U proteklih pet decenija bezbednosna konferencija u Minhenu je uspevala da okupi najbitnije ličnosti iz sfere bezbednosti na forumu koji u mnogome podseća na ekonomski forum iz Davosa. Svakog februara preko 450 učesnika, uglavnom političara i državnika, učestvuje na ovoj trodnevnoj konferenciji baveći se aktuelnim pitanjima u sferi bezbednosti. Značaj ove konferencije se prvenstveno ogleda u spektru njenih zvanica koje pokrivaju sve najbitnije globalne bezbednosne aktere, uključujući i nuklearne sile. Za razliku od Davosa i sličnih konferencija gde se uglavnom propagiraju grandiozne ideje koje retko zažive, na Minhenskoj konferenciji o bezbednosti (MKB) učesnici su mnogo pragmatičniji i često se dolazi do konkretnih rešenja; pri tom na ovoj konferenciji možemo da vidimo kako se “veliki” međusobno prozivaju za stvari koje jesu ili nisu uspeli da urade.
Ovogodišnja konferencija je takođe obilovala važnim ličnostima. U luksuznom hotelu Bajerišer Hof (Bayerischer Hof) bili su američki sekretar za bezbednost, britanska premijerka, izrealski premijer, generalni sekretar NATO-a, iranski i ruski ministar spoljnih poslova, direktori brojnih bezbednosnih agencija i mnogi drugi. Za razliku od prethodnih MKB konferencija koje su uglavnom prolazile u nalaženju rešenja i generalnoj težnji ka većoj kooperativnosti među svetskim i regionalnim silama, ovogodišnja konferencija je protekla u hladnijoj atmosferi. Pored standardnih problema poput terorizma, revizionizma regionalnih i svetskih sila, kao i proliferacije nuklarnog naroužanja, na kofnerenciji su se ispoljili i novi problemi.
Raskol koji se pojavio između Evrope i Amerike sa dolaskom nove američke administracije je vidljiv i u bezbednosnoj dimenziji. Američki zahtev da ostale članice moraju više da se “potrude” oko svog učešća u alijansi nije se dobro odrazio na ostale članove, a pri tom se pokazalo i da nema konkretnu podršku generalnog sekretara organizacije. Nemačka kao glavni stub Evrope, ali i jedan od bitnijih NATO igrača, nagovestila je da alijansa nije jedini cilj u berlinskoj sferi bezbednosti. Naime, u obraćanju nemačke ministarke odbrane (Ursula von der Leyen) slušaoci su mogli da čuju da “iako Nemačka želi da ostane transatlantska, takođe želi da postane i više evropska”. Ova izjava može da se interpretira na različite načine, ali s obzirom da se polemika i dalje vrti oko evropske bezbednosne politike, kao i bezbednosnih snaga, može se pretpostaviti da Nemačka zapravo vidi realnu budućnost u ovom evropskom poduhvatu. Ipak ni za to se ne može reći da su svi saglasni. Evropa, čini se, vodi jedinstvenu politiku po brojnim pitanjima, pa bi i bilo logično da oko bezbednosne politike članice treba da pokazuju visoko jedinstvo mišljenja. Ipak, stavovi po pitanu migranata kao jedne od ozbiljnijih pretnji po Evropu nisu usaglašeni, odnosno pristupi rešavanju ovog problema se dosta razlikuju. Dok se austrijski premijer zalaže za jačanje granica i očuvanje evropskih vrednosti, francuski premijer potencira da se treba obračunati sa pojavama koje inače izazivaju ovakve probleme. Iako na prvi pogled deluje manje bitno, stavovi po pitanju rešavanja bezbednosnih problema pokazuju jaku dihotomiju u Evropi. Dok neke članice zagovaraju defanzivniji pristup, kod drugih se primećuje jači karakter intervencionizma. Ovo ujedno i pokazuje da će Evropa imati probleme da usaglasi jedinstvenu spoljnju i bezbednosnu politiku s obzirom da će jače države postavljati drugačije vektore spoljne politike, koji nisu toliko isplativi ostalim učesnicima. Evropska politika promenljive geometrije (variable geometry) neće biti potrebna samo novim članicama kako bi se usaglasile sa starijim, već će verovatno biti neophodna i među starijim članovima koji nemaju isti pogled na spoljnopolitičke ciljeve.
Na kraju, ne treba izostaviti ni obraćanje izraelskog premijera. Govor Benjamina Netanjahua, pored toga što je insistirao na ostacima iranskog drona, ukazao je takođe na realpolitiku koju Iran vodi na Bliskom istoku, kao i mogući nastavak sukoba u Siriji. Netanjahu je u svom govoru izneo bitne geostrateške ciljeve koje Teheran uspeva da ostvari: jačanje iranskog prisustva u Siriji, uspostavljanje koridora između Teherana i Tartusa, pa i spajanje Kaspijskog i Sredozemnog mora, jačanje podrške koju Iran pruža grupama poput Hezboalaha u Libanu i Siriji, Hutima u Yemenu i Hamasu u Gazi. Izreal ovo doživljava kao direktnu pretnju, što i jeste tačno, a Netanjahu upozorava da će Izrael biti primoran da reaguje i da “bez oklevanja brani svoj narod”. Iako ovo nije novina i nekad se čini da Izraelci koriste istu retoriku godinama unazad, skorašnja dešavanja u regionu u mnogome potvrđuju karakter iranskog angažovanja. Izrael kao usamljena zemlja u arapskom okruženju nalazi se u nezavidnoj situaciji. Jevereji su uspevali da održe svoju sigurnost u mnogome zahvaljujući međusobnim neslaganjima unutar samih Arapa. S obzirom da Irak više ne predstavlja prepreku Iranu, Saudijska Arabija pokušava da zadrži Jemen, a Egipat je okrenut unutrašnjim problemima i nesuglasicama sa svojim afričkim susedima. Teheran stoga ima znatno širi pristup u regionu. Skorašnja dešavanja u Siriji i obaranje izraelskog lovca pokazuju koliko je situacija zapravo ozbiljna. Rešavanje sirijskog pitanja ili uništenje terorističkih organizacija na toj teritoriji, uključujući i Islamsku državu, uopšte ne mora da znači i smirivanje konflikta.
Minhenska konferencija o bezbednosti je svakako ukazala na izazove koji su prisutni ili koji se mogu očekivati u budućnosti, ali ono što je bitnije, jeste da je konferenciju odlikovala atmosfera u kojoj države ne čuju jedna drugu. Pitanje koje ostaje otvoreno nakon konferencije jeste: da li su odnosi među silama u svetu toliko loši da to može da dovede do tačke pucanja u relativno skorijoj budućnosti?
Autor: Igor Pejić
