ORUŽJE U SRBIJI -,,Ko neće da hrani svoju vojsku, hraniće tuđinsku“- Petar Pantić

Srbija spada u zemlje koje su u toku svoje istorije imale veliki broj oružanih sukoba. Ako neki građanin Srbije nije nikada posedovao oružje, njegov otac ili deda sigurno jeste. Možemo reći da smo nacija koja se često susretala sa oružjem ali isto tako i nacija koja u velikoj meri zazire od oružja. Zašto je to tako? Zašto smo odustali od rekreativnog bavljenja strljaštvom i zašto izbegavamo čak i da govorimo o oružju, razgovarali smo sa Petrom Pantićem, predsednikom streljačkog kluba MUŠ, sa kojim Istraživački centar za odbranu i bezbednost ima dugogodišnju saradnju. Gospodin pantić je živa legenda streljaštva, član NAOS-a i dugogodišnji instruktor bezbednog rukovanja vatrenim oružjem.

 

  1. Već dugi niz godina obučavate ljude za bezbedno rukovanje vatrenim oružjem. Kakva su vaša iskustva tokom obuka i rada sa ljudima koji žele da postanu vlasnici oružja?

Organi unutrašnjih poslova koji kontrolišu obuku bi trebalo da posvete više pažnje pošto se u pojednim klubovima izdaju uverenja bez ikakve obuke, to mogu da kažem odgovorno, da se koristi ne odgovarajuća municija, a takodje i broj ispaljenih metaka predvidjenih za obuku i polaganje ispita, što urušava kvalitet  obuke i dovodi ga do besmilice.

Petar Pantić je predsednik streljačkog kluba MUŠ, generalni sekretar Saveza praktičnog streljaštva i predsednik skupštine NAOS-a. U mladosti je bio istaknuti džudista, a danas je možemo reći jedan od najvećih stručnjaka za bezbedno rukovanje vatrenim oružjem.

Naš zakon je predvideo obuku za četri vrste oružja, oružje za ličnu bezbednost, to je kratko oružje, pištolj i revolver. Kada je u pitanju lovačko oružje, posebna je obuka u praktičnom delu za olučene cevi, lovačke karabine i ne olučene cevi lovačke puske, a od sportskog je predviđena samo malokalibarska puška. Ovaj klub je prvi termin obuke obavio na dan bombardovanja Beograda od strane NATO agresora, tako da od, 24.03.1999 smo završili prvu obuku za naše gradjane. Problem obuke je dosta složen, obzirom da je pravilnik o sprovođenju obuke bezbedno rukovanje vatrenim oružjem bio dosta loše koncipiran nisu dati parametri, dat je samo program, medjutim parametri i kriterijumi za polaganje ispita su bili nedvoljno definisani.  Broj metaka za obuku takođe nije bio dovoljno izražen na pravilan način s tim što je svako koristio i tumačio pravilnik o obuci na svoj način. Vreme obuke kada je donet pravilnik je 7 sati, dok je u nacrtu pravilnika bilo predvidjeno 25 sati. Loše je što je smanjeno na 7 sati, isto broj metaka nedefinisan s obzirom da je predviđeno 25 metaka za polaganje ispita, ali da nije predvijen za vreme vršenja obuke u bezbednom rukovanju oružjem. Pa zamislite samo dati čoveku vatreno oružje bez ijednog predhodnog ispaljenog metka da polaže ispit. Izmenama i dopunama zakona o oružju i municiji, zadnjim, je u neku ruku ispravljen ovaj nedostatak, povećan je broj metaka I povećano je vreme obuke sa 7 na 20 sati, medjutim jos uvek je ostalo da klubovi koji sporovode obuku sami tumače zakon i rade onako kako im najviše odgovoara, što opet nije dobro, zakon je potrebno da se napravi takav da isto mogu da ga protumače u Subotici i oni dole u Vranju, da na severu i jugu zakon bude jednistven, da je decidan i da se poštuje šta je napisano. S obzirom da poznajem situaciju, kod nas u gradu, po novom zakonu gde je predvidjeno 20 sati obuke, najveći broj klubova koji su sproveli obuku su to sveli na dva dana obuke eventualno tri. Smatram da je to dosta loše jer najveći broj mladih i onih koji dolaze da prođu kroz obuku, nisu upoznati ni sa terminima koji se koriste u zakonu o oružju i municiji, tako da je taj period od dva dana vrlo kratak i nedovoljan da savladaju sve tajne bezbednog rukovanja vatrenim oružjem. Mi smo u klubu pokušali na svoj način to da uredimo tako da je obuka produžena na 5 dana, podeljena po oblastima, prvog dana se radi obuka iz oblasti balsitike i bezbednog rukovanja vatrenim oružjem, jer su te dve materije isprepletane i ne mogu jedna bez druge. Drugi dan je zakonska regulativa, pravni aspekt držanja, nošenja oružja, kompletan zakon o oružju i municiji sa osvrtom na krivični zakon u delu nužne odbrane, prekoračenje nužne odbrane i krajnje nužde i kaznene odredbe koje su dosta rigorozne, kada je u pitanju oružje. Treći dan se radi praktični deo obuke, punjenje pražnjenje, rasklapanje, sklapanje, pucanje sa jednim delom municije predvijenim za obuku.  Trećeg dana Objedinjujemo sve tri oblasti kroz odgovore na pitanja iz testa koji se popunjava prilikom polaganja ispita. Na ovaj način pokušavamo da objedinimo sva znanja vezana za bezbdedno rukovanje vatrenim oruzjem, ujedno objedinjujemo i utvrđujemo. Ovakav način rada je pokazao dosta uspeha, i smanjen je broj kandidata koji ne zadovaljavaju sa svojim znanjem na ispitu,

 

  1. Da li su sadašnji mehanizmi kontrole oružja delotvorni i da li postoji način za njihovo poboljšanje?

Pre 6,7  godina doneta je strategija o kontroli malokalibarskog naoružanja, koja se odnosila na kontrolu ilegalnog oružja, međutim ta čitava strategija se svela na kontrolu legalnog oružja, toliko su usloženi uslovi za posedovanje oružja od strane građana da se veliki broj građana odlučio na otudjenje oružja, predavanjem ili prodajom. Pre dve godine je u Republici Srbiji  bilo registrovano oko 1 130 000 hiljada vatrenog oružja i oko 900 000 vlasnika oružja, medjutim poslednji podatak je da se broj vatrenog oružja smanjio na 900 hiljada i nešto ispod 900 000,  a broj vlasnika na negde oko 600 000 hiljada građana ove zemlje. Ovo je dokaz da je strategija uticala na smanjenje  legalnog oružja a ne ilegalnog oruzja, još uvek nemamo nikakav podatak što je kod nas sasvim normalno, da li je smanjen broj ilegalnog oružja, za koji je strategija i  uradjenja i usvojena. Mehanizmi za kontrolu ilegalnog oružja, možda bi bilo mnogo bolje da se legalizacija jednostavno usvoji kao stalna, da gradjani ne čekaju da ne dodje rok za legalizaciju , recimo da nekih punih sedam godina nije bilo legalizacije, tako da se verovatno nakupilo dosta oruzja, koja su ostala od ratnih dejstava u našoj zemlji, pa ljudi nisu znali šta da rade sa tim, pa smo nalazili u kontejnerima i po rekama. Vrlo malo ko se odlučio da ga prijavi. Isto tako mislim da sistem predaje oružja, možda bi bilo lakše da vlasnici ilegalnog oružja prijave telefonskim putem posedovanje oružja i  da policija odlaženjem na lice mesta  prikuplja te komade ilegalnog oružja od gradjana, jer se  jedan deo građana  ne usudjuje da ga prenese do policijskih stanica. Te dve stvari bi unapredile i poboljšale i povećale broj  predaje ilegalnog oružja od strane gradjana.

3.Učestvovali ste u izradi novog zakona o oružiju i municiji na koji se čekalo već neko vreme. Da li ste zadovoljni ovim zakonom i kako se on primenjuje u praksi?

Kod donošenja novog Zakona o oružju i municiji veliki deo dobro koncipiranih rešenja u zakonu su anulirane, tako da je novi zakon izuzetno mnogo usložio registraciju oružja, posedovanje oružja, jednostavno  doneo je opterećenje vlasnicima oružja, a  svaki zakon bi trebalo da relaksira problematiku koju rešava svojim konkretnim rešenjima. Medjutim ovaj zakon je usložio rad kako građana i vlasnika oružja tako i službama u policijskim stancima, koje rade na oružju. Prilikom donosenja zakona MUP je organizovalo četri javne rasprave u Nišu, Kragujevcu, Novom Sadu i Beogradu, na svim raspravama su zainteresovani građani i organizacije davale svoje sugestije na nacrt zakona o oružju i municiji, medjutim ja sam prisustvovao prilikom javne rasprave u Beogradu i dali smo izuzetno mnogokonstruktivnih primedbi na zakon međutim vrlo mali broj je usvojen, tako da zakon nije doživeo preporod u onoj meri u kojoj smo očekivali. Mislim da je ministarstvo pogrešilo što prilikom izrade i pripreme nacrta zakona nije uzelo u obzir primedbe ljudi koji koriste zakon, prvenstveno prozivodjače oružja, transportera, trgovaca, zatim strelaca, i najveće populacije vlasnika oružja, a to su lovci. Niko nije hteo da usvoji primedbe pojedinaca i organizacija koji se bave oružjem, tako da je zakon, dosta nelogičan, nedefinisan i povećao je opterećenje ljudima koji se bave sa oružjem.

Zakon o oružju i municiji je toliko opteretio vlasnike oružja, da je većina ljudi odlučilo da to oružje preda policiji, jer je pored usložene administracije, novi zakon predvideo i preregistraciju oružja, koja za sobom povlači plaćanje administrativnih taksi. Iako se tu radi o zameni oružnih listova i uvodjenje preciznije evidencije, medjutim ako je zamena oružnih listova ne vidim razlog da se naplaćuje i preregistracija tog oružja, jer je to oružje već jedanputa registrovano  i odredjene takse predviđene za registraciju su plaćene i to je jedan od razloga zbog čega se ljudi odriču oružja. Isto tako iako to nije u domenu zakona o oružja i municiji taksa odnosno porez na vatreno oružje koje ima milsim jedni izdat cilj da razoruža ovu naciju i da smanji broj vlasnika oružja.

  1. Predsenik ste streljačkog kluba MUŠ dugi niz godina, koji je i član IPSC-a (Međunarodna asocijacija praktičnog streljaštva). Možete li nam nešto više reći o MUŠ-u, IPSC-u i uspesima naših ljudi na međunarodnim takmičenjima?

Što se tiče kluba strelaca MUŠ, on je nastao malo iz inata, ja sam bio dugogodišnji sekretar streljačkog kluba ,,Miliocionar“, predložio sam da se izgradi strelište za potrebe kluba, međutim iz raznoraznih razloga to nije učinjeno,  a zbog toga što sam bio pokretač  te inicijative odlučio sam da tu ideju realizujem sam, okupio sam moje drugove iz mog predhodnog sporta, a to je bio džudo, i zajedno sa njima smo formirali streljacki klub MUŠ, 1993. godine. Od tada sve do 2000. godine klub se bavio klasičnim streljaštvom, a od 2000 godine sam jedan od osnivača Jugoslovenskog saveza praktičnog streljaštva, međutim taj Jugoslovenski savez je dve godine kasnije prešao u Srpsko crnogorski savez, a 2005 godine smo registrovali novi Savez za praktično streljaštvo Srbije, sedište tog saveza je u našem klubu, a ja kao jedan od osnivača još uvek sam i generalni sekretar saveza. Pored Saveza za praktično streljaštvo Srbije, Savez za dalekometno streljaštvo je u našem klubu. Od postanka ovog saveza do danas imali smo dosta uspona i padova, kada je u pitanju broj članova saveza i klubova, tako da se u početku ovaj savez dosta intezivno, dinamično razvijao tako da smo dosegli blizu 300 članova, ali sa obzirom na finansijsku situaciju u zemlji, broj članova i klubova je vremenom opadao, tako da u poslednje vreme imamo oko stotinak aktivnih članova u savezu , medjutim i pored teške situacije, rezultati nisu izostajali. Imamo nekoliko vrhunskih takmičara u ovom sportu, jedan od njih je Ljubiša Momčilović, koji je na svetskom nivou uzimao je veći broj medalja na svim kontinentalnim takmičenjima na svetu kao i Jelenu Savković, članica našeg kluba, koja pored toga što zivi u Grčkoj, nastupa za naš klub i reprezentaciju Srbije. Ove godineje osvojila srebrnu medalju u Francuskoj.

 

 

  1. Vi ste i član Nacionalne asocijacije za oružje Srbije, koja kao stručno telo gleda da održi visok nivo struke u ovoj oblasti. Da li ste uspeli da prenesete glas struke, i poboljšate njeno stanje u državi?

Pored funkcija u klubu i Praktičnom Savezu streljaštva Srbije , imam i funkciju predsednika skupštine Nacionalne asocijacije za oružje, od njenog osnivanja, jedan sam od osnivača ove asocijacije, medjutim nisam u dovoljnoj meri angažovan iz jednostavnog razloga što je vreme faktor koji mi ne dozvoljava da budem aktivniji u NAOS-u. Kada smo osnivali asocijaciju očekivao sam veliki broj građana, vlasnika oružja i organizacija koja se bave oružjem da pristupe ovoj organizaciiji i da svojim glasom utiču na promenu zakona o oružju i municiji, na promenu stava o oružju u našoj zemlji medjutim verovatno postoje razlozi zbog čega to nismo uspeli, a mislim da je to jedini cilj postojanja i svrhe ove Asocijacije. Asocijacija je na nekoliko načina učestvovala u davanju primedbi, sugestija na nacrt zakon o Oružju i municiji, a kao što sam već rekao nisu te primedbe u dovoljnoj meri prihvaćene i usvojene, od strane ministarstva, donosioca i predlagača zakona o oružju i municiji. Tako da smatram da asocijacija do sada nije ispunila svoju svrhu, potrebno je verovatno promeniti sistem rada, omasoviti organizaciju koja će biti sposobna i spremna, da utiče na izmene zakona o oružju i municiji, odnosno relaksaciji zahteva građana u ovoj sveri.

 

 6.Kada se desi neko krivično delo sa oružjem, uvek se predlažu restrektivnije mere prema vlasnicima oružja, kao i iznošenje podatka da smo jedna od najnaoružanijih zemalja na svetu, dok se prevencija i oduzimanje ilegalnog oružja stavljaju u drugi plan. Kako vidite rešenje ovih problema?

Kada su u pitanja  krivična dela izvršena vatrenim oružjem, više puta sam isticao da ne ubija oružje, nego ubija čovek, svojom namerom  ili nehatom, da bi se smanjio broj krivičnih dela izvršenih vatrenim oružjem, iz nehata, potrebno je intezivirati obuku u bezbednom rukovanju vatrenim oružjem građana, a ne oduzimati im oružje, u novom zakonu o oržju i municiji, ima jedna svetla tačka što se tiče obuke, jer u članu 11 zakona , predviđeno je da razlog nabavke ili posedovanja oružja , pored lične bezbednosti tu je korišćenje oružja za lov i za sport, ova odredba će najverovatnije  usmeriti vlasnike oružja, na učlanjenje u streljačke klubove, gde će se vršiti edukacija kroz rad i takmičenje, medjutim potrebno je da postojeći i novi streljački klubovi koji se se bave sportom, pronađu razne metode privlačenja građana vlasnika oružja i njihovim uključenjem u sportske aktivnosti na nivou kluba i više.

7.Tokom vašeg rada u MUP-u, šta bi ste izdvojili kao najveće izazove bezednosti sa kojima ste se suretali? Koje su za Vas najveći izazovi po bezbednost građana Srbije danas?

Ako počnemo da pričamo o bezbednosti građana Republike Srbije, ja bih počeo od naših poslovica, narodnih izreka  ,,Bog silu ne voli, sila boga ne moli“ imamo još da dodamo ovome još jednu izreku ,,Ko neće da hrani svoju vojsku, hraniće tuđinsku“. Mislim da ove dve poslovice mnogo govore o tome kakav je jedan narod i jedna zemlja, s obzirom da pričamo o oružju i  bezbednost koju daje oružje mogao bi da pričam mnogo o tome, ali da skratimo priču na ovo šta se danas dešava kod nas. Ovaj klub se bavi sportom, nekoliko vidova streljaštva,  klasičnim, praktičnim, snajperskim. U zemlji Srbiji je pre tridesetak godina bilo preko 1500 klubova, sada se to svelo na vrlo mali broj, pitanje da li imamo više od 100, 150 registrovanih klubova, koji se bave nekim vidovima streljaštva, to nije  samo klasično streljaštvo, lovno streljaštvo gde su izražene discipline trap i skit, a onda smo registrovali i savez za dalekometno streljaštvo, i onda imamo najmlađi sport kod nas, kaubojskim streljaštvom, kojima se koriste replike pištolja, vinčesterki iz perioda osvajanja Amerike. Tako da imamo jedan konglomerat streljačkih saveza u Srbiji. Ali pored toga mali broj klubova i strelaca koji se bave streljaštvom. Ja sam pre nekoliko godine učestvovao u jednoj emisiji, gde sam napomenuo da se od nekoliko stotina streljačkih klubova, sveo na vrlo mali broj i postavio sam pitanje, ko će ovu zemlju i ovaj narod da brani, jer naš narod je vrlo malo upoznat sa bezbednim rukovanjem vatrenim oruzijem, uopšte rukovanjem vatrenim oružjem.  Posledica toga je bilo moje isključenje iz programa, jer to nije bila tema emisije, već je tema bila sport, nismo se bavili temom bezbednosti zemlje, što se i dalje isto tako tretira.

Oružje od 90 godina u našoj zemlji, Anatemisano, ne voli se da se prica o oružju, a kamoli nešto da se radi sa njim. Tu je dokaz i novi zakon o oružju i municiji.

Nekada je u svakoj osnovnoj školi postojala streljačka sekcija, gde su učenici osnovnih škola se bavili streljačkim sportom, vazdušnim oružjem koje je preduslov za neku dalju nadogradju. U srednjim školama je bila predvojnička obuka i koristila se puška M- 48, kalibra 79 za gadjanja, takodje i na fakultetima su bile zaštita i odbrana, gde se koristilo oružje I ljudi su učili da rade sa oružjem. Međutim sve je to ukinuto, pokupili smo oružje iz osnovnih škola, srednjih škola, ukinuli i smanjili smo mogućnost obuke i korišćenja mladih u streljackim klubovima, jer nekada su pored klubova postojala mogućnost da ko god želi da se bavi sportom, bio besplatan sport, kao i većina stvari u ovoj našoj zemlji.  Sada je to sve došlo do tog stepena da ako hoćeš nečim da se baviš, treba da platiš. Sa obzirom na ekonomsku situaciju u zemlji vrlo mali broj mladih mogu da se bave sportom, pogotovu streljaštvom, koji je veoma skup sport, ukoliko izuzmemo vazdušno oružje.

Ovaj klub se bavi pored sporta i obukom o bezbedno rukovanje vatrenim oružjem, mi smo prvi klub u Beogradu koji smo dobili pravo da radimo obuku bezbednog rukovanja vatrenim oružja, za građane i službenike fizičko tehničkog obezbeđenja. Jer po našem zakonu o oružju i municiji, svi oni koji zele da nabave oruzje, bez obzira na predhodno posedovanje oružja, pri nabavci novog, potrebno je da prodju obuku bezbedno rukovanja vatrenim oružjem. Obuka se sastoji iz dva dela, teoretskog i praktičnog. Prve tri teorijske oblasti su -Balistika, nauka koja proučava kretanje projektila iz našeg oružja, bezbedno rukovanje vatrenim oruzjem i treća je zakonska regultiva, pravni aspekt držanja nošenja i upotrebe vatrenog oružja. Pored ove tri teoretske, ide praktični deo, gde se radi sklapanje rasklapanje, otklanjanje zastoja i normalno pucanje.

 

8.Šta bi ste poručili čitaocima magazine ,,Odbrana i Bezbednost’’?

Da se mladi ljudi bez obzira na anatemisanje oruzja uključe u streljačke klubove, bave sportom. Uključenje, bavljenje sportom, naučiti rad sa oružjem i uvek sve što znate uvek može da vam zatreba u životu, možda će nekada zatrebati i znanje rada sa oružjem.

 

 

More Stories
U GLAVI TERORISTE-NOVI TREND ZBUNJENOSTI