Pored Valdai konferencije, koja se bavi spoljnopolitičkim izazovima, u proteklih desetak dana imali smo prilike da čujemo obraćanje ruskog predsednika naciji, koje se do sada uglavnom održavalo krajem, a ne početkom godine. Predstojeći izbori u Rusiji (18. marta) verovatno su razlog pomeranja ovog događaja, što potvrđuju i teme kojima se bavio predsednik tokom obraćanja, a koje su bile usmerene prema biračkom telu. Oba događaja ukazala su na najvažnije spoljnopolitičke i bezbednosne izazove sa kojima se Rusija suočava, kao i ciljeve koje je postavila u bliskoj budućnosti.
Valdai diskusioni klub nastao je 2004. godine sa ciljem promocije dijaloga i analize spoljnopolitičkih dešavanja, okupljajući međunarodne eksperte koji se bave ovim temama. Glavna tema ovogodišnje diskusije bila je očekivano posvećena Siriji, ali ono što je manje očekivano jeste da se otvorila i tema šireg Bliskog istoka i severne Afrike. Ministri spoljnih poslova Rusije i Irana bili su najinteresantniji govornici, jer su predočili budući tok spoljnopolitičkih kretanja i planova ovih dveju zemalja na Bliskom istoku. Ruski stav povodom Sirije je jasan i fokusiran na borbu protiv džihadista, pogotvu Jahbat Al-Nusre, ali kako bi se stanje stabilizovalo neophodno je doći do političkog rešenja oko kojeg bi se sukobljene strane složile. Ovo nisu noviteti u ruskoj spoljnoj politici prema Siriji. Sa teritorijalnim uništenjem Islamske države i rasipanjem sirijske opozicije nastavak intenzivnog angažovanja ruskih vojnih snaga je nepotrebno trošenje resursa. Ruskoj vladi i diplomatiji jasno je da “džepovi” otpora u Siriji ne mogu biti uništeni bombardovanjem, već stvaranjem stabilnog političkog konsenzusa među regionalnim igračima. Kako bi se ovo ostvarilo Iran će morati da ublaži svoju retoriku u regionu, a naznake novog pravca mogle su se videti u obraćanju iranskog ministra spoljnih poslova na konferenciji.
Iranski ministar otpočeo je svoje obraćanje isticanjem problema, poput proliferacije terorizma i kritikom politike Zapada prema regionu Bliskog istoka, pri čemu je u svom govoru predočio i politiku koja može da dovede do veće saradnje država u regionu. Pored kritike usmerene prema Sjedinjenim Državama, iranski ministar je skrenuo pažnju na zloupotrebu etničkih tenzija u Siriji od strane svih spoljnih igrača zarad sopstvenih interesa, što dalje produbljuje krizu. Takođe, potencirao je da dokle god ne postoji sveobuhvatan plan utemeljen na dijalogu, poštujući teritorijalni integritet i suverenitet, ne može se očekivati konkretan napredak. Najznačajnija stavka u govoru ministra jeste obraćanje partnerima iz zaliva. Naime, Iran smatra da istorija i dalje igra značajnu ulogu u bilateralnim odnosima na Bliskom istoku, ali budućnost neće biti dobra ako države ostanu zatvorenici te iste istorije. Ministar navodi da umesto što se države regiona trude da uspostave prevlast jednog igrača, napore treba usmeriti na stvaranje jakog regiona u celini, naglašavajući da politika traži inovativne procese i da više ne može da se bazira na zero-sum principu. Ovakav blaži pristup Irana problemima na Bliskom istoku je verovatno i posledica ruskog pritiska da Teheran mora ublažiti svoju retoriku prema Izraelu. Konačno, iranski ministar je naglasio da “ruska trezvena politika” i njen uticaj u regionu mogu da budu od krucijalnog značaja za promenu istorijske paradigme u Persijskom zalivu.
Celokupna konferencija protekla je u diskusiji sirijskog pitanja i mogućih političkih rešenja kako bi se sprečilo dalje krvoproliće u zemlji. Libija je takođe bila tema koja se sporadično pojavljivala na marginama Konferencije, a koja može da bude interesantna za budućnost ruskog angažovanja u MENA regionu. Naime, postoji ozbiljan rizik da ruski Rosnjeft izgubi partnere, poput američkog ExxonMobila i kineskog CEFC-a zbog sankcija i različitih malverzacija, što bi libijske naftne potencijale učinilo primamljivijim za ruskog giganta. Ogromne investicije koje je Rusija uložila u Gadafijevu Libiju propale su smenom vlasti, ali nisu zaboravljene. U februaru ove godine Rosnjeft je potpisao novi ugovor sa libijskom državnom naftnom kompanijom, fokusiran na razvoju libijskog energetskog sistema. Rusija je inače imala planove da uspostavi pomorske baze u Libiji, Siriji i Jemenu pre dešavanja koja su otpočela arapskim prolećem. Iako je Libija u teškoj situaciji ispresecana interesima domaćih frakcija koje se bore za vlast, ne treba isključiti mogućnost da Moskva posle Sirije pokuša nešto slično i u Libiji.
Rusija ima jasne interese da sukob u Siriji treba privesti kraju uspešnom implementacijom političkih rešenja, što ne bi nužno zahtevalo ostanak sirijskog režima na vlasti, ali svakako bi značilo postojanje vlasti koja bi ostala lojalna Rusiji i Iranu. Glavni strahovi Rusije su i dalje prisutni, Moskva ne želi da prođe kao Vašington u Avganistanu ili Iraku. Skupe i dugotrajne vojne kampanje u inostranstvu ne samo što opterećuju budžet zemlje, već stvaraju i lošu sliku u međunarodnoj zajednici. Za Rusiju koja je počela da se reafirmiše kao svetska sila od velikog je značaja da izgradi ugled efikasnog mirotvorca i time stekne kredibilitet za buduće poduhvate.
Autor: Igor Pejić
