Samit u Severnoj Koreji – pobednici i gubitnici

Bilateralni problemi na korejskom poluostrvu naširoko su poznati. Neposredno posle Drugog svetskog rata ideološki sukob koji je izbio u ovom regionu vrlo brzo je uvukao i svetske sile, a ujedno i definisao političku podelu Koreje. Korejski rat imao je široke međunarodne i strateške implikacije. Ovaj sukob je predstavljao prvi ograničeni rat nakon Drugog svetskog rata, ali mnogo bitnije, aktivnijim ušešćem u ovom ratu Amerika je pokazala predanost svojoj velikoj strategiji obuzdavanja koja je predstavljala temelj celokupne američke politike tokom Hladnog rata.

Istorijski značaj ovog sukoba se i danas jasno odražava na političke prilike na Korejskom poluostrvu. Štaviše, neposrednim učešćem u ovom ratu Sjedinjene Države uspele su da se pozicioniraju i u ovom regionu Istočne Azije. Nakon Hladnog rata i raspadom komunističkog bloka američko prisustvo u Južnoj Koreji počelo je da se sagledava na drugačiji način. Naime, američka vojska koja je služila kao instrument obuzdavanja komunističke ekspanzije počela je da se doživljava kao sve veća pretnja po opstanak severnokojerskog režima. Iako je nezahvalno nagađati da li bi američke snage ikada izvršile preventivni napad na Severnu Koreju zbog promene režima, kršenja ljudskih prava ili nuklearnog naoružanja, činjenica je da je nestanak komunističkog bloka izolovao Pjongjang i uticao na dalju militarizaciju ovog društva.

Eskalacija netrpeljivosti dostigla je svoj vrhunac prethodne godine razmenom uvreda severnokorejskog i američkog predsednika, pooštravanjem politike dveju zemalja, sprovođenjem brojnih vojnih vežbi, kao i testiranjem raketnog i nuklearnog oružja na poluostrvu. Prethodna godina je zaista imala potencijala da kulminira nuklearnim napadom Severne Koreje ili preventivnim udarom Sjedninjenih Država. Sa druge strane, 2018. godina pokazuje potpuno drugačiju sliku. Oba predsednika, koja su do skora bila na ivici noža, uspeli su da pronađu zajednički interes u pregovorima, što je posvedočeno na samitu u Singapuru prethodne sedmice. Šta je navelo ove države da prekinu status quo i da se oprobaju u neposrednoj diplomatiji, i koja strana je zapravo na dobitku ovim pregovorima?

Jedan od prvih faktora je definitivno liberalniji pristup Seula ovom problemu, ali i stav južnokorejskog predsednika da problem na polustrvu mora biti rešen ne samo zbog korejskog naroda, već i zbog stabilnosti čitavog regiona. Takođe, ne treba izgubiti iz vida ni Kinu koja, iako je severnokorejski partner, nema konkretan interes da se upušta u vojne vratolomije na poluostrvu, a kroz koje je već prošla tokom Korejskog rata. Razumno je pretpostaviti da Peking, čak možda i više od Vašingtona, želi stabilnost u svom neposrednom okruženju, pa samim tim je i verovatno da je Peking vršio pritisak na Pjongjang kako bi se obuzdala dalja eskalacija pretnji.

Kada govorimo o konkretnim dobicima i gubicima samita u Singapuru, na prvi pogled izgleda da je Pjongjang odlično odigrao. Severnokorejski vođa po ocenama zapadnih medija i analitičara uspeo je da nadigra američku politiku i od predsednika Sjedinjenih Država dobije izuzetno povoljna obećanja, a da za uzvrat ne ponudi ništa konkretno. Naime, u razgovorima Tramp je obećao da će Amerika obustaviti zajedničke vojne vežbe sa Južnom Korejom, koje su po njegovom mišljenju bile provokativne i ujedno preteće po režim u Pjongjangu. Za uzvrat Kim Džong Un je samo nagovestio da će pristupiti denuklearizaciji, nepokušavajući da prejudicira ništa konkretnije niti da obeća promene koje Zapad očekuje da će se ostvariti ovim pregovorima. Ovakva neočekivana politika američkog predsednika izazvala je buru u Vašingtonu i osude zato što Amerika očigledno gubi ovim pregovorima.

Iako je rano govoriti o krajnjim ishodima pregovora, jer od naredne nedelje kreću sastanci na nivou ministara inostranih poslova, svakako je pogrešno nipodaštavati američki pristup u Singapuru. Strategija kojom se Tramp vodi u ovim pregovorima spada u okvire tzv. strategije umirivanja (strategy of appeasement). Ova strategija nije često primenjivana od strane velikih sila, ali u ovom slučaju može da bude dvostruko isplativa. Prvo, ovakvim pristupom podižu samopouzdanje protivnika, iako očigledno inferiornog, smatrajući ga legitimnim igračem, uvažavajući njegove interese i strahove od američkog vojnog prisustva na poluostvu. Ovakvim pristupom očekivano je da protivnik uvaži vaše interese, kao i pretnje koje nuklearni program Severne Koreje proizvodi u odnosu na ostale države regiona. Drugo, ali ne manje bitno, jeste da ovakvim pristupom u pregovorima Amerika legitimizuje potencijalnu buduću vojnu intervenciju u slučaju da se pregovori ne završe željenim ishodom, a to jeste denuklearizacija Severne Koreje. Naime, igrajući otvorenim kartama i pružajući ustupke u vidu prekida zajedničkih vojnih vežbi Amerika indirektno vrši pritisak na severnokojeskog vođu da i on učini ustupke, a koji se tiču očiglednih bezbednosnih pretnji. Kao što sam ranije naveo, još uvek je rano govoriti o krajnjem ishodu ovih pregovora s obzirom na brzinu promena koje se odvijaju u sferi međunarodnih odnosa. Ipak, ako pođemo od premise da je opstanak primarni interes svake države i vlasti, možemo očekivati pozitivan ishod pregovora. Ovo je nesvakidašnja prilika da neprijateljski totalitarni režim pregovara sa “donosiocima demokratije” na jednakim osnovama, a da se pritom od njega ne očekuje bespogovorno odstupanje sa vlasti.

 

 

 

 

 

Autor: Igor Pejić

Photo izvor: radio.gov.pk

More Stories
50 AMERIČKIH OKLOPNIH VOZILA SE ISPORUČUJU TZV. KOSOVU