Najnovija vojna operacija zapadnih sila u Siriji pokazuje da konflikt u ovoj zemlji nije gotov, kako navode određeni analitičari. Ekscentrične izjave američkog predsednika na tviteru, koje često idu iz jedne u drugu krajnost, ovog puta zapravo su realizovane. Zajedno sa Francuskom i Velikom Britanijom, Amerika je sprovela operaciju bombardovanja sirijskih navodnih postrojenja koja se bave proizvodnjom hemijskog oružja. U napadu koji je realizovan iz Mediterana sa borbenih brodova ispaljeno je oko stotinu krstarećih raketa, kojima je gađana šira oblast Damaska. Ovakav politički potez izazvao je različite reakcije Istoka i Zapada, ali upoređivanje sirijske krize sa kubanskom krizom i predviđanje apokaliptičnog toka trećeg svetskog rata svakako je bilo preterano. Odluka Zapada da agresivno reaguje pokazuje dublje namere američke administracije prema ovom regionu, kao i njene potencijalne strahove u pogledu razvoja odnosa u budućnosti.
Pri daljoj analizi ovog događaja prvo čega se treba osloboditi jesu pretpostavke da su svetske sile spremne da uđu u direktan sukob. Da se Amerika, kao i njeni zapadni saveznici, oseća dovoljno sigurno ne bi čekala više od sedam godina da sprovede ovakav raketni napad. Tokom sirijskog građanskog rata bilo je mnogo boljih trenutaka kada su zapadne sile mogle da reaguju, sa mnogo većim kredibilitetom, u vidu klasične vojne intervencije. Setimo se prvih godina sirijskog sukoba kada je sirijska opozicija zapravo imala legitimitet, ne samo u svetu već i u svojoj državi, i kada ceo poduhvat smenjivanja vlasti predsednika Asada nije zaudarao na islamski fundamentalizam. Rusija, kao druga svetska sila upletena u ovaj sukob, takođe pokazuje da nije spremna da rizikuje rat širih razmera. Tomahawk rakete koje su pale na Damask krstarećeg su tipa i kao takve nije ih teško oboriti za razliku od balističkih. Neposredno posle napada pojavile su se glasine da je sirijska vojska zapravo i uspela da obori nekolicinu ovih raketa. Pitanje koje se nameće jeste zašto ruski PVO S-400 nije aktiviran u odbrani od ovog napada? Teško je posumnjati da se ruska vojska našla zatečenom ovim raketnim napadom, a još teže je pomisliti da S-400 ne može da obori ove krstareće rekate. Kao i za prethodne američke vratolomije u Siriji, tako i za ovu, ruska vlada bila je upoznata i odlučila je da ne reaguje. Jedan od glavnih razloga jeste da bi se izbegla eskalacija sukoba na svetskom nivou, ali i dopuštajući Vašingtonu da i dalje ima prisustvo u Siriji (kakvo god ono bilo), Moskva na određeni način vrši tzv. “transfer odgovornosti”. Drugim rečima, Rusija ne želi da bude jedino odgovorna sila, koliko god duboko bila upletena u Siriji, za sve što se dešava ili što će se desiti u ovom regionu. Obaranje ruskog borbenog aviona od strane turske avijacije pre nekoliko godina, kao i pogibija više desetina ruskih plaćenika tzv. Wagner grupe početkom ove godine, mogli su da budu mnogo bolji povodi za rat globalnih razmera. Odsustvo reagovanja, odnosno popuštanje zapadnim silama u ovakvim situacijama pokazuje da se spoljna politika Moskve konstatno suočava sa materijalnim preprekama i interesima ostalih igrača u jednom vrlo turbulentom regionu.
Ako zapadne sile ne žele direktnu konfrontaciju sa Rusijom i Iranom, čemu onda ovakva agresivna politika? Raketiranjem sirijskih naučnih postrojenja Zapad prvenstveno želi da pokaže da konstantne pretnje i osude nisu neutemeljene, kao i da zapadna vojna sila i dalje može da “dostavi”. Pretnja kao jedan od instrumenata spoljne politike korisna je samo ukoliko je subjekat spreman da kazni objekat pretnje. U slučaju da se pretnje ponavljaju bez realizacije kazne, sama pretnja gubi suštinu. Drugi cilj koji Amerika pokušava da ostvari jeste da ovim gađanjem demonstrira raketne sposobnosti svoje vojske (mornarice) i na taj način opravda izvlačenje svojih trupa iz Sirije. Ovaj cilj, iako deluje poželjan iz nekih perspektiva, bio bi vrlo loš za Ameriku i njene saveznike. S obzirom na razvoj događaja na Bliskom Istoku, Amerika bi trebalo da teži povećanju broja kopnenih trupa u regionu kako bi se održala ravnoteža snaga koja trenutno snažno naginje ka Rusko-Iranskom lageru, pogotovu ako se uzme u obzir i trenutna spoljna politika Turske. Konačno, ovim vojno-političkim potezom Amerika želi da skrene pažnju Ankari. Udaljavanje Turske od zapadne ose uticaja može da ima duboke geopolitičke posledice na Bliskom istoku. Pokazivanjem moći u Mediteranu vojni krugovi zapadnih sila signaliziraju Turskoj u kom pravcu treba da usmeri spoljnu politiku ukoliko želi da ostvari svoju moć u regionu.
Izgovori da se pristupilo vojnoj operaciji kako bi se sprečili dalji napadi hemijskim oružjem u Siriji postali su poprilično izlizani. Sirijska vlast i njene oružane snage nalaze se u vrlo dobrom položaju da bi rizikovale upotrebu nedozvoljenih ratnih sredstava i time ugrozile svoju dalju kampanju. Sa nestankom legitimne sirijske opozicije i pojavom različitih proksi-plaćeničkih-terorističkih organizacija sirijska vojska je postala jedina legitimna oružana sila u državi. Raketiranje Damaska i naduvavanje priče o hemijskom oružju u svetskim medijima prvenstveno ima za cilj da delegitimizuje napore sirijske vojske, a istovremeno stvara narativ za potencijalne inostrane intervencije. Zapadne sile se nalaze u nezavidnoj situaciji što se tiče Bliskog istoka. Suočene sa jačanjem Rusko-Iranskog uticaja u regionu, koji neminovno utiče na spoljnu politiku Turske, Sjedinjene Države i njeni saveznici dovedeni su pred raskrsnicu. U bliskoj budućnosti Vašington će morati da odluči da li će povećati svoje prisustvo u regionu i time pokušati da održi ravnotežu snaga, čime bi ujedno i održao svoj trougao moći Turska-Izrael-Saudijska Arabija; ili će se udaljiti sa Bliskog istoka kako bi izbegao potencijalnu eskalaciju sukoba sa Rusijom i Iranom. U svakom od ovih scenarija Turska će svakako igrati glavnu ulogu.
Igor Pejić
Foto izvor- vox.com
