Kraj Hladnog rata ni njegovi ključni protagonisti (SAD i SSSR), a kamoli sporedni igrači, nisu spremno dočekali. Prvi se snašao zapad (SAD), koji preko NATO i EU ukida „tampon zonu“ i dolazi na granice Rusije. Sve što se veštački razdvoji (Nemačka) i veštački zakrpi (bivša Jugoslavija, SSSR), spojiće se, ili pući baš po šavovima: kad-tad! Pucanje po šavovima, kad je u pitanju bivša Jugoslavija, nije dovršeno i ima više aspekata. Prvi, direktni i najočevidniji aspekt jeste otimanje Kosova i Metohije od Srbije. Drugi, pomalo pritajeni aspekt, jeste rešavanje nacionalnih pitanja – albansko, srpsko, hrvatsko… U okviru navedenih aspekata „srče“ regiona (Zapadni Balkan), koju napraviše svetski moćnici, a sprovedoše zemlje rgiona, tinjaju neugašene nade.
HRVATSKA. Sramotu iz Drugog svetskog rata (NDH) i golgotu dela svog stanovništva (srpkse nacionalnosti) s kraja prošlog veka, Hrvatska je „pokrila“ članstvm u NATO (2009) i EU (2013). Tipičan primer opredeljenja – nije presudno znati igrati, treba se dobro podeliti (ljubim ruke milostivi). Lukavim referendumom, znajući da će Srbi (konstitutivni narod Hrvatske u SFRJ) biti protiv, ali i u manjini, te svesrdnom podrškom spolja, nasilnu secesiju od SFRJ, Hrvatska pretvara u Domovinski rat, kao tobožnju odbranu od agresije (U zvaničnom Zakonu o Domovinskom ratu u Hrvatskoj imenuju se agresori). Tako, tiranin se prikaza kao žrtva i „naplati“ lukavost – dobi nezavisnost. Pravo na samoopredeljenje u Hrvatskoj, od svetskih moćnika priznato je samo jednom narodu – Hrvatima. Danke Deutchland! Opšta i bezbednosna strategija Hrvatske od sticanja nezavisnosti 1991. godine usmerena je ka članstvu u NATO (pre svega) i EU. Ti ciljevi su ostvareni. A šta je neugašena nada? Nada koja tinja ima državni i nacionalni aspekt. Državni aspekt se akceptira u nastojanju Hrvatske da se nametne kao lider regiona. Nacionalna dimenzija nade jeste da Hrvati u BiH dobiju svoj entitet (slično kao Republika Srpska), čime bi, de facto, bili deo Hrvatske, a ne (de iure) BiH. Time bi bilo rešeno hrvatsko nacionalno pitanje, u najvećem delu, do eventualnog pripajanja tog entiteta Hrvatskoj, u pogodnom trenutku budućnsti i „povoljnom“ (po Hrvatsku) sledu dogadjaja u medjunarodnim odnosima.
BOSNA i HERCEGOVINA. Ni većeg jada, ni većih (uzaludnih) nada. Jedna od buktinja bivše SFRJ nije mogla da utvrdi konsenzus svog daljeg puta (opstanak u Jugoslaviji ili samostalnost), nakon što su Slovenija i Hrvatska postale nezavisne (1991). Nacionalni, verski i gradjanski sukob u BiH je počeo 1992., a privremeno je obustavljen Dejtonskim sporazumom 1995. godine. Rat, po principu svako protiv svakoga, Klintonovom naredbom u Vašingtonu (1994) pretočen je u sukob naroda – dva protiv jednog, a nakon Dejtona (1995) prerastao u privremeni mir – svi protiv svih. Tako, po nekima, rat u BiH nije završen, odnosno – još nije (zapravo) ni počeo. Muslimanska strana (Bošnjaci), sebe smatra najvećom žrtvom i očekuje najveći benefit. Ključni benefit vidi u stavaranju unitarne BiH, gde bi ostvarili svoju dominaciju, a time i stvorili šansu za rešavanje „bošnjačkg“ pitanja u regionu. Ta dominacija, prvo, podarzumeva „pokoravanje“ srpskog entiteta – Republike Srpske, jer su Hrvati „ućutkani“ (delom 1994, a delom 2017 – Presuda Haškog tribunala). Hrvatska strana je previše očekivala od matice Hrvatske, ali je Tudjman stopiran i ućutkan od strane Klintona, (1994) ostao zadovoljan što je dobio lijepu njihovu (bolje vrabac u ruci…). Sada bi da…videla žaba…Srpska strana, koja je bila za opstanak Jugoslavije, uvidevši da se to neće ostvariti, postigla je maksimum – Republika Srpska. Taj maksimu aktuelna vlast u RS vidi kao konfederalnu BiH (dva entiteta), a nikako kao unitarnu državu. Ili? Tri naroda – dva entiteta – jedna država – nula mogućnosti za trajnu održivost. Stoga, nema jedinstvene „nade“ u BiH, već opasne tinjajuće nade kao fitilj.
CRNA GORA. Dal’ je crnja ili gora, zemlja krševa i mora? Bilijarskim zicerom u procenjivanju šta će biti nakon rata u SFRJ, a posebno u SRJ (1999), vodeće političke elite Crne Gore posvadjaše „dva oka u glavi“ (ne treba kriviti samo jednu stranu!) i hazarderski počeše da se odbijaju od martinela do martinela. Pomogoše im, i te kako, i drugo „oko u glavi“ i „veliki“, te se nova nezavisna država (od 2006) prvo usidri u luku NATO (2017), a blizu je i destinacije – EU. Srbi postadoše nacionalna manjina, a Kosovo – prijateljska susedna država. Da bi se razlikovali od „drugog oka“, priznaše nezavisnst Kosova i dodadoše dva slova Vukovoj azbuci (i još ponešto…). Prodaj sve što imaš (i obraz…), postade osnovni izvor za punjenje budzeta. Tako, more prodadoše Rusima i – u NATO udjoše. To mogu samo oni – vidju, da ti rečem. Ne treba Crna Gora ni NATO ni EU, ali ni Rusiji. Bitno je samo da nije „na drugoj strani“. Crna Gora se oprdelila za stranu, a dokle će trgovnisnki biti solventna, pokazaće vreme. Jedino što neumitno teče, jeste vreme, a resursi za prodaju ističu. Ključni resurs koji može imati negativne bezbednosne implikacije po Crnu Goru, jesu sukobi interesa vladajuće elite (izjašnjavaju se kao Crnogorci) i dve nacionalne manjine – Srbi i Albanci (čekaju „svoj trenutak“). Svako sa svojom neugašenom nadom. Ne treba zanemariti uticaj bošnjačke i hrvatske nacionalne manjine, koji je, za sada, slabijeg uticaja.
ALBANIJA. Zemlja kontroverzi i naglašenih razlika izmedju juga i severa. Ne svojim zaslugama, postade fokus regionalnog pristupa, ponajviše zahvaljujući srpskoj južnoj pokrajini – Kosovo i Metohija. Decenijama začaurena, Albanija se otvara prema zapadu (NATO pre svega) i postaje članica Alijanse 2009. godine. I po izjavama čelnika sadašnje Albanije (premijer Rama), Albanija je bila značajno umešana u podršku tzv. OVK u Srbiji i na Kosovu i Metohiji, ali i u ostvarivanju zahteva albanske manjine u Makedoniji. Crna Gora će tek da dodje na red. Koristeći posledice raspada bivše SFRJ, a i dprinoseći tom raspadu, posebno 1999. godine tokom agresije NATO na SRJ, Albanija svoju šansu vidi u trajnom rešavanju nacionalnog – albanskog pitanja. Ideja o „velikoj Albaniji“ se više i ne zataškava od strane albanskih vodja, samo se uvija u razna miljea. Nije mali broj analitičara koji su stava da je, upravo, prvo na redu od strane svetskih moćnika – rešavanje albanskog nacionalnog pitanja.
MAKEDONIJA Nova, ili severna, ili BJRM, ili…? Samostalnost i nezavisnost stekla mirnim razdruživanjem od već razbijene SFRJ. Pohitala velikima, (NATO i EU) na krilima nejakima. Iznutra podeljena (najplodniji deo drža Albanci), spolja neprihvaćena (jedino je Srbija naziva Republika Makednija), baš prema Srbiji iskazuje posebnu nenaklonjenost. Svoju perpsektivu, deklarativno i suštinski, vezuje za NATO i EU, spremna na sve kompromise, pa i promenu imena države (već se ruši sve što u naslovu ima makedonski – naziv aerodroma u Skoplju, autoput…). Pored evidentnih spoljnih pritisaka i saplitanja, Makedonija je suočena sa narastajućim aspiracijama albanske manjine u sopstvenoj državi. Nedavno je izglasan Zaključak Sobranija o prihvatanju albanskog jezika kao drugog službenog jezika u Makedoniji (ravnopravnog makedonskom jeziku), za šta je predsednik Ivanov istakao da neće podržati takav zakon. Nije Ivanov podržao ni „pobedu“ Zajeva na izborima, ali je „pristao“ da Zajev postane premijer. Za šta se na svom putu Makedonija (kao i druge male države) uopšte pita?. Neugašena nada – članstvo u NATO i EU, verovatno će se ostvariti, što pokazuje susret Cipras-Zajev u Davosu, samo po koju cenu? Eho nade Albanaca u BJRM sve je jači.
SRBIJA, nedovršena država razbijenog nacionalnog bića. Najteže posledice raspada bivše SFRJ oseća Republika Srbija. Prvo, taj proces razbijanja još nije dovršen upravo na prostoru Srbije – Kosvo i Metohija. Drugo, srpsko nacionalno biće je raspolućeno razbijanjem Jugoslavije i, osim u BiH, postalo je nacionalna manjina u novostvorenim državama (u Sloveniji Srbi nisu nacionalna manjina zbog propisa EU). Ukoliko nisu proterani sa svojih ognjišta, pripadnici srpskog naroda se suočavaju sa teškim preprekama očuvanja sopstvenog identiteta, tamo gde su ostali. I pored tih činjenica, sa nesagledivim posledicama po budućnost države Srbije i srpskog naroda, Srbija nastoji da se uključi u svetske tokove, za šta je mir i stabilnost u regionu jedan od njenih interesa i ciljeva. Srbija je strateški opredeljena za članstvo u EU, sa proklamovanom vojnom neutralnošću i suštinskim interesom da održi dobre odnose sa Rusijom (i Kinom). Takvo opredeljenje Srbije (vladajuće elite) jeste i mudro i racionalno. Medjutim, nisu svi takvg stava, ni u samoj Srbiji (kad su Srbi složni bili?), a pogotovo ne spolja. Da li će svoje nade za „pravednim“ (kompromis) rešavanjem statusa KiM, članstvo u EU i prijateljstvo sa Rusijom Srbija osvratiti, zavisi i od nje i od svetskih moćnika. Što duže čekamo da nam drugi „ostvare“ nade, to je manja verovatnća da će do toga doći.
***
Region neugašenih nada podgreva fitilj koji preti da ponovo rasplamsa vatru. Previše istorije, a premalo strategije region i dalje čini neuralgičnim prostorom savremene Evrope. Neuralgičnost prostora podgrevaju razni uticaji velikih i drugih sila, što pritajene nade pojedinih država „održava u životu“. Koliko je region osetljiv na razne uticaje, toliko je i katalizator svetskih i regionalnih poremećaja, jer se isti prvo reflektuju (osete, naslute) upravo na tom prostoru. Stoga, na ruku regionu ne idu trvenja i sukobljavanja velikih. Da li region može da uzme stvar u svoje ruke? Teško. Teško, izmedju ostalog, jer su tinjajuće nade pojedinih, usmerene protiv nada drugih, a sve to potpomažu treći. Tlo regiona, nakon rušenja „berlinskog zida“, još podrhtava, sa naznakama da novi epicentar može da bude upravo na ovim prostorima.
Nema idealnih rešenja. Medjutim, jedno od rešenja za region, koje može da ima pozitivan efekat, jeste da svi (koji to nisu) budu primljeni u EU. Ukoliko ta centripetalna sila nadjača centrifuge koje vladaju regionom, postaće realnije i nade pojedinih država (ne baš u punoj formi), a i opšta nada – mir je preduslov opstanka i razvoja ljudske zajednice, pa i ovog regiona. Za sada Strategija EU za Zapadni Balkan samo obećava.
Dobro je dok postoji bar potencijalno rešenje, koje nije da nema osnvu – EUROPA? Gospodin Junker kruži Balkanom. Msije Junker: 1) WIR SIND HIER, 2) NOUS SOMMES ICI!
Prof.dr Božidar Forca
