Poršlonedeljne odluke američkog predsednika da obnovi sankcije Iranu nagoveštavaju ne samo pogoršanje odnosa između ove dve zemlje već i strateške implikacije po čitav region Bliskog istoka. Prethodna američka administracija predvođena predsednikom Obamom načinila je znatne pomake u pogledu rešavanja iranskog nuklarnog pitanja, ali takođe i u pogledu smirivanja političkih tenzija između ovih država. Sa dolaskom predsednika Trampa bilo je naznaka da će Amerika promeniti smer spoljne politike prema Iranu, prvenstveno zbog jakog uticaja Izreala na novu administraciju i kadrovskih promena koje su se desile u okviru predsedničkog kabineta.
Ulaskom Pompea i Boltona u vrh američke vlasti, Trampova spoljna politika zadobila je jednu vrlo agresivnu notu. Iako je i ranije bilo naznaka da će Tramp povući Ameriku iz nuklearnog ugovora sa Iranom, dvojica novih državnih funkcionera koji važe za “kobce” u američkoj politici svakako su doprineli ubrzanju ovog procesa. Sprovođenjem ove spoljnopolitičke odluke Amerika zauzima jasan stav prema svojim tradicionalnim neprijateljima, ujedno jačajući svoj odnos i predanost ostalim saveznicima na Bliskom istoku. Iako iranski nuklearni ugovor naglašava važnost nuklearnog programa za ovu državu, uspostavljanjem sankcija i povlačenjem iz ovog ugovora Amerika vrši pritisak na mnogo više tačaka celokupne iranske politike.
Iranski nuklearni ugovor predstavljao je jedan vid mosta kako bi se zadovoljile unutrašnje energetske potrebe Irana za nuklearnom energijom, ali i bezbednosne sumnje zapadnih država da Teheran ne pokušava da militarizuje nuklearni program. Realizacija ovog ugovora svakako bi doprinela poboljšanju odnosa Irana i zapada, ali bi takođe omogućila Iranu da ostvari veću dobit na energetskom tržištu što bi se svakako odrazilo na zalivske države.
Uspešne vojne operacije u Siriji i Jemenu pokazuju da Iran preko svojih proksi grupa uspeva da kontroliše situaciju u svom susedstvu ostvarujući bolju stratešku poziciju u ovom regionu. Održavanje ovakvog vojnog stanja u svom regionu iziskuje velike resurse od iranske privrede koja može da upadne u poteškoće uvođenjem američkih sankcija. Poput svojih suseda, najbitniji proizvod izvoza Irana su energenti, odnosno nafta i njeni derivati. Američke sankcije imaju za cilj da izvrše pritisak na sve potencijalne kupce ovog prozivoda što će se ujedno odraziti na celokupnu ekonomsku poziciju Irana.
Posmatrano iz američke perspektive ukidanjem ili onemogućavanjem razvoja iranskog nuklearnog programa, Vašington onesposobljava Teheran da dostigne sledeći nivo industrijskog razvoja, a ujedno i razvoja bilo kakvog vojnog nuklearnog programa. Sa najnovijim sankcijama Amerika zapravo pokušava da izazove nezadovoljstvo iranskog stanovništva koje svakako snosi dobar deo finansijskog tereta zbog konstantnih ratnih angažmana Irana u regionu. Iako glasine koje naglašavaju da američke sankcije mogu da dovedu i do promene režima u Teheranu preuveličavaju mogućnosti ovog sredstva spoljne politike, sankcije će svakako uticati na dalji opseg vojnih operacija Hezbolaha i drugih grupa finansiranih od strane iranske vlasti.
Sankcije se mogu protumačiti i kao prirodan sled događaja na Bliskom istoku. U proteklih nekoliko godina balans snaga na Bliskom istoku se znatno promenio. Neuspeh islamske države u Siriji i Iraku, kao i gomile različitih terorističkih/proksi/plaćeničkih grupa da se izbore sa rusko-iranskom osovinom rezultiralo je nagomilavanjem moći u Teheranu. Zahvaljujući Hutima u Jemenu i Hezbolahu u Siriji, Iraku i Libanu, Iran efikasno projektuje moć ka svojim najvećim neprijateljima regiona, odnosno Izrealu i Saudijskoj Arabiji. Stvaranje ovakvog disbalansa moći na Bliskom istoku najlošije će se odraziti na američke interese u ovom regionu, stoga sankcije nisu iznenađujuća pojava ako posmatramo stvari sa aspekta realpolitike. Realizam je takođe prisutan i na ruskoj strani. Poseta izraelskog premijera Moskvi na Dan pobede nije bila samo simboličnog karaktera, kako bi se odala počast žrtvama Drugog svetskog rata. Izraelu je od velike važnosti da nastavi avio udare u Siriji i na taj način suzbije prisustvo Hezbolaha i ostalih pro-iranskih grupa. Potencijalna isporuka S-300 ili bilo kog savremenijeg ruskog PVO sistema sirijskim vlastima krajnje loše bi uticala na dalje jevrejske vojne operacije u Siriji. Iako ovo može da zvuči kao čudan potez Moskve – zašto odustati od isporuke naoružanja savezničkom režimu kojeg je pomagala zadnjih nekoliko godina, postoji racionalna politička kalkulacija. Moskva se, poput Vašingtona, plaši šitske dominacije na Bliskom istoku. Kao što je već rečeno, za relativno kratko vreme Iran je uspešno sproveo operacije u svim žarišnim tačkama na Bliskom istoku jasno pokazujući potencijal regionalnog hegemona. Izreal je, kao što je to bilo i za vreme Hladnog rata, najbolja opcija kako bi se suzbila bilo kakva pan-arapska ambicija u ovom regionu. Na kraju krajeva, stvaranjem konsenzusa između Turske i Rusije napredni PVO sistemi nisu preko potrebni da bi se očistili “džepovi” terorističkih grupa koji su preostali u Siriji.
Najveći gubitnik u celoj priči svakako je Evropska unija. Jedan od glavnih ciljeva EU na Bliskom istoku je da smiri tenzije i stvori okvir u kome će moći da se razvijaju relativno stabilni politički sistemi, kako bi sprečila dalji protok migracija. Bilo kakvo zaoštravanje odnosa i podizanje tenzije svakako nagoveštava nove sukobe, pa i time produbljivanje krize. Sa ekonomskog aspekta Evropa i brojne koorporacije sa starog kontinenta imaju snažan interes da se povežu sa Iranom i njegovim energetskim potencijalima. Energetska zavisnost Evrope nužno zahteva diverstifikaciju izvora energije, na žalost američke sankcije Iranu će svakako otežati dalje evropsko približavanje ovom energetskom gigantu.
Strateške implikacije najnovijih sankcija američke administaracije svakako će biti široke. Nakon rešavanja severnokorejskog pitanja Vašington je očigledno mnogo sigurniji u svojoj politici prema tzv. “rogue” državama što se odmah i odrazilo na Iran. Teško je za očekivati da će doći do konkretnog vojnog angažmana protiv Teherana, ali prosli sukobi na teritoriji Sirije i Jemena će se sigurno nastaviti kako bi se iskoristio momenat pružen sankcijama i eventualno suzbilo dalje jačanje Irana na ovim prostorima.
Autor: Igor Pejić
Foto izvor: http://money.cnn.com
