Energetska bezbednost Evrope i Srbije

Energetska bezbednost u poslednjih par decenija postala je nezaobilazna tema privrednog razvoja države ali i sveukupnog napretka društva. Značaj energenata za normalno funkcionisanje modernog društva je neuporediv. Šta više, energenti u međuarodnoj politici sve više poprimaju oblik instrumenta spoljne politike države, što je bilo uočljivo neposredno nakon izbijanja krize u Ukrajini 2014. godine. Energetska bezbednost sve više postaje deo geopolitike, a brojne države uspevaju da izgrade svoju moć na osnovu posedovanja i izvoza prirodnih energenata. Kada se posmatra Evroazijski kontinent može da se primeti jasna podela između država proizvođača i država potrošača energenata. U prvu grupu svrstavaju se države Persijskog zaliva i šireg Bliskog istoka, države Kaspijskog basena i Rusija; dok drugu grupu čine države Jugoistočne azije i Evrope. Ovde se takođe može primetiti i da je većina visoko-razvijenih industrijskih država u drugoj grupi. Njihova privreda koja crpi velike količine energije stavlja ih u podređeni položaj u odnosu na države prve grupe, što se kasnije i odražava na međunarodne odnose i značaj pojedinih regiona u svetskoj politici.

Srbija, kao i većina država istočne Evrope, ne pripada ni jednoj od ovih grupa. Ipak, to ne znači da je njihov položaj u svetskim i regionalnim tokovima energije manje bitan. Istočna Evropa, uključujući  i Balkan, predstavlja važno područje u pogledu protoka energije odnosno spajanja izvora (Rusije, Bliskog istoka i Kaspisjkog basena) sa potrošačima (Zapadna Evropa) energenata. Značaj ovog istočnog pojasa Evrope nakon zaoštravanja odnosa između Rusije i Zapada 2014. godine postao je utoliko veći. Dobar deo centralne i zapadne Evrope nema nikakve prirodne rezerve energetskih resursa (izuzev obnovljivih izvora energije i nuklarnih postrojenja) koji bi omogućili nesmetan razvoj industrije i privrede. Srbija, iako nije proizvođač, ima bitnu ulogu u tranzitu energetskih resursa (prvenstveno gasa) sa istoka dalje ka zapadnoj Evropi.

Rusija, ali i evropske države, prepoznala je Srbiju kao tačku u tranzitu energije između istoka i zapada. Projekat južnog toka, koji je u jednom trenutku bio obustavljen, najverovatnije će se realizoavti s obzirom na novo približavanje Turske i Rusije. Takođe ne treba zanemarivati ni druge projekte koji se planiraju na Bliskom Istoku i u Kaspijskom regionu. Gasovodi i naftovodi koji bi trebali da krenu iz ova dva regiona ka Evropi neminovno se spajaju u Turskoj, i dalje idu ka Balkanu. Iako ovi projekti nisu izvesni i njihova realizacija zavisi od velikog broja faktora, koje nije lako iskontrolisati, svakako ne treba zanemariti njihov značaj za Srbiju. Naime, većina energetskih tokova koji počinju južnije od Kaspijskog mora, a kreću se ka Evropi, najverovatnije će prolaziti kroz Srbiju.

Pitanje koje se nameće jeste, da li Srbija ima potrebne kapacitete ili sredstva kako bi se priključila ovim projektima? Srpska energetska infrastruktura, uključujući termoelektrane i hidroelektrane, je relativno stara. Veća ulaganja u energetski sektor obično podrazumeva skupe investicije koje uglavnom traže partnere iz inostranstva. Srpska saradnja sa ruskim naftnim kompanijama, ali i sve veći značaj koji Srbija ima u evropskim krugovima, može da bude vrlo korisna za budućnost energetske mreže u državi. Naravno dalje približavanje Rusiji nailazi na kritike Zapada, odnosno Amerike. Zbog svoje geografske udaljenosti, Amerika nije u mogućnosti da utiče na energetski aspekt država evropskog kontinenta. Kriza u Ukrajini koja je imala potencijala da ugrozi snabedavanje zapadne Evrope ruskim gasom, vrlo brzo je premošćena “Severnim tokom” i projektima proširenja ovog gasovoda. Američke zamisli o snabdevanju Evrope gasom preko mora, jednostavno su isuviše neisplative i nepraktične da bi zamenile Rusiju kao najpouzdanijeg dobavljača gasa.

Energetska bezbednost u Srbiji suočava se sa sličnim pretnjama kao i ostale države starog kontinenta. Manjak izvora fosilnih goriva, uslovljava državu da naftu i gas dobavlja iz inostranstva što je stavlja u podređeni položaj u odnosu na države dobavljače. Pretnje Rusije da će potpuno obustaviti dostavu gasa preko Ukrajine dodatno utiče na energetsku bezbedost naše države, što se odražava na privredu ali i na stabilnost društva u zemlji. Ipak, aspekt energetske bezbednosti koji je dosta izraženiji u Srbiji nego u nekim drugim evropskim zemljama jeste električna energija. Najveći proizvođači električne energije su hidroelektrane na Đerdapu i termoelektrane Kolubara i Kostolac. Iako ova postrojenja zadovoljavaju električnu potrošnju države, ujedno su i ranjiva na prirodne nepogode. Poplave koje su zadesile Srbiju tokom 2014. godine pokazale su da ograničenost postrojenja za proizvodnju električmne energije dovodi do velikih državnih troškova. Poplavljeni kopovi zahtevali su ponovna ulaganja u mašineriju, a nemogućnost rada termoelektrana uslovio je uvoz ogromne količine kilovat časova iz inostranstva. Srbija ima mogućnosti da razvije dobra postrojenja obnovljivih izvora energije, pogotovu u pogledu izgradnje mini-hidro elektrana i vetroparkova. Srbija, za razliku od drugih država regiona još uvek nema vetropark. Izgradnja “Čibuk 1” u blizini Beograda predstavlja jedan od većih projekata ove vrste na Balkanu. Finansiran od strane Evropske banke za obnovu i razvoj, ovaj vetropark bi trebalo da dostigne proizvodnju od oko 150 MW snabdevajući preko 100,000 domaćinstava električnom energijiom.

Isplativost obnovljivih izvora energije je velika, pogotovu ako se sagleda njihov uticaj na životnu sredinu i budući razvoj društva. Nažalost, ovakvi projekti su još uvek skupi što uslovljava državu da ih sprovodi u partnerstvu sa drugim zemljama regiona ili kreditiranjem od strane međunarodnih fondova. S obzirom da Srbija očigledno ne pokazuje želje da se usmeri ka nuklearnoj energiji, obnovljivi  izvori energije biće neophodni kako bi se predupredile potencijalne pretnje energetske bezbednjosti ali i zadovoljili standardi Evropske unije.

 

 

Autor: Igor Pejić

Foto izvor: www.slobodnaevropa.org