U drugoj deceniji ovog veka EU se suočila sa snažnim problemima koji su čak i njene temelje uzdrmali. Osnovni problemi EU jesu: nastavak finansijske krize; kriza daljeg puta (identiteta) Unije; uključenost nekih članica u ratu u severnoj Africi („Afričko proleće“), posebno u Siriji; sukob sa Rusijom (sankcije zbog sukoba Ukrajina – Rusija); migrantska kriza; teroristički napadi u pojedinim članicama EU i Brexit, odnosno najava izlaska Velike Britanije iz Unije (referendum u VB 23.06.2016) i početak „izlaznog procesa“. Dodatnu težinu stanja i procesa u EU čini i nepredvidivi predsednik SAD Donald Tramp, koji je 2016. godine pobedio na predsedničkim izborima u Americi. U takvim uslovima, EU usvaja Globalnu strategiju za zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku, avgusta meseca 2016. godine, a provejavaju najave novog puta – Evropa sa više brzina. Nakon što je u Francuskoj na izborima pobedila proevropska struja (Makron), čekali su se izbori u drugoj (vodećoj) članici EU – Nemačka, gde je za očekivati da će Angela Merkel naći model za formiranje vladajuće većine. Dvojac Nemačka-Francuska, bez obzira na neke nacionalističke režime (Mađarska, Austrija, Poljska, Grčka), vodiće Uniju u narednim godinama, što podrazumeva implementaciju strategije (dugi štap) i brze taktičke poteze (hitne mere).
DUGI ŠTAP
Dugi štap je naziv za implementaciju, pre svega Globalne, ali i drugih strategija Unije, koje se simblično imenuju kao Evropa različitih brzina.
Ključne odrednice Globalne strategije prepoznatljive su u Uvodniku tog dokumenta, koje je saopštila Visoka predstavnica za spoljne poslove i bezbednosnu politiku Federika Mogerini, a ogledaju se u sledećem: (1) preispitivanje postojanja i identiteta EU, (2) EU ne odustaje od jačanja sopstvene pozicije, koju, pre svega, čini ekonomska snaga («meka moć»), (3) EU je protiv postojanja svetskog policajca (svojevrsni «prst u oko» SAD), ali i dalјe NATO smatra značajnim za svoju bezbednost (23 od 28 zemalјa EU su članice NATO), (4) EU se ne odriče sopstvene odbrane, kada se steknu uslovi, a ne odbacuje ni opredelјenje država za neutralnost i (5) EU nastoji da redefiniše svoj globalistički nastup i ne odustaje od pozicije jednog od centara moći.
Dakle, EU ima viziju da postane i opstane globalna sila, što se, dugročno posmatrano, ogleda u stabilizaciji unutrašnjeg stanja i identiteta, ekonomskoj snazi i bezbednosnim pitanjima.
Stabilizacija unutrašnjeg stanja i identiteta Unije, nakon što se učvrsti veza Berlin-Pariz, pre svega, podrazmevaće jačanje discipline, odnosno efektivnije i efikasnije sprovođenje donetih odluka unutar Unije. Prvi na „dnevnom redu“ jesu Velika Britanija, Poljska, Češka i Madjarska. Velika Britanija u smislu što bržeg izlaska iz Unije, jer je ta zemlja, ma koliko bila snažna i uticajna, u stvari, bila jedna od „kočnica“ ideja osovine Berlin-Pariz. Poljska, Češka i Madjarska (u izvesnom smislu i Austrija) jesu zemlje u kojima su na vlasti nacionalistički orijentisani režimi, koji sa aspekta sopstvenih interesa i drugih uticaja (SAD i još neki) „koče“ neke odluke u EU, pre svega u domenu migranstke politike. Tako, već je prema tim zemljama pokrenut proces pred Evropskim sudom pravde. Ključni aspekt novog identiteta Unije jeste Evropa sa više brzina. Termin Evropa sa više brzina prvo je upotrebila Angela Merkel, a za njom i drugi zvaničnici Unije. Prvobitno, taj termin se odnosio na monetarnu i fiskalnu politiku, odnosno na pravo članica EU da same odluče koje će sporazume potpisati, a koje ne. Medjutim, Angela Merkel je razrešila sve dileme istakavši da se Evropa sa više brzina, pored eknomske, odnosi i na politiku prema migrantima, bezbednost i odbranu. U tom smislu, treba posmatrati i Sporazum o strukturalnom organizvanju – PESCO, potpisan od strane nekih članica EU 13.11.2017. godine.
Eknomski aspekt dugog štapa Unije ima više dimenzija. Prva dimenzija akceptira se u činjenici da je Unija jedan od ekonomski najrazvijenijih regiona sveta, što ne treba posebno dokazivati. Činjenica je da ekonomija EU, posebno vodećih članica (Nemačka) jača i da je vreme recesije prošlo. I pored činjenice da je Velika Britanija bila jedna od najsnažnijih ekonomskih članica Unije, njen izlazak iz EU neće strateški narušiti njenu ekonomsku snagu. Drugi aspekt jesu eknomski odnosi na relaciji EU – SAD. Naime, Tramp je, izmedju ostalog, najavio i preispitivanje ekonomskih odnosa sa EU, što, verovatno, neće izazvati veće poremećaje, ali se mora brižljivo pratiti. Treći aspekt jesu ekonomski odnosi EU-Rusija. Ti odnosi su delimično narušeni uvodjenjem sankcija Rusiji i recipročnim odgovorom Rusije. Iako pronicljivi analitičari tvrde da se krupni eknomski projekti i dalje sprovode, bez obzira na medjusobne sankcije, ipak, njihovo dejstvo je evidentno i, dugoročno posmatrano, može biti štetno po obe strane. Poseban oblik odnosa jeste ekonomska saradnja EU – Kina. Činjenica je da je Kina u ekonomskj ekspanziji, a da njena strategija Jedan pojas-jedan put, sa projektom Kina + 16, posebno zahvata EU. Sa druge strane, nema reciprociteta kad je u pitanju uticaj EU ekonomije u Kini, iako kineski predsednik Si Đinping to najavljuje. Za sada se mogu sresti samo najave „preispitivanja“ uskladjenosti kineske strategije sa unutrašnjim pravnim poretkom (interesima) Unije, što u uslovima zategnutih odnosa, može imati snažniji ton. Dakle, ključni sukob velikih, globalno posmatran, biće u domenu ekonomije.
Bezbednost se prožima kroz sve sfere ljudske delatnosti i, otuda, ima jedno od centralnih mesta u svim, posebno bezbednosnim strategijama. Pored nacionalne i kolektivne (UN) bezbednosti, Unija je Lisabonskim ugovorom ustanovila zajedničku bezbednost (Zajednička bezbednosna i odbrambena politika kao deo Zajedničke spoljne i bezbednosne politike). Vrlo je fluidan taj aspekt „zajednička bezbednost“, što se posebno ogleda u domenu odbrane. Prema članu 42. Lisabonskog ugovora, odbrana Unije ima tri modela: 1) važna uloga NATO (23 članice EU su i članice NATO), 2) vojna neutralnost (Austrija, Finska, Švedska i Irska) i 3) samostalna odbrana EU, kada Evropska komisija donese takvu odluku (kad se steknu uslovi). Iz navedeng se nameću dugoročne dileme: 1) kako će NATO braniti neku zemlju EU koja nije članica Alijanse, kad ga na to ne obavezuje Vašingtonski ugovor (1949) i 2) da li će Unija, perspektivno, uspeti da se oslobodi stega NATO (SAD)?
Ekonmska snaga + vojna snaga = politička snaga (i uticaj). Svesne su vodeće zemlje Unije da nema globalng uticaja bez jake vojne snage, ma koliko ekonomija razvijena bila. U tom smislu, na dugom štapu je i tzv. strukturalno organizovanje, poznato po nazivu Projekat PESCO, što je, inače, predvidjeno Lisabonskim ugovorom. Da li je to početak stvaranja Evropske vojske, pokazaće vreme.
HITNE MERE
Ma koliko dugoročno bila orijentisana, svaka strategija ima taktičke poteze, imenovane kao hitne mere. Nekoliko je značajnih taktičkih poteza koje Unija mora da povuče, kako bi snažnije ušla u realizaciju strategija. Prvo, Unija čim pre i što efeketivnije treba da završi proces izlaska Velike Britanije iz EU. Iako je taj rok utvrdjen do marta 2019. godine, biće tu još dilema, sporenja i kompromisa. Drugo, Unija mora da strateški operacionalizuje odnose sa SAD, u uslovima nepredvidivog Trampa. Treće, Unija se mora pozabaviti odnosom sa NATO. Očevidno, program Berlin plus mora na reviziju. Izlaskom Velike Britanije iz Unije, NATO kapaciteti u Evropi ostaju na 15%. Tu poruku je Stoltenberg uputio EU, a ona, sama po sebi, nešto pokazuje – koliko je jaka Evropa, bez NATO (SAD). Četvrto, Unija mora hitno da se pozabavi unutrašnjim odnosima i procedurama. Sve je više „izleta“ pojedinih članica, koji nemaju mnogo zajedničkom sa politikom i strategijom EU. Najbolji primer za to jesu postupci Poljske, Češke i Madjarske. Peto, Unija neće dugročno moći da održava trenutne odnose sa Rusijom. Politika biznisa, kad-tad, mora da se sukobi sa potezima medjusobnog optuživanja i sankcionisanja. Šesto, EU će vrlo brzo da „ uzme u razmatranje“ snažan prodor Kine u Evropu. Svakako, biće to sa aspekta evropskih, a ne kineskih interesa. Sedmo, EU se vrlo brzo mora uhvatiti u koštac sa uticajima regionalnih sila, kakva je Turska. Svakako, postoje još neki bitni aspekti hitnih mera zarad realizacije strategija, koji će uticati na kurs EU.
EU je „na leru“, dok se ne učvrsti vlast u Nemačkoj. Tada će se zahuktati proces-strategija Evropa sa više brzina. Neki će ispadati već na prvoj krivini, a nečlanicama (kandidati i potencijalni kandidati) biće otežan pristup. U navedenim uslovima, Zapadni Balkan nije prioritet Unije. Odnosno, jeste u njenom vidokrugu, pre svega kao region koji stvara bezbednosne probleme. Treba vrlo ozbiljno uzeti u obzir izjavu Johanesa Hana – EU treba da izvozi bezbednost, a ne da uvozi nestabilnost. Takodje, kad je Srbija u pitanju, treba ozbiljno uzeti u obzir i reči francuskog ambasadora u Beogradu, koji ističe da bez normalizacije odnosa Srbije i Kosova nema ulaska u EU. Nešto slično, najavljuje i Nacrt strategije EK – „Kredibilna perspektiva proširenja za Zapadni Balkan“, koja treba da se obznani početkom februara ove godine.
Prof. dr Božidar Forca
Foto izvor: https://www.mortgagestrategy.co.uk
