Od raspada bivše Jugoslavije pa do danas politički krugovi Srbije i Hrvatske nisu propuštali priliku da ratove i stradanja, koji su obeležili dobar deo dvadesetog veka, upotrebe u političke svrhe. Iako su ovakve pojave prisutne i u Beogradu i u Zagrebu, hrvatski političari su prednjačili u iskorišćavanju “srpskog neprijatelja” kao narativa, pogotovu kada bi se stvorila potreba za tim pred izbore i radi pridobijanja simpatija hrvatske desnice. Od kako je integracija Zapadnog Balkana u EU zadobila maha moglo se očekivati da će nesulgasice dveju zemalja početi da jenjavaju, naročito uzimajući u obzir da je jedna strana već članica Evropske unije. Događaji su, međutim, krenuli u suprotnom pravcu.
U proteklih par godina odnosi između Srbije i Hrvatske su se značajno pogoršali. Razlozi za ovako nešto su brojni: odsustvo izgrađenog civilnog društva i opšte političke kulture, česte promene vlasti i nemogućnost da se uspostavi stabilan sistem koji nije opterećen političkim skandalima, pritisak eksternih i nepredvidljivih faktora, poput migranske krize. Pored ovih faktora, koji su generalno prisutni i u drugim zemljama Balkana, istorijsko nasleđe i dalje igra važnu ulogu u bilatelarnim odnosima Srbije i Hrvatske.
Skorašnja poseta Predsednika Republike Srbije Hrvatskoj pokazuje da Beograd i Zagreb imaju želju, ali i interes da uspostave normalne odnose sa svojim susedom. Da li su to iskrene želje samih političara nije mnogo bitno, bitno je to da je poseta ostvarena i da su pokrenuta određena pitanja.
Jedno od pitanja, odnosno sporova između Srbije i Hrvatske je 145 kilometara duga granica na Dunavu. Ovaj spor traje više od 15 godina bez naznake da bi mogao biti rešen na obostrano zadovoljstvo. Dva rečna ostrva, Vukovarska i Šarengradska ada, prave dodatne probleme. Dok se Srbija zalaže da se pri razgraničavanju koristi princip međunarodnog prava tj. da se granica odredi sredinom toka reke, Hrvatska insistira da se koristi katastarski model s obzirom da je reka menjala tok. Izuzev što ostrva imaju bogatu floru i faunu, a povremeno služe i kao mesto za ispašu domaćih životinja, njihova teritorija generalno nema širi ekonomski, a ni strateški značaj. Međutim, ovo sporno pitanje može da se koristi kao dobar štap kojim se preti i uslovljava država, kao što je Srbija, prilikom ulaska u Evropsku uniju. Kao što je Hrvatska imala problem sa Slovenijom oko Piranskog zaliva, kao što Makedonija ima problem sa Grčkom oko imena, tako i Srbija može očekivati dalje probleme sa Hrvatskom oko pitanja utvrđivanja granice.
Pored ovoga Srbija takođe ima sličan granični spor sa Bosnom i Hercegovinom na Drini. Naime, granica je jasno određena i kreće se sredinom toka reke, ali ipak sporne su dve hidroelektrane, Bajna Bašta i Zvornik, čiji je korisnik Srbija. Hidroelektrane predstavljaju bitan strateški resurs tako da je interes Sarajeva očigledan. Pokušaji da se ovaj spor reši razmenom teritorija, što predlaže Beograd, nailazi na jak otpor vlade BiH što nije iznenađujuće. Izvršiti kompenzaciju teritorije na kojoj se nalaze prirodni resursi od strateškog značaja može biti nezahvalno jer navodi na ustupak druge teritorije koja je istog “kvaliteta”, ali koja se u budućnosti može pokazati kao bitnija tačka. Bosna i Hercegovina smatra da Srbija nema posebno pravo na korišćenje ovih hidrocentrala, pozivajući se pri tom na Konvenciju o zaštiti i korišćenju prekograničnih vodotokova i međunarodnih jezera kojoj su pristupile obe države, što dalje navodi na to da je Sarajevo žrtva u ovom slučaju. Vladajućoj strukturi u Sarajevu takođe ide u prilog da održava tvrd stav prema Srbiji s obzirom na predstojeće izbore u zemlji, jer se time legitimiše kao jasan zaštitnik nacionalnog interesa.
Još jedan interesantan granični spor u susedstvu odvija se između Hrvatske i BiH. Pitanje Pelješkog mosta uzdrmalo je vladu u Sarajevu jer preti da bosanski izlaz na more, kod Neuma, pretovri u baru ako se ne uspostavi određena visina mosta (oko 55m). Most je inače vrlo dobar infrastrukturni projekat za Hrvatsku, tim pre što je sufinansiran od strane Evropske komisije (oko 85%), a omogućio bi i lakši pristup ostrvima. Bosanska vlada zapravo nema usaglašen stav po ovom pitanju: dok jedan dom prihvata, drugi dom odbija i osporava hrvatski projekat, što navodi da političari ili ne shvataju problem ili ga iskorišćavaju kako bi digli “buku” do narednih izbora. Iako sam most ne mora nužno da ugrožava izlaz na otvoreno more, ako se usaglasi visina, projekat može da se odrazi na druga granična pitanja. Iako je formalno rešeno pitanje granica na otvorenom moru između Hrvatske i BiH, odnosno Zagreb je odustao od ostrva Malog i Velikog Školja, pretnja političara iz Sarajeva da će napustiti dogovor o granicama zbog izgradnje mosta može da dovede do dugoročnih posledica, jer bi se opet pokrenula neka starija granična pitanja.
Evropska unija ne poseduje instrumente za rešavanje ovakvih problema, niti može da pruži bilo kakvu pomoć pošto se sam proces razgraničenja smatra bileteralnim pitanjem država na koje se ono odnosi. Brisel ipak ima određena očekivanja od svojih trenutnih, ali i budućih država članica. Ova očekivanja odnose se na regionalnu saradnju i dobrosusedske odnose, koji su bitni uslov za sve kandidate. Stav hrvatskog Premijera jasan je po ovom pitanju i ne pokazuje veliku fleksibilnost, što može ili da oteža pregovore ili da dovede do arbitraže po spornom pitanju. Nije neuobičajeno da starija članica zahteva određene ustupke od onih koji se tek priključuju, a nas to ponajmanje treba da iznenađuje s obzirom da dolazi od Zagreba.
