BEZBEDNOSNI ASPEKT STRATEGIJE EU ZA ZAPADNI BALKAN – prof. dr Forca

Evropska unija (EU) pod tim imenom datira od 1992. godine, odnosno od samita u Mastrihtu. Ugorvor iz Mastrihta je postao pravosnažan  1995. godine, nakon što ga je ratifikovalo svih 12 zemalja članica, koliko je brojala Unija pri njenom formiranju. Od 1992. godine do danas EU je prošla kroz različite periode svog razvoja, koji, između ostalog, karakteriše i četiri proširenja (1995, 2004, 2007 i 2013). Nakon 2013. godine, kada je u članstv EU primljena Hrvatska, došlo je do tzv. zamora od proširenja. Zamor od proširenja, u stvari, bio je jezički supstitut za stav vodećih članica EU da Unija nema kapacitet za prijem problema u svoje okrilje. Tako, izvan članstva EU ostale su zemlje regiona imenovanog Zapadni Balkan i Turska.

Stabilizovana na 28 država članica u 2013. godini, Unija se suočava sa nekoliko strateških izazova svog daljeg razvoja, čija se suština može iskazati sledećim premisama: 1) Unija nedvosmisleno teži globalnom političkom uticaju, koji pored evidentnih ekonomskih potencijala zahteva i snažnu sopstvenu vojnu moć, 2) Unija još uvek traga za jedinstvenom politikom i strategijom sopstvenog identiteta i razvoja, 3) Unija je još uvek pod snažnim uticajem SAD, što je dovodi u nezavidan položaj u odnosima sa drugim svetskim silama, pre svega Rusijom i Kinom, 4) Unija nema kapacitet da apsorbuje nove članice, odnosno sve države Zapadnog Balkana, u dogledno vreme, dok prijem Turske ostaje „na dugom štapu“.

U navednoj strateškoj poziciji, praktičan aspekt pozicije i procesa u EU karakteriše: 1) Izalazak Velike Britanije iz Unije, 2) Sve češća neslaganja oko strateških pitanja među članicama Unije, 3) Sukobi sa Rusijom, 4) Sve transparentija neslaganja sa SAD, za sada u domenu ekonomskog protekcionizma,  5) Ishitreno usvajanje Globalne strategije EU za zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku (2016), 6) Najava strategije – Evropa sa više brzina i 7) Usvajanje Strategije EU za Zapadni Balkan (2018).

U skladu sa navedenim premisama i praktičnim potezima, osnovna hipoteza se može iskazati na sledeći način: EU je na prekretnici sopstevnog razvoja čiji će dalji tok ka globalnj sili biti utvrđen po principu kompomisa između velikih sila, s jedne i, ultimatuma prema članicama i kandidatima za članstvo u Uniji, s druge strane.

 

PUKA EKONOMSKA INTEGRACIJA I/ILI

IDENTITET GLOBALNE POLITIČKE SILE

 

Jedan od ideologa stvaranja ujedinjene Evrope, Žan Mone, poodvano je rekao: “Evropa ne može biti ograničena na ugalj i čelik. Institucija Zajednice, koja je početak federalne države, nema svog smisla ako ne rezultira jednim stvarnim političkim autoritetom“.

Globalno posmatrano, bez obzira na ekonomsku snagu, nema politički „priznate» svetske sile bez posedovanja snažne vojne moći. Odnosno, političku moć čini sprega ekonomske i vojne moći. Od Mastrihta 1992, praktično, Unija je projekciju svog razvja usmerila upravo na stvaranje nadnacionalne tvorevine tipa države, koja će imati status globalne sile. U tom smislu je i projektovan Ustav EU. Poznato je da Ustav nije prošao (2005), te je Unija organizovala samit u Lisabonu (2007), koji je rezultovao refrmskim ugovorom (Lisabonski ugovor), ratifikovanim od strane svih 27 tadašnjih članica 2009. godine. Taj ugovor, praktično, jeste primena rešenja Ustava u praksi EU samo na malo drugačiji način (do neke nove prilike).

Lisabonska dostignuća iz 2009. godine jesu vrh razvoja Unije. Od tada počinje sinusoida razvojnog puta Unije, sa manjim do većih padova i uspona, sve do 2016. godine, a koja se iskazuju sledećim pokazateljima:

28 država članica zauzima prostor od oko 4,5 miliona km2 (2,9 površine svetskog kopna), na kome živi oko 508 miliona stanovnika (oko 7% svetske populacije), što EU svrstava u red velikih državnih entiteta (integracija) i velikim zajedničkim tržištem,
Unija je najrazvijeniji region sveta sa oko 24% svetskog BDP (2015), a u EU se ulaže oko 20% ukupnih ulaganja svetskih investicija; stopa nezaposlenosti u EU (2015) iznosila je oko 9%,
EU ima vodeću ulogu u kreiranju svetskog trgovinskog sistema sa 2.145 miljardi evra izvoza i oko 2.188 milijardi evra uvoza (2016); pri tome, EU ulaže u razvojnu saradnju više nego ostatak sveta zajedno,
sa oko 200 milijardi evra izdataka u budžet odbrane, EU je na drugom mestu (iza SAD) po vojnim izdacima u svetu; pri tome, EU vodi oko 17 civilnih i vojnih misija i operacija širom sveta,
Od 28 članica EU njih 22 su i članice NATO, kao najsnažnijeg političko-vojnog bloka, čiji je rudiment kolektivna odbrana na snovu člana 51. Povelje UN.
Lisabonskim ugovorom, između ostalog, poništeni su tzv. stubovi EU, a Unija je postala pravni subjektivitet, koji personifikuje predsednik Saveta EU,
Iako su poništeni tzv. stubovi EU, Zajednička spoljna i bezbednosna politika (bivši drugi stub) je ostala politika nad politikama. Sastavni deo Zajedničke spoljne i bezbednosne politike, po Lisabonskom ugovoru, postala je Zajednička bezbednosna i odbrambena politika EU,
Krucijalno pitanje Zajedničke bezbednosne i odbrambene politike jeste pitanje odbrane Unije. U nastojanju nekih vodećih zemalja Unije (Nemačka i Francuska) za stvaranjem snažnih vojnih efektiva EU (sopstvena odbrana), protivljenju drugih članica, (pre svega Vlika Britanija i Poljska) da se formira «vojska EU», a uvažavajući činjenicu da u svom sastavu ima članice NATO (22 zemlje) i vojnoneutralne države (Irska, Austrija, Finska, Švedska, Malta i Kipar), pitanje odbrane u Lisabnskm ugovoru utvrđeno je komprmisno: a) kišobran NATO, b) pravo na samoodbranu i v) samostalna odbrana Unije, kada Evropska komisija donese takvu odluku,
Pored navedenog kompromisnog uređenja odbrane Unije, Lisabonskim ugovorom (čl.42., tačka 6) je utvrđena i klauzula o pravu (mogućnosti) na stalnu strukturalnu saradnju, koje mnogi dovode u vezu sa početkm razvoja vojske Unije.
Poseban aspekt Lisabonskog ugovora, koji jeste u domenu bezbednosti (unutrašnje, javne) jeste policijska i sudska saradnja u EU (materija nekadašnjeg trećeg stuba). Po ovom pitanju su različiti stavovi analitičara, ali je činjenica da je Unija u ovom domenu maksimalno delegirala pitanja koja se tretiraju u nadležnost država članica, ostavljajući kao zajedničko minimum. Takav način regulisanja ovih pitanja se smatra glavnim problemom koji nastaje među pojedinim državama članicama po pitanju odnosa prema migrantima i migrantskoj krizi u poslednjih nekolik godina.
Nedvosmisleno je da su pojedine članice Unije (Nemačka, Francuska i Velika Britanija), bile svojevrsna personifikacija uticaja Unije na globalnom planu. Međutim, taj uticaj, ipak, Uniji nije davao epitet globalne sile. Ključni kriterijum za takvu konstataciju jeste nedstatak sopstvene vojne moći Unije, odnosno njena velika zavisnost od SAD i NATO. Migrantska kriza, sporenja oko zajedničkih vojnih snaga Unije, kao i neki drugi unutarunijski problemi uticali su na to da se u Velikoj Britaniji (jun, 2016.) organizuje referendum  izlasku iz EU, što je utvrđeno kao mogućnost upravo Lisabonskim ugovorom. Nakon što je Velika Britanija rekla NE EU, počeo je prces njenog izlaska iz Unije, koji treba da se okonča do marta 2019. godine.

Izlazak VB iz EU mora da ostavi traga na njen dalji razvoj, ma koliko pojedine članice EU nastojale da relativizuju taj čin. Trag izlaska VB iz Unije upravo je evidentan u tri glavna područja koja čine moć u međunarodnim odnosima – politika, ekonomija i bezbednost. Izlazak VB iz EU «odnosi» 13% teritrije, 6% stanovništva i oko 13% BND Unije. Izlaskom VB iz EU, oko 85% efektiva NATO ostaje izvan Unije, podvukao je generalni sekretar Alijanse. Iako su bila evidentna neslaganja VB sa drugim vodećim članicama EU (Nemačka i Francuska, pre svega) po brojnim pitanjima, politički uticaj koji Britanija ima u međunardnim odnosima nedstajaće Uniji.

U nastaloj situaciji, Unija teži da čim pre «obavi» proceduru izlaska Britanije iz EU i preduzima nekoliko značajnih koraka koji, između ostalih, imaju bezbednosni karakter: 1) usvaja Globalnu strategiju za zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku (avgust 2016), 2) najava strategije Evropa u više brzina, 3) Sporazum 23 zemlje  strukturalnoj saradnji (PESKO, 13.11.2017) i 4) snažnije angažovanje ka Zapadnom Balkanu – Strategija EU za Zapadni Balkan (6. februar 2018) i 5) neskriveno protivljenje (za sada u «laganoj» formi) ka nekim potezima američkog predsednika Trampa.

 

SUŠTINA BEZBEDNOSNOG ASPEKTA STRATEGIJE EU

ZA ZAPADNI BALKAN

 

Zapadni Balkan je još pre prijema Hrvatske (2013) u Uniju bio izvan njenog fokusa. Takvoj sopstvenoj poziciji nije presudno (delimično da) doprinela nijedna zemlja niti region kao celina. Jednostavno, bio je to sticaj okolnosti, akceptiran u opsednutosti Unije krupnijim i značajnijim pitanjima koja su oslabila apsorpcione kapacitete za proširenje Unije. Ta pitanja, počev od 2007. godine, jesu: 1) Kriza sopstveng idntiteta, 2) Opšta finsijska kriza, posebno u Grčkoj, 3) Migrantska kriza, posebno od 2015.godine, 4) Sukob sa Rusijom, 5) Uplitanje u rat na severu Afrike, pogotovo u Siriji i 6) Početak izlaska Velike Britanije iz Unije nakon referenduma 2016. godine.

Opsednutost Unije sopstvenim problemima i zanemarivanje proširenja na Zapadni Balkan oživelo je uticaje drugih svetskih i regionalnih sila u regionu, posebno Rusije, Kine, Turske, Saudijske Arabije. Raznovrsni uticaji na Zapadnom Balkanu podgrejali su antagonizme među državama regiona iz devedesteih godina do te mere da se region ponovo sve više nazivan starim imenom – bure baruta i od visokih zvaničnika Unije (Angela Merkel) karakterisan kao ključni izvor novih sukoba.

U takvim uslovima, 6. februara 2018. godine Evropska kmisija obznanjuje Strategiju za Zapadni Balkan koja ima puni naziv: Verodostojna (kredibilna) perspektiva proširenja za Zapadni Balkan i pojačano angažovanje EU na Zapadnom Balkanu (A CREDIBLE ENLARGEMENT PERSPECTIVE FOR AND ENHANCED EU ENGAGEMENT WITH THE WESTERN BALKANS).

Strategija EU za Zapadni Balkan je dokument koji na 18 strana teksta utvrđuje svojevsrni put zemalja regiona ka Uniji, okvirno (ne precizno) projektovan na 2025. godinu kada su Crna Gora i Srbija u pitanju. Kako i u samom Zaključku Strategije stoji, taj dokument je skup stavova iz političkog, bezbednsnog i eknomskog domena, odnosno interesa, pre svega EU, ali i zemalja regina.

Zemlje Zapadnog Balkana, u cilju ispunjavanja uspostavljenih kriterijuma za članstvo, moraju sprovesti sveobuhvatne reforme u ključnim oblastima. Vladavina prava, temeljna prava i upravljanje moraju biti ojačani, funkcionisanje demokratskih institucija ozbiljno poboljšano, a reforma pravosuđa, borba protiv korupcije i organizovanog kriminala, kao i reforma javne uprave, treba da pruže stvarne rezultate.

U Strategiji se navodi da će EU značajno pojačati svoju podršku procesu transformacije na Zapadnom Balkanu, te da je Evropska komisija predvidela Akcioni plan koji uključuje šest ključnih inicijativa koje se bave specifičnim područjima od interesa kako za EU, tako i zemlje Zapadnog Balkana. To su:

Vladavina prava

Bezbednst i migracije

Socioekonomski razvoj

Transportna i energetska povezanost

Digitalna agenda

Pomirenje i dobrosusedski odnosi

Kako bi se osigurala adekvatna sredstva za podršku ovoj Strategiji i kontinuirani put ka članstvu, Evropska komisija predlaže postepeno povećanje finansiranja u okviru Instrumenta za pretpristupnu pomoć (IPA).

 

Nesumljivo, ključni aspekti Strategije EU za Zapadni Balkan obuhvataju tri osnvne poluge moći – politika, ekonomija i bezbednst, što i provejava kroz ceo tekst dokumenta. Svaki aspekt strategije može se analizirati kako sa strane EU, tako i sa strane zemalja regiona, pjedinačno i ukupno posmatrano.

Ako se analitički udubimo u domašaje ove Strategije, uočićemo da je njen ključni aspekt BEZBEDN0ST, što ćemo pkušati da ilustrujemo u daljem tekstu.

 

POLITIČKI ASPEKT STRATEGIJE
U EU sazreva shvatanje da Zapadni Balkan, kao fizičko-gegrafski prostor u trbuhu Unije, ne može ostati izvan okvira razmatranja njegovog priključenja Uniji. U suprotnom, a što je delom već evidentno u praksi, taj prstor postaće poprište uplitanja uticaja drugih centara moći. Sa druge strane, izlazak Velike Britanije iz EU, bar delimično, mora se nadomestiti prijemom novih članica. Ta dva aspekta nagnali su lidere EU da put ka izgradnji pozicije globalne sile mora krenuti od „sopstvenog dvorišta“ – jasna situacija na domaćem terenu, uvek je solidan oslonac ka nastupu prema drugim regionima.

Kada su zemlje regina u pitanju, politički aspekt Strategije ogleda se u manje-više ultimativnom prihvatanju pravnog modela EU, u užem, odnsno vladavine prava u širem smislu posmatrano. Jedinstveno, pre svega spoljnopolitičko delovanje, kandidata i potencijalnih kandidata za članstvo u EU sa Zapadnog Balkana, koje za sada nije toliko ultimativno, poprimiće takav karakter pre njihovog pojedinačnog prijema u Uniju. Ili – tog prijema neće biti!

 

EKONOMSKI ASPEKT STRATEGIJE
Unija će izlaskom Velike Britanije „izgubiti“ nezanemarljiv deo eknomske i finansijske snage. Svakako, taj deo koji odnosi izlak Velike Britanije ne može se adekvatno nadomestiti samo prijemom država Zapadnog Balkana. Međutim, delimično i perspektivno posmatrano može popraviti situaciju. Izlazak Velike Britanije, kak je napred delm navedeno, odnosi oko 13% stanovništva (sa 508 miliona na 434 miliona) Unije, oko 6% teritrije (244,8 milina km2 ) i oko 13% BDP (2.222, 4 milijarde evra) EU (podaci za 2015). Prijem zemalja Zapadnog Balkana donosi: oko 26 miliona stanovnika (manje od 50% stanovništva VB); 263.921km2 teritorije (više nego je „odnela“ VB) i oko 70 milijardi evra BDP (trideseti deo BDP VB).

Činjenica je da su zemlje Zapadnog Balkana ujedno i najsirmašnije zemlje Evrope, sa najvećim stopama nezaposlenosti, koje u mnogome zavise od eknomske razmene ali i pomoći upravo od EU. Ukupna trgovinska razmena Unije sa zemljama Zapadnog Balkana iznosi svega oko 43 milijarde evra na godišnjem nivou.

 

BEZBEDNOSNI ASPEKT STRATEGIJE
U  političkom i ekonomskm smislu posmatrano, EU osim zakruživanja sopstvenog prostora, uglavnom, dobija samo probleme i poteškoće prijemom zemalja Zapadnog Balkana. Tek kada se sagleda bezbednosni aspekt proširenja na Zapadni Balkan, može se videti ozbiljnost i složenost strategije EU.

Šta se može posmatrati po bezbednosnim aspektom Strategije EU?

Ako se pažljivo pročitaju sadržaji Strategije EU za Zapadni Balkan može se uočiti da EU, u bezbednsnom smislu posmatrano, insistira na:

vladavini prava (prekid veze vlasti i organizvanog kriminala, smanjenje korupcije, nezavisno sudstvo),
rešavanje bilateralnih sporova (dobrosusedski odnosi, poštovanje međunrodne arbitraže)
bez normalizacije odnosa Begrada i Prištine ne mže biti stabilnosti u regionu
prevazilaženje nasleđa prošlosti
proces tranzicione pravde (Međunardni sud za Kosovo, sudbina nestalih lica, izbeglice i raseljena lica, otkrivanje i uklanjanje preostalih mina)
unapređenje strateške i operativne saradnje u domenu bezbednosti putem odgvarajućih agencija (borba protiv terorizma i radikalizacije; borba protiv organizovanog kriminala; izgradnja kapaciteta kibernetske bezbednosti i borba prtiv kiber krimanala; unapređenje strateške i operativne saradnje u oblasti migracija i upravljanja granicama)
podrška pomirenju i dobrosusedskim odnosima.
I samo taksativno nabrojana bezbednosna pitanja Strategije na kojima će EU insistirati, ali se i neposredno angažovati jasno ukazuju da je, u suštini, bezbednost ključ Strategije EU za Zapadni Balkan. Suština te suštine, koja je i eksplicitno navedena u Strategiji, jeste da Zapadni Balkan više ne bude bure baruta, odnosno da se vrate mir i međusobno poverenje, kao i učvrste dobrosusedski odnosi u regionu. Brojna su otvorena pitanja među državama Zapadnog Balkana koje jesu i koje nisu članice EU, a koja treba rešiti da bi se ostvarila suština Strategije. Ipak, ključni kriterijum (eksplicitno naveden u Strategiji), bez koga nema mira i stabilnosti na Zapadnom Balkanu jeste NORMALIZACIJA ODNOSA BEOGRADA I PRIŠTINE.

Ključni kriterijum sprvođenja Strategije EU za Zapadni Balkan ujedno je i ključni kamen o koji se ta strategija može spotaći. Zašto? Zato što  je „svima jasno“, a „niko ništa ne zna“, šta u suštini treba da sadrži Sporazum o onormalizaciji odnosa Beograda i Prištine.

Za Srbiju (zvanična vlast) normalizacija odnosa Beograda i Prištine podrazumeva kompromisno rešenje statusa Kosova, koje bi dogovorno utvrdila srpska i albanska strana, a po kome bi svi bili podjednako nezadovoljni (predsednik Vučić).
Za većinu članica EU, kao i za albansku stranu na Kosovu, rešenje stausa Kosova je „gotova stvar“ koju samo treba da prihvati (ne mora da prizna) zvanična Srbija.
Deo zemalja sveta, među kojima Rusija, Kina, Indija, kao i pet članica EU nisu priznale jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova.
„Opečena“ na primeru Kipra, EU je (bar deklarativno) vrlo čvrstog stava da nema prijema nijedne zemlje u Uniju koja ima nerešene probleme sa susedima. To,kad je Srbija u pitanju, podrazumeva normalizaciju odnosa Beograda i Prištine, iako Srbija ima još nerešenih pitanja oko granica, ali nema ih samo Srbija.

Zamrznuti sukob kao mogući (najverovatniji) ishod „normalizacije odnosa“ Beograda i Prištine jeste jedna od opcija. Ta opcija može da traje neprocenjivo dugo, kao i proces rešavanja krize na Bliskom Istoku, kao i sukob zapada i Rusije zbog „aneksije“ Krima, kao i sukob Grka i Turaka na Kipru, kao i…. Pitanje je koliko će moćnici održavati takvu opciju i ko će da plaća ceh njenog trajanja. Nema zbora da u sadašnjim uslovima odnosa snaga oko Kosova, ma koliko zvanična EU ( za sada) „hvalila“ napredak Srbije ka članstvu u Uniji, platila bi upravo Srbija. Kako? Prvo, EU će, najverovatnije, u svoje članstvo kao prvu od država Zapadnog Balkana primiti Crnu Goru, koja je već postala članica NATO, a i najdalje je otišla u otvaranju i zatvaranju pregovaračkih poglavlja. Drugo, na pomolu su (iako to neće ići bez unutrašnjih problema) neka od ključnih rešenja spora BJRM i Grčke, što će ekspresno uvesti BJRM u NATO, a vrlo brzo i u EU. Treće, Albanija (već članica NATO) će ostati vrlo prisna Kosovu, ali će istovremeno hvatati tajming sopstvenog ulaska u Uniju. Četvrto, situaciju u BiH generisaće Republika Srpska, koja će podržavati Srbiju i slediti njene korake, samo do koje granice? Prijemom svih zemalja regiona u NATO pa u EU, Srbija bi postala fizički zatvorena (izuzev „lufta“ prema Republici Srpskoj). Sloboda manevra, kao jedan od najsnažnijih strateških principa, u uslovima ultimatuma Srbiji da se izjasni „za Rusiju“ ili „za Uniju“, bila bi dodatno otežana, ako ne i onemogućena. Pa, ima li onda izlaza?

a) Da Srbija prihvati nezavisnost Kosova, koju ne mora da prizna (situacija dve Nemačke). Ko razume šta to znači de jure i de fakto, neka objasni.

b) Srbija ni po koju cenu neće priznati nezavisnost Kosova. Opet je pitanje – šta to praktično znači i šta hoće priznati Srbija?

v) Kosovo sa najvećom mogućom autonomijom u Srbiji (svojevremeni predlog – više od autonomije, manje od nezavisnosti). Već viđeno i poznat ishod.

g) Konfederacija (realna unija) Srbija i Kosovo.  Opcija koja može da znači da Beograd i Priština budu jednako nezadovoljni. Beograd bi izgubio ingerencije nad Kosovom, osim: 1) Kosovo ostaje u fizičkim granicama Srbije (Rezolucija 1244 SB UN) i 2) Formira se Zajednica srpskih opština na Kosovu, sa posebnim vezama sa Srbijom. Priština bi dobila potpunu vlast na Kosovu, bez mogućnosti izlaska i fizičkog obima Srbije (ne može se udruživati sa bilo kojom drugom državom), ali sa mogućnošću prijema u međunarodne organizacije (UN, EU), a imala bi obavezu da da i uvažava posebnu autonomiju Zajednici srpskih opština. Postoji li negde takav primer? Pa da postoji već bi bio primenjen na Kosovu. Sve jednom mora da bude PRVI PUT. Da li će to biti PRVI i PRAVI put normalizacije odnosa Beograda i Prištine, ostaje da se vidi. Mehanizama da se pritisnu i Srbija i Kosovo ima na pretek, ne misleći pri tome samo na EU, već i na druge moćnike. Za to treba KOMPROMIS.

 

Strategija EU za Zapadni Balkan, u bezbednosnom smislu posmatrano, nije se osvrnula na odnos nečlanica i članica Unije, koji je takođe vrlo bitan. Bez šireg obrazlženja navešćemo samo neke tinjajuće probleme: 1) šta ako ne uspe rešavanje spora BJRM i Grčke, koje za sada ima neke vidljive znake rešavanja (odricanje BJRM od nekih naziva koji „opterećuju“ Grčku: autoput, aerodrom u Skoplju); 2) Kako će se rešiti spor u BiH oko težnje dela BiH (Federacija) za ulaskom u NATO; 3) Neka sporna pitanja između Srbije i Hrvatske (granica, nestali, imovina i prava prognanih iz Hrvatske, najave zahteva Hrvatske da Srbija plati ratnu odštetu za sukob iz devedesetih); 4) pritajeni sukobi Hrvatske i BiH oko položaja hrvatske nacionalne zajednice u BiH, 5) evidentne aspiracije Albanije prema Kosovu, ali ne samo Kosovu (rešavanje albanskog nacionalnog pitanja), 6) tinjajući sukob Hrvatske i Slovenije oko Piranskog zaliva, 7) najava predsednika Slovenije da će se angažovati na „ubeđivanju“ država članica EU koje nisu priznale Kosovo da to učine…

Da je Balkan lak za rešavanje, do sada bi bio rešen. Šta će se zvati Zapadni Balkan kad Crna Gora postane članica Unije? (evidentno brzo).

 

U skladu sa navedenim možemo da konstatujemo:

Strategija EU za Zapadni Balkan jeste zvaničan dokument, čija je primena otpočela, bez obzira na različite stavove i u Uniji i u zemljama Zapadnog Balkana.
Evropska unija se „zaletela“ u utvrđivanju 2025. godine kao tajminga za prijem prvih država, ne toliko Crne Gore koliko Srbije.
Unija je „dobro razmislila“ pre nego što je lansirala Strategiju. Za to „dobro razmislila“ morali su postojati neki „migovi“ moćnika, kao i prihvatanja („klimoglav“) lidera malih zemalja Zapadnog Balkana. Pri tome, i da nema prihvatanja malih zemalja Zapadnog Balkana, za njih će strategija biti ultimativna (uzmi ili ostavi) u određenom trenutku, a po Marfijevom zakonu, biće to u najtežem trenutku.
Kao i u svakm drugom pitanju strateškog značaja i Strategija EU za Zapadni Balkan je ostala i tajnovita i nedorečena. To je potvrda činjenice da strategija nije samo ono što je napisano, već i ono (najčešće presudno) što se javno i, najčešće tajno, sprovodi u praksi.
Strategija EU za Zapadni Balkan ima politički, ekonomski i bezbednosni aspekt. Rešavanjem bezbednosnih problema, kao prsudnih u strategiji, politički i ekonomski benefiti, sami po sebi, doći će na svoje mesto.
Bezbednosni aspekt Startegije EU za Zapadni Balkan rešavaće se komprmisom velikih sila i ultimatumom ka zemljama regiona.

Autor: prof. dr Božidar Forca

Izvor fotografije:

bhraja.ca