U predvečerje 19. godišnice NATO agresije na SR Jugoslaviju, a povodom učešća u dijalogu o Kosovu i Metohiji, uvaženi profesori iz inostranstva(Bartoš, Trud i Izraeli) bejahu pozvani u RTS emisiju „OKO“ (23.03).Po ko zna koji put pokaza se kako mediji mogu da utiču na društvene procese. Ovaj put je to bilo – dosta nespretno! Nespretna, ili nepripremljena, voditeljka, loši prevodioci i uzaludan trud profesora Truda da pokaže koliko poznaje srpski jezik, ostaviše nedoumicu kod gledalaca – o čemu su oni uopšte pričali? A priča je bila– O i OKO KOSOVA I METOHIJE!
Opšti je utisak, kad je „priča“ u pitanju, da se nekome žuri, da drugi ne znaju zašto se ta žurba potencira i upravo predlažu da se „razvuče“ situacija, a da treći jedva čekaju da se „nešto desi“. Posebna grupa jesu oni kod kojih nije bitno vreme, ali koji „ne daju Kosovo, ni po koju cenu“.
General Forca je istaknuti stručnjak u sferi odbrane. Napisao je preko 300 naučnih radova i član je brojnih timova Generalštaba i MO na izradi značajnih dokumenata u procesu reforme sistema odbrane i transformacije Vojske Srbije kao što je Strategija nacionalne bezbednosti, Strategije odbrane i mnoge druge. Predavač je na Fakultetu za poslovne studije i pravo, Školi Nacionalne Odbrane i Vojnoj Akademiji.KOME i ZBOG ČEGA SE ŽURI?
U grupi onih kojima se žuri, svako sa svog aspekta i interesa, mogu se prepoznati: a) privremeni organi vlasti na Kosovu, b) zemlje regiona Zapadni Balkan i c) većina zemalja članica EU. Poseban aspekt žurbe iskazuje i predsednik Srbije Aleksandar Vučić.
Privremeni organi vlasti na Kosovu, pre svega vodeće ličnosti (tobožnji lideri) više nego žure da se priča o Kosovu završi što pre. To „završi što pre“ nije baš jasno na šta se odnosi, ali bi moglo da obuhvata: a) da svet (EU i SAD) „pritisnu“ Srbiju da prihvati nezavisno Kosovo (ne mora da prizna neyavisnost), ali da to potpiše u tzv. Sporazumu o normalizaciji odnosa Begrada i Prištine, b) da to „prihvatanje“ nezavisnosti Kosova od strane Srbije podrazumeva zadovoljenje tačke 14. Briselskog sporazuma iz 2013 – strane se neće ometati na putu ka evropskim integracijama, c) da se „pr forme“ formira Zajednica srpskih opština na Kosovu, na nivou „nevladine organizacije“ (formalna organizacija, bez suštinskih nadležnosti), d) da se osloncem na prethodno, u najavljenom sudjenju OVK „izvuku“ glavni akteri.
Grupu zemalja kojima se žuri da se priča o Kosovu što pre završi čine zemlje regiona tzv. Zapadni Balkan. Pri tome, svaka od zemalja regiona ima svoj interes u tome. Albanija je zemlja koja neskriveno podržava jednostrano proklamovanu nezavisnost Kosova u nameri da trajno reši „albansko pitanje“. Crna Gora je u trci da što pre „pobegne“ sa Zapadnog Balkana (posle prijema u NATO), a pribojava se da EU neće otpočeti prijem nijedne zemlje regiona pre rešavanja normalizacije odnosa Beograda i Prištine. Makedonija je okupirana svojim problemom u sporu sa Grčkom, te je njena žurba da se što pre reši Kosovo više formalne prirode – podrška zvaničnoj EU (Strategiji EU za Zapadni Balkan), kako bi „u paketu“ sa rešavanjem statusa Kosova i Grčka „popustila“. Bosna i Hercegovina je raspolućena, kao i po svim drugim pitanjima. Federacija BiH podržava brzo rešavanje priče o Kosovu iz osnovne bojazni da ne bi (slučajno) Republika Srpska ozbiljnije potegnula paralelno rešavanje pitanja državnosti i samostalnosti, a time i mogućeg ujedinjenja sa Srbijom. Republika Srpska je na strani Srbije, pa ma šta to značilo.
Žurba je očevidna kod vodećih zemalja članica EU, jer se time odaje utisak ozbiljnog pristupa Unije ka prijemu Zapadng Balkana u svoje redove, ne odustajanje od priznanja nezavisnog Kosova i sprečavanje uticaja drugih centara moći na region (pre svega Rusija i Turska). Unija „mora da pokaže“ da je snažna i po izlasku Velike Britanije. Samo što je (06.02.2018) Evropska komisija obznanila Strategiju za Zapadni Balkan, shvatila je Unija da se „zaigrala“ u vezi prijema ako ne Crne Gore, ono Srbije sigurno, a pogotvo sa datumom 2025.
U grupi onih kojima se žuri da se priča o Kosovu što pre završi jeste i predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Ono što mogu biti argumenti za žurbu predsednika Vučića može da bude: a) njegovo suštinsko zalaganje da se „stvar oko Kosova“ reši (ili bar počne ozbiljnije rešavati), za šta je i dao lično obećanje da će ubrzo izaći sa predlogom za Kosovo i Metohiju, a za šta je i pozvao na unutrašnji dijalog, b) Strategija EU za Zapadni Balkan, koju je obznalia Evropska komisija,c) postizanje kompromisa o statusu Kosova, u kome svi gube i dobijaju, a to šta gube i dobijaju…, d) mogući signali koje je predsednik Vučić dobio od lidera zapadnih zemalja, koji se u javnosti najčešće imenuju kao „pritisak“, a realno???. Zub, najčešće, zaboli u petak na subotu, kada ne rade zubne ambulante. Bol nekako prekratiti ili čekati do ponedeljka kada počinju sa radom redovne zubne ordinacije. Ono što je na prvi pogled vidno kod predsednika Vučića, jeste da nastoji čim pre da prekrati zubobolju.Đinđićev (indijski) model „gutanja žabe“ takodje je u igri.
Formalno, grupi onih koji deklarativno podržavaju brzo rešavanje priče o Kosovu jesu i SAD, ali suštinski to im i ne odgovara. Deklarativno zalaganje za brzo rešavanje pitanja Kosova, od strane SAD, jeste tobožnja solidarnost sa prirodnim saveznikm – EU. Suštinski, SAD odgovara da svaki rival na globalnom planu ima problema koji ga „odvlače“, pa bilo to i Kosovo, kad je EU u pitanju. S druge strane, nema dvojbe da su SAD onaj ko se najvise pita, kad je o Kosovu reč. To jasno i sversdno prihvataju lideri Albanaca na KiM, a nije baš svejedno ni EU ni ostalim uticajnim „igračima“. Kako Erdogan „deli packe“ Haradinajuovih dana, najbolja je potvrda rečenm.
U grupi onih kojima se žuri – oni koji jedva čekaju da se „nešto desi“, jesu i pojedine političke partije u Republici Srbiji, čije je interese bespredmetno analizirati.
KO JE i ZBOG ČEGA PROTIV ŽURBE?
Kosovo je, ako ne vekovni ono višedecenijski, problem bivših državnih entiteta u kojima je bitisala Srbija i Srbije kaoi samostalne i nezavisne države danas. Po analogiji – ako nije rešeno do sada, što sada sa rešenjem žuriti, ponašaju se oni koji formalno-logički sagledavaju problem. S druge strane, oni koji u problem ulaze suštinski, znaju da jeproblem ono što ima rešenje, dok ono što rešenja nema – problem nije (kao ćemo na Mars, jeste problem, dok to kako ćemo na Pluton, problem nije). Pri tome, vremenska dimenzija rešenja problema zavisi od njegovih karakteristika i različita je za razne probleme.
U grupu onih koji su protiv žurbe u rešavanju pitanja Kosova, opet svako sa svog aspekta i intersa, mogu se ubrojati: a) zemlje koje nisu priznale jednostrano proklamovanu nezavisnost Kosova, b) zemlje koje su priznale jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova po diktatu, a ne po ubedjenju i c) oni koji problemu prilaze straeški, sa aspekta utvrdjivanja nivoa ambicije države, u skladu sa nacionalnom strategijom.
U grupi zemalja koje nisu priznale jednostrano proklamovanu nezavisnost Kosova možemo identifikovati najmenje dve grupe zemalja: 1) zemlje koje su povukle takav potez poštujući medjunarodno pravo (medjunarodne akte s pravnim posledicama, npr. Rezlucija 1244 SB UN). U ovu grupu zemalja možemo ubrojiti Rusiju, zemlje Latinske Amerike i Afrike i 2) zemlje koje imaju sličan problem na svojoj teritoriji (Kipar, i Španija, na primer).
U grupi onih koji su de iure priznali jednostrano proklamovanu nezavisnst Kosova, a de facto su protiv toga nalaze se zemlje koje „gledaju svoja posla“ i zarad „mira u kući“ uvažavaju on što „gazda“ kaže. U tu grupu zemalja mogu se ubrojati Austrija, Madjarska, Bugarska i mnoge druge.
Navedene grupe zemalja, neke „glasnije“, a neke potiho, zalažu se za vladavinu prava i protive se silom nametnutim rešenjima u medjunarodnim odnosima.
Ne žuri se ni vodećoj sili sveta – SAD, bar iz dva razloga. Prvo, št već navedosmo, za SAD je „korisno“ kada takmaci na svetskoj sceni imaju prblema, pa bila to i EU. Drugo, SAD sebe i dalje smatraju ključnim globalnim igračem, („Amerika na prvom mestu“) koji „mora da se pita“ po bilo kom značajnijem pitanju. Iako, na prvi pogled, Kosovo jeste malo da bi bilo vitalni interes SAD, ipak, Amerika je previše „in“ da bi ga prepustila na rešavanje bilo kome, pa ni EU. Svakako, SAD će prvenstveno težiti da eliminišu druge uticaje u regionu, a tu se pre svega misli na Rusiju, Kinu i Tursku.
STRATEŠKO PROMIŠLJANJE REŠAVANJA STATUSA KOSOVA I METOHIJE
Ako politika nije sve, ona je u svemu. To je opštepoznato. Pitanje Kosova i Metohije jeste kompleksan problem za Srbiju, njen narod i političke elite na vlasti. Pitanje nezavisnosti Kosova i Metohije – nije problem Srbije. „Ne damo“, „dajemo ali…“ i ostali politički obojeni stavovi po pitanju Kosova i Methije, trebalo bi malo da „ustupe mesto“ strategiji rešavanja tog složenog problema.
ŠTA JE STRATEGIJA?
Oni koji teraju „mak na konac“, reći će da nema jedinstvene definicije pojma strategija. Oni koji tom pojmu prilaze suštinski i dubinski, znaju da se u genezi razvoja pojma strategija gotovo ništa nije promenilo od njenog rudimenta: strategija je umeće vodjenja bojeva do glavne bitke!
Kombinacijom izvornog značenja (nastalog u vojnoj sferi) i savremenih pristupa menadzmenta i biznisa, strategija se definiše kao PUT(EVI) KOJIM ORGANIZACIJA OGRANIČENIM (POTREBNIM) RESURSIMA DOSTIŽE DUGOROČNE CILJEVE! S obzirom da se u nas „posebno vrednuje“ kad nešto ne iskažemo sopstvenim – srpskim jezikom, slikvito strategija se formuliše u nizu MEANS (potrebna sredstva) – WAYS (putevi) – ENDS (ciljevi – krajnje željena stanja).
Ključno polazište u promišljanju strategije jeste ENDS (kranje željeno stanje, dugoročni ciljevi i interesi), dok se WAYS (putevi, metodi, načini) prilagodjava MEANS (potrebnim, raspoloživim resursima) u dostizanju ENDS. Zato se i kaže: POGREŠNO UTVRDJEN CILJ – NE VODI REŠENJU. POGREŠNO ODABRANI METODI MOGU DOVESTI DO CILJA, SAMO NA TEŽI NAČIN!
Vratimo se na pitanje STRATEGIJA O KOSOVU I METOHIJI. Tu strategiju treba promišljati preko jedne osnove i dve pomćne hipoteze(tvrdnje). Osnvna hipoteza:Problem je ono što ima rešenje. Pomoćne hipoteze: 1) Kosovo i Metohija jeste kompleksan problem Republike Srbije i 2) Nezavisno Kosovo nije problem Republike Srbije.
Pozanto je u metodologiji da se osnovna (polazna) hipoteza ne dokazuje direktno, već se njen dokaz izvodi posredno, iz dokaza razradjujućih hipoteza.Kada se istraživači late posla dokazivanja hipoteza pred sobom imaju vrlo složen zahvat koji, da bi bili što bolje usmereni, obavljaju preko skupa indikatora. Šta su indikatori za postavljene razradjujuće hipoteze? Indikatori su činjenice ili relativno stabilni i priznati (opštepriznati, deklarativni) ili procenjivi (posledice) stavovi koje nalazimo u raznim sferama tangentnih područja u kojima je problem (predmet) istraživanja, kao što su: pravo, ekonomija, politika, medjunarodni odnosi, istorija, bezbednost…Što je indikator „čvršći“ to je i dokazivanje hipoteze jednstavnije, i obrnuto.
Iz obimnog posla identifikovanja indikatora za razradjujuće hipoteze, istraživači izvlače tvrdnje, koje moraju imati spregu sa sva tri navedena aspekta STRATEGIJE: resursi, putevi (načini) i krajnje željeno stanje (ciljevi i intersi Republike Srbije). Pri tome, istraživači stalno („morfološka kutija“) postavljaju sebi pitanja: 1) kojim resursima raspolažemo, 2) koji su putevi (načini) dolaska do krajnje željenog stanja i 3) šta je krajnje željeno stanje (interes i cilj Republike Srbije). Navedena pitanja moraju imati obrnut redsled od prikaza strategije na slici. Dakle, prvo pitanje mora da bude: ŠTA JE KRAJNJE ŽELJENO STANJE (INTERES I CILJ REPUBLIKE SRBIJE)? Zatim dolazi pitanje: KOJIM RESURSIMA RASPOLAŽEMO (KOJI SU NAM RESURSI POTREBNI), a na kraju je pitanje: KOJI SU PUTEVI (NAČINI) DOLASKA DO KRAJNJE ŽELJENOG STANJA?
1) Činjenica je da, kad je status Kosova i Metohije u pitanju, nema, ili bar ne javno obznanjenog od strane vlasti u Srbiji – krajnje željenog stanja. Stoga, kombinacijom unutrašnjih nastojanja (nadanja) i stranih intervencija, to stanje može da se nadje u širokom dijapazonu (ampolituda) rešenja, čije su krajnje tačke: 1) POSTOJEĆI USTAV REPUBLIKE SRBIJE i 2) KOSOVO KAO NEZAVISNA DRŽAVA. Svakako, nikom „normalnom“ ne pada na pamet da vlast u Srbiji kao krajnje željeno stanje vidi nezavisno Kosovo. Zato druga razradjujuća hipoteza i glasi – nezavisno Kosovo nije problem Srbije. To je politika, a ne strategija. U politici sve može i, po difoltu, ništa ne može. Izmedju SVE i NIŠTA, nalazi se NEŠTO IZMEDJU, za čim politika bezuspešno (bar koliko „običan gradjanin“ zna) traga.Zašto nema stavova o krajnje željenom stanju leži i u činjenici da Srbija nema utvrdjene nacionalne interese. Ili preciznije, postoje ti interesi u sferi bezbednosti, koje je još 2009. godine utvrdila Narodna skupština u dokumentu – Strategija nacionalne bezbednosti Republike Srbije. Da li su nacionalni interesi Srbije i interesi Srbije u sferi bezbednosti jedno te isto? Ako jesu, onda pitanje: hoćemo li se držati tih interesa, ili ih treba redefinisati? Ako ćemo ih redefinisati, ko to treba da uradi?
Mnogo je pitanja koje „istraživači“ treba da postave i nadju odgovore na njih, kako bi utvrdili izlaz – šta je krajnje željeno stanje (interes i ciljevi). Stga, kad je strategija o Kosovu i Metohiji u pitanju, evidnentno – Srbija treba da utvrdi nacionalnu strategiju, gde bi status Kosova i Metohije, ali i odnos prema statusu i projekcijama razvoja Srba izvan Srbije (raspolućeni narod) bili njen sastavni deo. ZATO U PROCESU DOLASKA DO REŠENJA STATUSA KOSOVA I METOHIJE –NE TREBA ŽURITI!
2) Koji resursi su potrebni za dolazak do krajnje željenog stanja? Pitanje za milion dolara! Principijelno, u opštem smislu posmatrano, osnovni resursi za dostizanje krajnje željenog stanja (interesi i ciljevi) jesu: NACIJA (NAROD), DRŽAVA i NJENA MOĆ. Ključni element resursa jeste MOĆ DRŽAVE. Zdravorazumskii, odmah bi moglo da se zaključi – Srbija, kao mala država, nema skoro nikakvu moć, kad je u pitanju proces rešavanja statusa Kosova i Methije u skladu sa njenim interesima i ciljevima. Opet napominjemo, iako ne znamo šta je interes i cilj Srbije, kad je Kosovo i Metohija u pitanju, polazimo od stava (druga razradjujuća hipoteza) da interes i cilj Srbije nije nezavisno Kosovo.
Rudimentarni stavovi o moći države akceptiraju se u: veličini države; broju stanvnika; ekonomskoj moći (privreda i energija) i vojna moć. Na te rudimente moći, nadovezuju se: tehničko-tehnološki razvoj; obrazovanje; starosna struktura stanovništva; istorija, kultura i tradicija i UTICAJ NA MEDJUNARDNE ODNOSE. Uticaj na medjunardne odnose može da bude neposredan i posredan. Neposredan uticaj imaju velike sile, u koje Srbija, svakako, ne spada. Posredan uticaj ostvaruje se upravo vezom sa velikim silama. Ima li Srbija takvu vezu – to treba da kaže politika. AKO NEMAMO POTREBAN RESURS, TO IDE U PRILOG DA NE ŽURIMO.
3) Koji su putevi (načini) dostizanja krajnje željenog stanja (interesi i ciljevi)? Putevi dostizanja krajnje željenog stanja nisu isto što i moguća rešenja statusa Kosova i Metohije, iako sa tim rešenjem imaju direktan dodir. S druge strane, putevi dolaska do krajnje željenog stanja neposredn se oslanjaju na resurse kojima Srbija raspolaže, ili koji su joj potrebni.
Principijelno posmatrano, za svako krajnje željeno stanje moguće je više puteva (načina) dolaska do njega. Pokušajmo, samo kao primer, navesti neke od mgućnsti.
I –Krajnje željeno stanje – POSTOJEĆI USTAV REPUBLIKE SRBIJE. De iure, ova opcija postoji „samo na papiru“, jer je praksa („stanje na terenu“), de facto, demantuje. Mogući putevi su: 1) Vojna opcija, koja nema izgled i koju treba isključiti iz varijanti. Ali, na Balkanu se vojna opcija nikad ne isključuje u potpunosti. Isključivanje vojne opcije u našem slučaju, podrazumeva da je ne preferira (ne nameće) Republika Srbija; 2) Stanje „zamrznutog konflikta“ – staus quo (iznuravanje) do drastičnih promene moći u medjunarodnim odnosima (slabljenje SAD i nekih zapadnih zemalja i jačanje Rusije i Kine), 3) zmrznuti konflikt podržan snažnijim uticajem pojedinih zemalja EU (Španija, Rumunija…) i 4) Medjunarodna konferencija o Zapadnom Bakanu.
II –Krajnje željeno stanje: KOSOVO U GRANICAMA SRBIJE: VIŠE OD AUTONOMIJE – MANJE OD NEZAVISNOSTI, „već vidjeno“, S ZAJEDNICOM SRPSKIH OPŠTINA, KAO AUTNOMIJOM, KOJA IMA POSEBNE (SPECIJALNE) VEZE SA SRBIJOM. Mogući putevi: 1) kompromis vlasti Republike Srbije i privremenih organa vlasti na Kosovu, koju bi garantovale velike sile (SAD, EU, Rusija i Kina) ili UN, 2) pritisak velikih sila na Srbiju i Kosovo i 3) Neometanje Kosova na putu ka evropskim integracijama, (o prijemu Kosova u UN NE PITA SE SAMO SRBIJA), 4) Madjunarodna konferencija o Zapadnom Balkanu.
III –Krajnje željeno stanje: KONFEDERACIJA SRBIJE I KOSOVA (REALNA UNIJA). Mogući putevi: 1) komprmis vlasti Republike Srbije i privremenih organa na Kosovu; 2) pritisak velikih sila nepsredn ili 3) konferencija Zapadnom Balkanu.
IV –Krajnje željeno stanje: PODELA KOSOVA NA ALBANSKI I SRPSKI DEO. Mogući putevi: 1) kompromis srpskih i albanskih vlasti uz garancije velikih sila, 2) Međunarodna konfrencija o Zapadnom Balkanu. Već „curi u javnsti“ da ova opcija – „nije prošla“.
V –Krajnje željeno stanje: NEZAVISNO KOSOVO KOJE SRBIJA NE PRIZNAJE, UJEDINJENO S ALBANIJOM,UZ UJEDINJENJE SRBIJE I REPUBLIKE SRPSKE.Mogući putevi: 1) radikalizacija odnosa na Zapadnom Balkanu, koja dovodi do prekrajanja granica, 2) vojna opcija u okviru širih sukoba, 3) Medjunarodna konferencija o Zapadnom Balkanu.
Prethodni primeri pokazuju da bilo koja od naznačenih opcija (krajnje željeno stanje) iziskuje duži vremenski period za njeno dstizanje, sa navedenim i drugim mogućim putevima (način) i njihovim kombinacijama.
KO TREBA DA UTVRDI STRATEGIJU?
Nacionalna strategija mora da bude prizvod svekolike pameti naše u zemlji i dijaspri, ojačane stranim činiocima kji su nam naklonjeni. Dakle, Nacionalnu strategiju ne treba da vodi politika, iako će se ta politika, ipak, pitati pri njenom usvajanju. U dolasku do strategije politika mora da kaže ZAŠTO SMO TU GDE JESMO i KAKO VIDI PUT U BUDUĆNOST, ali na da ga sama utvrdjuje „pa šta bude“ i za eventualne greške samo – izgubi na sledećim izborima.
Srbi i njihva država će ostati i opstati, u šta ne treba sumnjati. Ne može se uništiti narod. Kako će i gde živeti naš narod ubuduće, ne sme se prepustiti samo politici da utvrdi i determiniše.
Strategija je suviše ozbiljna stvar da bi se prepustila političarima!
Autor: prof. dr Božidar Forca
Izvor Foto: www.accentpros.com
