„Mali“, po pitanju identifikacije izazova, rizika i pretnji, uobičajeno, čekaju da se „veliki“ izjasne, a onda donose sopstvene bezbednosne strategije. U svim poznatim bezbednosnim strategijama jedno od prvih poglavlja jeste – identifikacija izazova, rizika i pretnji (bezbednosti). Tipičan primer postupanja „malih“ zemalja jeste susedna Hrvatska, koja je usvojila novu Strategiju nacionalne sigurnosti, sredinom 2017. godine (prikazali smo je nedavno). Kao i kod većine zemalja okruženja, izazovi, rizici i pretnje se samo taksativno nabrajaju, uz vrlo kratak komentar, bez osvrta kako im se suprostaiti i, uobičajeno, njihov niz je dug. Uz napomenu da, s obzirom da je postala članica NATO (pre svega) i EU, Hrvatskоj ne preti agresija spolja, ključni izazovi, rizici i pretnje, u Strategiji nacionalne sigurnosti, identifikovani su kao: 1) Nerešena pitanja razgraničenja s pojedinim susednim državama; 2) Političko i obaveštajno delovanje prema Hrvatskoj od strane država koje su sukoblјene sa NATO i EU; 3) Hibridno delovanje; 4) Terorizam (malo verovatan, ali velike posledice); 5) Ekstremizam pojedinaca i grupa unutar Hrvatske; 6) Korupcija; 7) Organizovani kriminal; 8) Kibernetičke pretnje; 9) Nepovolјni globalni ekonomski trendovi, osetlјivost na poplave i prirodne nesreće i porast siromaštva; 10) Nepovolјna demografska struktura; 11) Energetska zavisnost; 12) Klimatske promene; 13) Narušavanje okoline; 14) Zaostala minsko-eksplozivna sredstva; 15) Prirodne i lјudskim delovanjem izazvane nesreće.
Hrvatska je odabrana iz više razloga za prikaz postupanja „malih“ zemalja, od kojih su ključni sledeći: 1) prva je (za sada jedina) od zemalja okruženja koja je usvojila svoju strategiju nacionalne bezbednosti, nakon što su to učinili „veliki“, 2) izazovi, rizici i pretnje se koriste kao sintagma (složen pojam), a ne kao tri pojma različitog nivoa i karaktera, 3) izazovi, rizici i pretnje imaju dva dela: (a) globalni – kako to vide „veliki“ (terorizam, hibridno delovanje, klimatske promene, narušavanje okoline…) i (b) lokalni – oni koji tište (razgraničenje sa susednim državama, zaostale mine, ekstremizam, nepovoljna demografska struktura…) i 4) kao tipičan primer kako se jedno piše u strategiji, a drugo sprovodi u praksi.
Republika Srbija je svoju jedinu (do sada) Strategiju nacionalne bezbednosti usvojila (Narodna skupština) 2009. godine. Ta strategija je usvojena u uslovima koji su karakterisali poziciju Srbije i prcese toga vremena, a strukturno je slična takvim dokumentima u okruženju (Hrvatska, Crna Gora, Slovenija). U tom smislu, odnos prema izazovima, rizicima i pretnjama, principijelno, sličan je kao i kod zemalja okruženja – ti pojmovi se poimaju kao sintagma (sve je i izazov, i rizik i pretnja), a njihovo navodjenje je izvršeno taksativno i u dugom nizu (23 eksplicitno identifikovana izazova, rizika i pretnje, uz konstataciju da postoje i drugi). Skupom identifikvanih izazova, rizika i pretnji, dominira stav o prtivpravno i jednostrano proglašenoj nezavisnosti Kosova, koji je različito kvalifikovan: 1) kao najveća pretnja bezbednosti Republike Srbije (Strategija nacionalne bezbednosti) i 2) kao najveća pretnja nacionalnim interesima Republike Srbije (Strategija odbrane, usvojena kada i Strategija nacionalne bezbednosti, 2009).
Ako zanemarimo činjenicu da smo se pri izradi navedenih strategija „ugledali“ na zemlje okruženja, nekoliko je metodolško-saznajnih nekorektnosti pri identifikaciji izazova, rizika i pretnji (IRP) u našim strategijama. Prvo, ti izazovi, rizici i pretnje se nazivaju: 1) IRP bezbednosti, u Strategiji nacionalne bezbednosti i 2) IRP odbrani, u Strategiji odbrane. Drugo, iako jedno poglavlje u Strategije odbrane nosi naslov – Izazovi, rizici i pretnje odbrani Republike Srbije, u tekstu se govori samo o pretnjama. Treće, u obe strategije se IRP koriste kao sintagma, ne kao pojmovi različitog nivoa pštosti i karaktera. Izazov nije, a priori, negativan, odnosno on je vrednosno neutralan. Na primer, izazov za Srbiju jeste člantsvo u EU. Četvrto, u Strategiji odbrane se jednostrano i protivpravno proglašenje Kosova identifikuje kao najveća pretnja nacionalnim interesima Republike Srbije, a ta strategija se ne bavi nacionalnim, već odbrambenim interesima. Krektnosti radi, ni Strategija nacionalnebezbednosti se ne bavi nacionalnim interesima Srbije, već tim interesima u oblasti bezbednosti!
Treba imati na umu da u političkoj praksi, ne bez razloga, postoji stav da „mali“ nemaju veliku slobodu manevra i da, stoga, i nije (po njih) dobro da se eksponiraju u identifikovanju izazova, rizika i pretnji, kao i javnom proklamovanju nacionalnih interesa i ciljeva. Medjutim, činjenica da Srbija ima Strategiju nacionalne bezbednosti, čija je revizija u toku, nameće zaključak o potrebi abdejtovanja njenih sadržaja, pa i odnosa prema izazovima, rizicima i pretnjama. Pri tome, stojimo na stanovištu da je prerano za usvajanje nove Strategije nacionalne bezbednosti Republike Srbije, jer za to nije stvorena osnovna pretpostavka – status Kosova i Metohije? Svakako, postoje sasvim opravdani razlozi da se revidira postojeća Strategija nacionalne bezbednosti, te, ako se pristupi njenom usvajanju, potrebna je mudrost u determinisanju sadržaja.
Što razvojem procesa oko nas, što unutar-političkim odlukama i incijativama, 2018. godina jeste jedna od ključnih. Bio je u pravu Duško Radović kada je rekao da su sve naše godine jubilarne i prelomne. Ovo je godina u kojoj se obeležava 100 godina od kraja Prvog svetskog rata. U tih 100 godina, Srbija je pripadala raznim državnim entitetima i ponovo postala samostalna i nezavisna. Da li je to bio vek iznuđenih poteza, ili era bumeranga ideje jugoslovenstva? Opet smo na početku – ko smo, šta smo, gde smo, s kim smo, kuda idemo? Ključni izazov pred Srbijom, koji ima i bezbednosnu konotaciju, jeste – Nacionalna strategija. Primarni cilj izrade te strageije jeste utvrdjivanje nacionalnih i državnih interesa i strateških ciljeva za njihvo dostizanje – Srbi kao narod i Srbija kao država svih građana koji u njoj žive i matica za one u dijaspori (u okruženju i rasejanju).
Nacionalna strategija, kao krovna, treba da bude izvor (okvir) posebnih i pojedinačnih strategija, medju kojima je i strategija nacionalne bezbednosti. U toj (bezbednosnoj) strategiji, izmedju ostalog, treba se odrediti prema bezbednosnim izazovima, koji nemaju samo negativnu konotaciju, te ključnim bezbednosnim pretnjama. Rizik treba dvojako posmatrati: 1) kao prerastanje izazova u pretnju i 2) kao moguća posledica koja nastaje preduzimanjem određenih mera i radnji koje se reflektuju na sopstvenu bezbednost. Odnos bezbednosnih izazova i ključnih grupa (klastera) bezbednsnih pretnji dat je na slici.
Srbija je, zvuči kontradiktorno, politički najstabilnija zemlje okruženja, sa najvećim bezbednosnim pretnjama. Nešto tu „ne štima“, ali (ovoga puta) nećemo analizirati šta. O tome kasnije! Stoga, utvrditi Nacionalnu strategiju, a potom, korak po korak, ići ka njenoj implementaciji, jeste ključni bezbednosni izazov pred Srbijom u 2018. godini i vekovima koji slede. Postojaće Srbija i kada ne bude nas.
Prof.dr Božidar Forca
Poštovani čitaoci magazina ODBRANA I BEZBEDNOST, obaveštavamo vas da ćemo počev od 17.01.2018. godine ustaliti kolumnu koja će izlaziti svake srede, a koju piše prof.dr Božidar Forca, počasni član Istraživačkog centra za odbranu i bezbednost. Teme o kojima će pisati prof.dr Božidar Forca biće osvrti na aktuelna bezbednosna pitanja u Srbiji i u okruženju, sa potrebnom dozom teorijsko-naučnog pristupa. Svakako, bilo bi dobro da i vi sami predložite o čemu želite da saznate nešto više ili da čujete stav uvaženog profesora i general-majora u penziji.
