Značaj Balkanskog poluostrva u svetskoj geopolitici najčešće se ističe zbog blizine i mogućnosti pristupa Maloj Aziji, odnosno Bliskom istoku, Africi, ali i Evropi. Pored svojih tranzitnih vrednosti, Balkan je tokom istorije bio interesantan zapadnim i istočnim silama i zbog drugih kvaliteta. Tokom devetnaestog veka Rusija je videla veliki geopolitički potencijal Balkana. Naime, jačanjem svog prisustva na poluostrvu Ruska carevina približavala se ostvarivanju svojih strateških ciljeva na moreuzima, a ujedno je vršila i veliki pritisak na Dunavsku monarhiju. U bipolarnom svetu hladnog rata Jugoslavija i Balkan predstavljali su jedan deo američke velike strategije zadržavanja (containment) Sovjetskog Saveza, dok su geografski pripadali Spajkmanovom pojasu Rimlenda na kome se ova strategija jednim delom i bazirala. Na mikro planu geopolitika Balkana je takođe diktirala razvoj država na svojoj teritoriji. Srbija, smeštena u centralnom delu Balkanskog poluostrva, predstavlja najbitniji faktor za kontrolu ovog regiona. Uloga Kosova kao geopolitičkog činioca za razvoj i odbranu Srbije bio je od velikog značaja. Poljoprivredni i rudarski kapaciteti Kosova i Metohije, kao i planinski venci na jugu pokrajne omogućavali su Srbiji stabilnost u ekonomskom i bezbednosnom pogledu. Iako se preteruje kada se Kosovo upoređuje sa Mekinderovim Hartlendom (Kosovo nema toliki kapacitet prirodnih resursa, mada je moglo da služi kao pivot regija tokom otomanskih osvajanja), pokrajina svakako ima veliki strateški značaj u regionu i utiče na regionalnu ravnotežu snaga.
Potencijalno formiranje vojske Kosova, koje izaziva dodatne političke tenzije između Beograda i Prištine, može da ima šire implikacije po region. Izjave srpskih i kosovskih političara povodom ovog pitanja pretežno su jednosmerne i pokazuju odakle ove vlasti zapravo crpe izvore legitimnosti svojih budućih poteza. Dok se srpska strana čvrsto pridržava Rezolucije 1244, odnosno insistira na tome da Rezolucija ne dozvoljava formiranje takvih oružanih snaga i da bi se time značajno destabilizovao region, političari sa Kosova paradiraju podrškom Zapada i to pretežno od strane Sjedninjenih Država. Formiranje vojske Kosova, pored toga što loše utiče na stabilnost Balkana, prvenstveno ugrožava bezbednost Srbije i njenih interesa u regionu. Stvaranjem vojske kosovska vlada bi formirala još jedan stub svoje kvazi-suverenosti, što međunarodnoj zajednici može da bude od koristi. Posedovanjem vojske kosovska vlada bi takođe zadovoljila i svoje strateške interese – imala bi odbrambene snage od eksternog neprijatelja, koje takođe mogu da se koriste i ofanzivno kao i svaka druga vojska. Iako bi ove oružane snage bile skromnog obima, fokusirane na kopnenu vojsku (5000 aktivnih i 3000 rezervnih vojnika) i dalje bi se to odražavalo na ravnotežu snaga na Balkanu jer bi se na scenu uveo još jedan igrač. Za Srbiju ovo može da izazove nekoliko posledica. Hipotetički, ako bi se u budućnosti otvorila prilika da Srbija vojno interveniše u južnoj pokrajni suočila bi se sa organizovanom oružanom silom. Formiranjem vojske Kosova srpska projekcija vojne moći ka ovoj teritoriji se takođe umanjuje. Konačno, vojska Kosova predstavljala bi dobru bazu za dalje širenje američkog vojnog pritiska na Srbiju, tim pre jer je Kosovo i dalje de jure srpska teritorija. Naravno, ne treba izgubiti iz vida da, uprkos tome što ova dešavanja predstavljaju regionalno pitanje, centralni motiv jeste vršenje snažnijeg pritiska na srpsku neutralnost i njene prijateljske odnose sa Rusijom.
Izgovori da se vojska Kosova formira radi jačanja unutrašnje bezbednosti su na marginama besmislenog. Vojska kao strateški instrument države zarad ispunjenja njenih interesa uvek je fokusirana na spoljašnju pretnju ili cilj, stoga vlada Kosova ili želi da se zaštiti od spoljašnjeg neprijatelja ili ima ofanzivne ciljeve. Aktiviranje Rusije u Savetu bezbednosti može biti značajno za Srbiju jer Moskva ne želi da se srpska neutralnost na Balkanu ugrožava, a vojska Kosova svakako bi doprinela daljem “obuzdavanju” Srbije u regionu. Izjave predsednika Republike Srpske da odgovor treba tražiti u formiranju vojnih snaga Republike Srpske doprinose u određenoj meri srpskim političkim naporima, jer potencijalna vojska Republike Srpske ima legalne osnove. Ipak, koliko god ova ideja zvučala dobro, teško je raspravljati o njenoj praktičnoj realizaciji. Glavni problem jeste što Kosovo pokušava da formira kopnene snage vojske koje predstavljaju osnovu vojne moći i ujedno temelj materijalne moći države, što bi se direktno odrazilo na regionalnu ravnotežu snaga i to na štetu Srbije. Potencijalno organizovanje kopnenih vojnih snaga Kosovu daje materijalnu moć na međunarodnoj ravni koja, kombinovana sa latentnom moći teritorije Kosova (kakva god ona bila), stvara naznake suverene države što Srbija uporno pokušava da spreči.
Igor Pejic
Foto izvor http://orainfo.net
