društvo. Od Vas sam čuo i ideju o vraćanju vojnog roka, mislim da je bilo nedopustivo da se ukine. Znači kada mladi ljudi to predlažu to je meni neki znak da ćemo mi uspeti u tome, znači Vi danas ne možete živeti u vremenu terorizma i drugih opasnosti u svetu, kada čovek ne zna da se suprotstavi i zaštiti svoju porodicu, a kako će onda učestovati u zašititi i bezbednosti institucije, države, društva i radnog mesta gde radi, ako nije imao dodir sa nekim sredstvima zaštite? Za to je jedini način, čini mi se služenja vojnog roka, ili biti pripadnik nekih drugih bezbednosnih snaga u državi. Ali to služenje vojnog roka je nekako bilo za sve građane obavezno i mislim da je to jako dobro. Zato me raduje i ovakav časopis, da vi promišljate i razmišljate o ovako ozbiljnim temama i to je razlog zašto sam pristao da učestvujem u razgovoru i mislim da ću preporučiti nekim svojim kolegama da se uključe i priključe tome i da vam pružimo podršku i pomoć da vi gurate te teme.
Nismo spomenuli da su u moje vreme i vreme mojih saradnika, devojke prvi put postali kadeti Vojne akademije, i to po prvi put u istoriji. Mi smo samo shvatili tu potrebu da 52% (koliko ima žena u Srbiji) dobije građansko pravo, da pristupi Vojnoj akademiji, na taj način mi smo išli ispred ovih što se bore za rodnu ravnopravnost danas. I mislim da vi idete u tom dobrom pravcu, i da pre svih otvarate teme koje su nama jako potrebne i da je ovo u interesu naše države.

 

Intervjuisala: Jasmina Andrić

Foto izvor:1. Ministarstvo odbrane

2.Istraživački centar za odbranu i bezbednost

More Stories
Valdai i pravci kretanja ruske spoljne politike