ПАРЛАМЕНТАРНИ НАДЗОР НАД СЛУЖБАМA БЕЗБЕДНОСТИ

 

Надзор над радом служби безбедности је веома важан сегмент сваког друштва те се посебна пажња посвећује механизмима њихове контроле. Службе безбедности с једне стране, суочене с новим изазовима, захтевају већа овлашћења а с друге, демократски стандарди развијених друштава, захтевају и већи степен заштите људских права и слобода. Зато је веома важно пронаћи „праву меру ствари“ која се може остварити  нормативним уређењем ,начинима спровођења тих норми и механизмима контроле њихове примене.

СЛУЖБЕ БЕЗБЕДНОСТИ

Службе безбедности представљају специјализовану релативно самосталну државну институцију овлашћену да законским, јавним али и тајним начинима и средствима прикупља обавештајне податке и информације о другим државама или њеним институцијама, као и о могућим противницима. Оне својом активношћу, самостално или у сарадњи са другим државним органима, спроводе део државних и политичких циљева земље везаних за безбедност.

Службе безбедности могу бити подељене на основу неколико критеријума, у зависности од тога да ли припадају војним или невојним структурама (цивилне и војне), да ли припадају влади или поједином министарству (централне и ресорне), да ли су усмерене на сва безбедносна питања или само на поједина (опште и специјализоване). Најпознатија је подела на контраобавештајне службе, које се називају само безбедносним службама јер су усмерене на спречавање рада служби безбедности других држава, и на обавештајне службе, које су усмерене на прикупљање података о другим државама.

Правни оквир у домаћем законодавству 

Устав, Закон о основама уређења служби безбедности, Закон о безбедносно-информативној агенцији и Пословник Народне скупштине представљају правни оквир за парламентарну контролу служби безбедности у Републици Србији.

Устав Републике Србије у члану 99, ст.6 предвиђа да национални парламент „надзире рад служби безбедности“.

Закон предвиђа да је рад служби безбедности под демократском цивилном контролом Народне скупштине, председника Републике, Владе, Савета за националну безбедност, других државних органа и јавности, у складу са законом.

Одбор нарочито надзире уставност и законитост служби безбедности, надзире усклађеност рада служби безбедности са стратегијом националне безбедности, стратегијом одбране и безбедносно-обавештајном политиком Републике Србије; надзире поштовање политичке, идеолошке и интересне неутралности у раду служби безбедности; надзире законитост примене посебних поступака и мера за тајно прикупљање података; надзире законотост трошења буџетских и других средстава за рад; разматра и усваја извештаје о раду служби безбедности; разматра предлоге закона, других прописа и општих аката из надлежности служби безбедности, покреће иницијативе и подноси предлоге закона из надлежности служби, разматра предлоге, петиције и представке грађана који су упућени Народној скупштини у вези са радом служби безбедности и предлаже мере за њихово решавање и о томе обавештава подносиоца; утврђује чињенице о уоченим незаконитостима или неправилностима у раду служби и њихових припадника и о томе доноси закључке и извештава Народну скупштину о својим закључцима и предлозима.

Уколико Одбор одлучи да на седницу позове директора службе безбедности, дужан је да се одазове, а ако је спречен да присуствује седници, дужан је да на седницу упути свог заменика, односно овлашћеног представника. Седнице Одбора могу бити затворене за јавност. У том случају председник Одбора обавештава јавност о раду Одбора, сагласно одлукама донетим на седници Одбора. Директор службе безбедности подноси Одбору извештај о раду службе (редован извештај) најмање једном у току редовног заседања Скупштине, а по потреби или на захтев Одбора подноси и ванредни извештај.

Чланови одбора и лица која учествују у његовом раду дужни су да штите и чувају поверљиве информације до којих дођу у раду одбора и после престанка чланства, односно рада у одбору. Чланови одбора потписују изјаву о обавези чувања тајне после избора у одбор, а лица која учествују у раду одбора – пре почетка ангажовања у одбору.

 

Састави парламентарних одбора

 

Постоји више начина за именовање чланова парламентарних одбора за надзор рада служби безбедности. У појединим земљама чланове именује председник владе (Велика Британија) у некима их предлаже извршна власт а парламент их бира (Аустралија) док опет постоје земље у којима само парламент именује чланове одбора (Немачка). Оваква пракса се примењује и код нас што је дефинисано чланом 40. Пословника Народне скупштине Републике Србије где се „за разматрање и претресање питања из надлежности Народне скупштине, предлагање аката, као и сагледавање стања вођења политике, извршавање закона, других прописа и општих аката од стране Владе Републике Србије, у области за коју је сваки одбор задужен и вршења других послова одређених овим пословником, образују одбори“ .

Имајући у виду надлежности одбора што подразумева и одређену стручност али и време у појединим земљама (Норвешка) постоје и ванпарламентарни одбори, чији чланови нису посланици али их именује парламент, чиме се даје значај и важност самој функцији одбора.

Такође, заједничка каректеристика свих система јесте да су чланови одбора за контролу рада служби безбедности обавезни да чувају поверљивост података док је безбедносна провера чланова у зависности од начина именовања, овлашћења, приступа поверљивим подацима итд. више изузетак него правило.

Непосредни надзор

Законом је регулисано да је  директор службе безбедности  дужан,да на захтев Одбора, омогући члановима одбора непосредни надзор и приступ у просторије службе којом руководи,да им дозволи увид у документацију,пружи податке и информације о раду службе и одговори на њихова питања,у вези са радом службе.Посебно је наглашено да Одбор,приликом остваривања непосредне контроле и надзора,не може сазнати све податке о раду служби,те одредбе наведене су у Закону  о Безбедносно Информативној Агенцији и Закону о Војно Безбедносној Агенцији,тако је регулисано које врсте података чланови Одбора не могу тражити од служби безбедности.То су подаци о :

 

1.Идентитету садашњих и бивших сарадника службе

2.Припадницима службе са прикривеним идентитетом

3.Трећим лицима којима би откривање тих података могло да штети

4.Методима прибављања обавешттајних и безбедносних података

5.Акцијама које су у току

6.Начину примене посебних поступака и мера

7.Подацима и информацијама које су прибављене разменом са страним службама и међународним организацијама

8.Тајним подацима и информацијама других државних органа у поседу службе.

Наведене одредбе имале су различите критике стручне јавности.Неке организације цивилног друштва најоштрије су критиковале овај део Закона,замерајући да се тиме парламентарном контролном телу ускраћује и ограничава могућност за делотворну контролу рада службе безбедности.

ВЕЛИКА БРИТАНИЈА

У Беликој Британији делују три службе, а то су Тајна обавештајна служба (Secret Intelligence Service- SIS  или МI6), Владин уред за комуникације (Government Communications Headquarters – GCHQ)  и Служба безбедности (Security Service MI5) . Рад ових служби индиректно, кроз коришћење података, надгледа Заједнички одбор за обавештајна питања  (The Joint Intelligence Committee – JIC), који је део Кабинета премијера. Чланови овог одбора су представници Министарства иностраних послова, Министарства одбране, укључујући и начелника Војно-обавештајне службе (Defence Intelligence Staff – DIS), министарстава унутрашњих послова, трговине и индустрије, међународног развоја, финансија, економских односа, представници Кабинета премијера, начелници трију обавештајних служби и представници других државних ограна, по потреби.

Контролу рада ових служби као и Заједничког одбора, спроводи Одбор за обавештајна и безбедносна питања (The Intelligence and Security Committee – ISC)  који је успостављен Законом о обавештајним службама (1994.). Иако су посланици чланови овог одбора а председника именује премијер после консултација са лидерима двеју најјачих опозиционих странака, Одбор није огран Парламента. Чланови Одбора за свој рад одговарај премијеру достављјајући му извештаје са којима, потом, премијер, упознаје чланове Парламента.

ИТАЛИЈА

Италијански парламентарни Одбор за обавештајну и безбедносну политику и поверљиве информације (италијански: Comitato Esecutivo per i Servizi di Informazione e Sicurezza – CESIS)  је основан на основу члана 11. Закона број 801, из 1977. године, којим су преуређене обавештајне и сигурносне службе. Као и италијански Парламент и наведени Одбор има дводомни карактер. Наиме, Одбор чине четири посланика и четири сенатора, који су именовани од стране председника оба дома парламента, у складу са сугестијама парламентарних група, како би његов састав одражавао удео посланичких група у Парламенту. Одбор бира председника и заменика председника. Присутност различитих политичких странака у Одбору мора бити идентична, у односу на њихову заступљеност у Парламенту. Чланови Одбора су дужни да сачувају тајност добијених података, као и информације о предлозима и примедбама које се доносе током рада Одбора.

 

  • Овлашћења и дужности чланова Одбора:

Главни задатак Одбора је надгледање активности обавештајних служби у складу са циљевима и смерницама за рад, утврђеним Законом бр. 801/1977 (члан 11.став 2.). Одбор може затражити од Владе информације о структури и типу активности обавештајних служби. Одбор може, такође, позвати било коју особу која је надлежна, ради  пружања корисних информација о питањима која су важна за рад Одбора. Информације ради, Одбор је направио 87 саслушања од септембра 2001. године

Одбор може да захтева од председника Владе информације о организацији и активностима обавештајних агенција (чл. 11. став 3. Закона бр. 801/1977). Ипак, Одбор нема правна овлашћења за добијање докумената или провођење инспекције или директне контроле у обављању контролне улоге. Одбор може дати предлоге и мишљења, о којима се могу информисати оба Дома путем посебних извештаја.  Нема унапред временски одређене презентације таквих извештаја. На седницама Парламента може се расправљати о извештајима Одбора, који се одобравају, а када је то примерено, следи политика постављања инструмената, односно предлог резолуција које произлазе из расправе или се упућују Влади.

Сваких шест месеци, Влада разматра Извештај о сигурносној и обавештајној политици земље. Извештај Влада не шаље директно Одбору, али информације и подаци добијени од њега представљају важан основ за  даљи рад Одбора.

  • Надлежности у вези са државним тајнама:

Председник Владе може одбити да пружи одређене информације Одбору (класификоване као државне тајне у односу на надлежности парламентарног Одбора) a у вези са информацијама које прелазе границе одређене законом у погледу активности Одбора, односно утврђивања чињеница (члан 11 (4) Закона бр. 801/1977). У неким случајевима, где апсолутна већина чланова Одбора сматра да је одређивање државне тајне неосновано, Одбор о томе обавештава оба дома Парламента обазлажући своју политичку процену ситуације (члан 11. (5) Закона бр. 801. из 1977. године).

 

Италијански Закон о службама из 1977. године дефинише састав парламентарног одбора, који је заједнички за оба дома, имајући у виду чланство сенатора и посланика, који су именовани од стране председника Сената и Посланичког дома, по пропорционалној заступљености политичких странака.

НЕМАЧКА

У Немачкој постоји више регулаторних тела (Одбор за поверљива буџетска питања, Комисија Г10) али најзначајнија је свакако парламентарна Комисија за контролу којој Влада подноси извештај о раду служби безбедности.

Из Кабинета канцелара спроводи се праћење рада служби безбедности (реч је о три службе – Савезни уред за заштиту уставног поретка -Bundesamt für Verfassungsschutz-BfV; Савезна обавештајна служба -Bundesnachrichtendienst–BND и Војнообавештајна служба (Militärische Abschirmdienst – MAD)) и то преко подсекретара који у име канцелара надгледа и усклађује активности служби. Због тога, парламентарна Комисија за контролу надгледа Владу која је обавезна да јој подноси извештаје о активностима све три службе заједно или за сваку посебно када је реч о специфичиним операцијама. У тим случајевима, Влада мора да достави документацију, организује разговоре са припадницима служби као и посете службама. Влада може да неку од ових обавеза и не прихвати али само под условом да наведе и безбедносне разлоге који је у одређеном случају спречавају да то уради.

Седнице Комисије се одржавају најмање једном у три месеца, а сваки члан може захтевати заказивање седнице као и одређене информације. Седнице имају ознаку тајности због чега чланови Комисије имају обавезу чувања тајности података и након истека мандата. Комисија подноси извештаје Парламенту на половини и на крају свог мандата. Ако члан Комисије у међувремену пређе на другу дужност, нпр. постане министар или службеник Владе, чланство му престаје. Такође, Комисија може да двотрећинском већином и уз сагласност Владе, ангажује експерта за спровођење контроле функционисања службе приликом истрага у вези са одређеним случајем, након чега подносии извештај Комисији.

Такође, Комисија даје сагласност службама на предлоге буџетских средстава и надгледа трошење истих. Ови подаци носе ознаку тајности због чега чланови Комисије учествује у расправи о буџету заједно са члановима Одбора за буџет и то на седници затвореној за јавност.

У циљу повећања ефикасности, сваки агент, независно од чина, има право да се обрати Комисији и достави јој одређене информације. Такође и грађани могу да се обрате Комисији али само ради заштите својих права.

РУСКА ФЕДЕРАЦИЈА

Након настанка Руске Федерације 1991. године обавештајно-безбедносни систем је у релативно кратком року претрпео бројне организационо-структурне и правно-нормативне промене. Основан је Савет безбедности и друга координациона тела. Поред тела за координацију обавештајног рада, постоје и одговарајуће институције парламентарне контроле над радом обавештајних и безбедносних установа као што су Комитет Савета Федерације за питања безбедности и одбране и Комитет за безбедност Државне Думе, у оквиру којег су Законом о спољним обавештајним службама створени посебни подкомитети за обавештајна питања.

У структуру обавештајно-безбедносног система Руске Федерације улазе следећи елементи:

 

Координациона тела:

–           Савет за безбедност Руске Федерације

–           Савет за одбрану Руске Федерације

–           Федерална антитерористичка комисија

–           Државна технолошка комисија

 

Обавештајно-безбедносне службе:

–           Спољна обавештајна служба (СВР)

–           Федерална служба безбедности (ФСБ)

–           Главна обавештајна управа Генералштаба (ГРУ)

–           Федерална агенција за Владине комуникације и информације (ФАПСИ)

–           Председничка служба безбедности (ПСБ)

–           Федерална служба заштите (ФСО)

–           Служба државне заштите (СГО)

–           Обавештајна управа Федералне пограничне службе (РУ ФПС)

–           Граничне јединице (ПВ)

–           Министарство унутрашњих послова (МВД)

 

Оружане формације специјалне намене у оквиру обавештајних и служби безбедности, као и у оквиру Министарства унутрашњих послова (Алфа, Вимпел, Витјаз, Спецназ, ОМОН).

СЛОВЕНИЈА

У Словенији постоји Обавештајно-безбедносна агенција, чији рад је прецизиран Законом о обавештајно-безбедносној агенцији (Службени лист Републике Словеније, бр. 81/06).

У зависности од врсте мера које примењује различита је и контрола. У случају када агенција врши надзор међународне комуникације, прикривено прибавља документа и предмете и врши тајну опсервацију и праћење на јавним површинама применом техничких средстава, контролу врши Влада и када се случај закључи, особа о којој су прикупљани подаци. Та особа мора бити обавештена о садржају прикупљених података, сем у случају када би тиме били угрожени живот и здравље људи или национална безбедност, а у том случају се посматраној особи не саопштава садржина података. Ове мере одобрава директор Агенције и то у писаној форми и под условом да се информације не могу сакупити на други начин или би њихово прикупљање другим средствима било повезано са несразмерним тешкоћама.

Контролу врши суд или особа о којој су прикупљани подаци  уколико се примењују мере као што су задржавање писама и осталих пошиљки као и надзор телекомуникација у Републици Словенији. Када се случај закључи, особа о којој су прикупљани подаци мора бити обавештена о садржају прикупљених података, сем у случају када би тиме били угрожени живот и здравље људи или национална безбедност. У овом другом случају посматраној особи се не саопштава садржина података. Врсту мера одобрава председник надлежног окружног суда и то у писменој форми. Мере се примењују у року од три месеца са продужењем на месец дана али најдуже шест месеци. Примена мере се прекида ако не постоји потреба за даљом применом. Надзор телекомуникација може трајати надјуже три месеца. Услов да се ове мере примене је када постоји наредба председника окружног суда, ако је безбедност земље у опасности, ако је вероватно да се ове активности одвијају у вези са коришћењем телекомуникација и ако је разумно закључити да се информације не могу прикупити на други начин или прикупљање на други начин може довести до угражавања живота и здравља људи.

У Словенији постоји и Војно-обавештајна агенција која има иста овлашћења и мере као и цивилна обавештајна агенција.

ФРАНЦУСКА

Организација обавештајних послова у Француској своди се на информисаност из домена унутрашње политике и безбедности, а што је у надлежности Министарства унутрашњих послова.

Oбавештајна делатност се углавном спроводи на централном – la Direction centrale des renseignements généraux (DCRG) и територијалном  нивоу – la Direction de la surveillance du territoire (DST). Иако су две дирекције део la Direction générale de la police nationale (DGPN), разматра се могућност приближавање двеју структура како, у дефинисању циљева (поготово што се тиче терористичких претњи) тако и у методама рада и њиховим мисијама. Спајање ових надлежности на једном месту, у à Levallois-Perret, је у току.

Ова обавештајна служба специјализована је за унутрашњу безбедност, за разлику од DGSE (la Direction générale de la sécurité extérieure) која је надлежна за спољну, као и Министарство обране. Постоје три врсте задатака у оквиру DST који су дефинсани декретом из 1982. године : борба против шпијунаже, тероризма, заштита економске и научне баштине. Национална полицијска служба је подељена на пет централних огранака и шест регионалних канцеларија (у градовима: Lille, Rennes, Bordeaux, Marseille, Lyon, Metz). У DCRG одговорни су за истраживање и централизацију безбедносних информација о чему извештавају Владу, те за учешће у одбрани државе и допринос укупној сигурности државе. Задаци Дирекције су дефинисани декретом од 1995. године, који је допуњен 2004. године, а фокусирани су искључиво на борбу против тероризма и заштиту демократског поретка Француске, борбу против насиља и сл. DCRG запошљава око 4.100 лица, већином распоређених на “терену”, (2840 запослених представља тзв. зонска одбрана) а 700 лица ради у седишту Дирекцији у Паризу. На централном нивоу, DCRG укључује четири гране и 560 агената, који су одговорни за централизацију података и анализу информација у земљи.

Како DST није одговорна за надгледање активности политичких странака, та мисија је одавно поверена информативним службама, као део њихове свеукупне мисије извештавања Владе. Данас, политичке странке више не подлежу коментарисању обавештајних служби.

У Француској нема посебног парламентарног тела за контролу тајних служби. Осим тога, уобичајена средства парламентарне контроле су неадекватна. Правилником број 58-1100 из 1958. године овлашћено је Повереништво за информације, које на упит обавља своју мисију, али нема приступ поверљивим документима из домена националне одбране, спољних послова, унутрашње и спољне сигурност државе.”

Одбацивање парламентарне у корист других облика контроле oбавештајне службе оправдава се заштитом националних одбрамбених интереса, али одбијањем да се створи парламентарна контрола, Француска није унапредила развој других облика контроле. Предмет интерне контроле су обавештајне службе у министарствима одбране и унутрашњих послова. У Министарству одбране Војна обавештајна дирекција и Војна безбедносна дирекција  подлежу интерној контроли. Генерална дирекција за безбедност (la Direction générale de la sécurité extérieure-DGSE) је административно придружена Министарству одбране од 1966. године и у надлежности је председника Републике и премијера.

У Министарству унутрашњих послова, територијална и генерална обавештајна служба – la Direction de la surveillance du territoire (DST) и Renseignements généraux (RG) такође могу бити контролисане од стране инспектора полиције – l’Inspection générale de la police nationale (IGPN). Поред наведених контрола, за детаљније контроле надлежан је и Ревизорски суд. Судска контрола је још увек релативно ниска, иако се развија. DST је, због полицијске мисије сваки дан под надзором кривичних судова.

Развој независних административних институција из касних седамдесетих је био одговор на тешкоће да држава осигура принцип независности. Тако неколико ових независних институција познају главне аспекте пословања обавештајних служби. Они имају приступ поверљивим докуменатима или информацијима. Међутим, њихова контрола и даље је врло шаролика, односно нема независне контроле или надгледања служби.

La Commission nationale de contrôle des interceptions de sécurité (CNCIS) основана је Законом Бр. 91-646 из 1991. године. Комисија је овлашћена за тражење информација које се односе на националну сигурност, чување битних елемената научног и економског потенцијала Француске, спречавање тероризма, криминала и организованог криминала. CNCIS контролише усклађеност са важећим прописима. Комисијом председава лице именовано на мандат од шест година од стране председника, и једном годишње доставља премијеру извештај о резултатима свог рада. Овај извештај је доступан јавности.

Затим, Саветодавни одбор за националну обрану (la commission consultative du secret de la défense nationale – CCSDN) на основу Закона Бр. 98-567 из 1998. године, надлежан је за саветовање о укидању информација које су класификоване као тајна према одредбама члана 413-9 Кривичног закона. Примедба је да је данас много тајних података који то не требају да буду, а реч је о проближно 80% тражених докумената. У Француској постоји и Одбор за ревизију посебних фондова. Реформа посебних фондова одвијала се у две фазе, у 2002. години  се сузила на финансирање спољне безбедности. DGSE је примарни корисник и до 90% средстава.

Чланом 154. Закона о финансијама 2002. године основана је Комисија за посебна средства. Састоји се од два члана које именује председник Парламента, два сенатора именована од стране председника Сената и два члана Ревизорскске институције, а њен рад је тајна и повереници се обавезују на тајност. За сваку фискалну годину, Комисија доставља Извештај о коришћењу средстава.

ХРВАТСКА

У Хрватској постоји Сигурносно-обавјештајна агенција (СОА) и Војна сигурносно-обавјештајна агенција (ВСОА). ВСОА може  да примењује мере само према запосленима, односно припадницима Министарства одбране и оружаних снага Републике Хрватске. Рад ових агенција је дефинисан Законом о сигурносно-обавјештајном суставу Републике Хрватске.

Сигурносно-обавештајна агенција примењује следеће врсте мера: тајни надзор телекомуникацијских услуга, делатности и промета (тајни надзор садржаја комуникација, тајни надзор података о телекомуникацијском промету, тајни надзор локације корисника и тајни надзор међународних телекомуникацијских веза), тајни надзор над поштанским и другим пошиљкама, тајни надзор и техничко снимање унутрашњости објеката, затворених простора и предмета, тајно праћење и мотрење уз светлосно снимање особа у отвореном простору и на јавним местима, тајно праћење и мотрење уз звучно снимање садржаја комуникација особа у отвореном простору и на јавним местима, тајни откуп докумената и предмета. У зависности од врсте мера, одобрење може дати овлашћени судија Врховног суда Републике Хрватске, на захтев директора Агенције. Продужење мера одобрава веће кога чине три овлашћене судије Врховног суда Републике Хрватске. Када овлашћени судија Врховног суда Републике Хрватске не изда или одбије да изда налог за спровођење мера тајног прикупљања података, о разлозима одбијања обавестиће Уред Вијећа за националну сигурност (УВНС). Мере могу трајати најдуже четири месеца, уз могућност њиховог продужења неограничени број пута. УВНС обавља стручне и административне послове за Вијеће за националну сигурност (главно државно тело за координацију и усмеравање служби безбедности), обавља послове који Вијећу омогућавају анализу извештаја агецнија и оцену постизања њихових циљева рада, те оцену спровођења одлука председника Републике и Владе у усмеравању рада безбедносно-обавештајних агенција. Такође, УВНС обавља послове који председнику Републике и Влади омогућавају надзор над радом агенција, те врши стручни надзор над њиховим радом.

Парламентарну контролу врши Хрватски Сабор непосредно и путем одбора надлежног за националну сигурност, па они могу затражити од сигурносно-обавештајних агенција и од председника Врховног суда Републике Хрватске извештаје о радњама и мерама које спроводи сигурносно-обавештајна агенција уопште као и према одређеним особама, а извештај о томе припремају сигурносно-обавештајне агенције уколико је реч о подацима који се тичу заступника или особе која је члан његове породице. Мере стручног надзора над агенцијама и Оперативно техничким центром спроводи УВНС који, између осталог надзире и примену ових мера. Грађанску контролу над применом ових мера врши Вијеће за грађански надзор сигурносно-обавјештајних агенција.

Аутор:

Зоран Манојловић-саветник истраживач у Сектору за Законодавство Народне скупштине Републике Србије.

 

More Stories
Istorija pokazuje da je Srbija uvek umela da bude na pravoj strani- prof.dr.Branko Krga