PROLOG:
Premisa 1. Pomalo aforizmično, ali poučno, zvuči konstatacija – prvo strada istina pa počinje rat. Šta je istina?
Premisa 2. U eri ratova s kraja prošlog i početka ovog veka, kada je na globalnom planu uvođen unipolarizam – Pax Americana, tamo gde se pojavi CNN počinjao je rat. Ko je CNN?
Premisa 3. Ako je Gebels naterao Nemce putem novina i radija da zarate sa celim svetom, šta bi tek učinio da je imao TV ili današnje moćne medije. Šta su novine, radio i TV…?
General Forca je istaknuti stručnjak u sferi odbrane. Napisao je preko 300 naučnih radova i član je brojnih timova Generalštaba i MO na izradi značajnih dokumenata u procesu reforme sistema odbrane i transformacije Vojske Srbije kao što je Strategija nacionalne bezbednosti, Strategije odbrane i mnoge druge. Predavač je na Fakultetu za poslovne studije i pravo, Školi Nacionalne Odbrane i Vojnoj Akademiji.
ZAPLET
Od momenta kada se pojavilo pismo, sve što se dogodilo, a zapisano nije – nije se dogodilo. Živi jezik kao osnovni oblik sporazumevanja među ljudima, pojavom pisma proširio se u eru neslućenih razmera, koje su samo narastale geometrijskom progresijom, kako su se razvijala sredstva masovne komunikacije. Tako, misao postade najbrža na svetu, čak i od, do tada neprikosnovene, brzine svetlosti.
Premise su prethodni stavovi i sudovi iz kojih se izvlači konkluzija (zaključak) o predmetnoj oblasti (objektu). S obzirom da je bezbednost najfrekventniji pojam koji kruži društvenim mrežama, logično je da se malo pozabavimo pitanjem odnosa medija i bezbednosti.
Osnovni uzrok sukoba među ljudima i njihovim zajednicama jesu interesi, odnosno nepomirljivost odnosa sukobljenih strana oko određenih vrednosti, za koje se ti interesi vežu. Vrednost je ono što se traži (otima) ili brani, što zadovoljava neku čovekovu (društvenu) potrebu, a interes je potreba čoveka, koja se često svodi na pohlepu (Marks).
U odnosima među ljudima i njihovim zajednicama dva su pola – saradnja i sukob. Sukob, kao „negativni“ pol tih odnosa ima i svoju drastičnu stranu – borbu. Naime, u sukobu se strane međusobno ometaju, dok se borbom međusobno nište.
Jedna od najfrekventnijih definicija rata jeste da je to sukob (viši pojam), u kojem se vidi oružana borba, ali i borbe u drugim oblastima (politika, ekonomija…), zarad postizanja određenih političkih i drugih ciljeva. Osnovna specifica diferentia koja rat odvaja od ostalih oblika sukoba jeste – oružana borba. Oružana borba je, dakle, osnovni sadržaj rata, kojom se oružanim (vojnim) putem nastoje ostvariti politički i drugi ciljevi. U tom smislu, sukob – rat jeste konstanta međunarodnih odnosa, dok se drastični oblik tog sukoba (rata) – oružana borba, događa aciklično.
Oružana borba je najdrastičniji oblik rata jer se odvija putem borbenih dejstava i moćnih borbenih sistema u kojima stradaju ljudi i dolazi do ogromnih materijalnih razaranja, koja, pak, mogu da ostave trajne i nenadoknadive posledice po sve strane u ratu, posebno na poraženu.
Diskurs rata je u raznim epohama poprimao i različit karakter. Taj karakter seže od stalno potenciranog prisustva rata u međunarodnim odnosima, do „zamene teza“ – nije rat nego sukob (ako nema oružane borbe). Ta zamena teza – nije rat, nego sukob, prvo se preselila u sferu eknomije. Sasvim logično, jer je tržište u ekonomiji nalik na bojno polje u oružanom sukobu. Nije samo „borba“ iz vojne pozajmljena u sferu ekonomije. Tu su izrazi koji imaju čisto vojni rudiment, kao što je strategija, menadžment (komandovanje i rukovođenje), vođa i brojni drugi.
Svakako, vojni diskurs nije zaobišao ni ključnu društvenu funkciju – politiku. Samo, politika je dovoljno „mudra“ (prefrigana, lukava) da bi se koprcala u šumi vojnih pojmova, te je deklarativno ključni politički diskurs – zalaganje za mir, demokratiju, slobodu, vladavinu prava i bezbednost.
Tako, nije slučajno što bezbednost postade najfrekventniji termin, a politika, ekonomija i vojska ključne poluge preko kojih se taj termin ispoljava. Tek u novije vreme, bezbednost je poprimila i svoj socijetalni (društveni) i ekološki (zaštita čovekove okoline) smisao.
Vrlo intrigantan odnos prema sukobu i nebezbednosti rekao je jedan pesnik, koji kaza: Osnovni problem i sukobi među ljudima nastaju zbog toga što čovek ne može mirno da sedi u svojoj kući! Zbilja, samo li promoli glavu na ulicu, suočiće se sa šumom pretnji, kojih postaje svestan (vidi, čuje) ili nije ni blizu percepcije šta ga sve „vreba“ iz okruženja.
Vratimo se našim premisama.
ISTINA. Jedan mudri čovek reče: istina je jedna, ali postoje različita viđenja stvarnosti. Složili smo se da ključ sukoba (rata) leži u sukobu interesa, a interesi su najtešnje vezani za neke vrednosti. Te vrednsti se nalaze svuda oko nas i, najčešće, nečija su svojina, bez obzira što nam priroda nudi (daje), uvek to neko svojata. U nastojanju da zaposedne ključne vrednosti, („nikad nije dosta“), čovek (grupe, države) stupa u odnose saradnje (ređe) i sukoba (najčešće) sa drugim čovekom (grupama, državama). Do Prvog svetskog rata, rat je bio „dozvoljen“ (pravno nesankcionisan) oblik odnosa među državama. Strahote i posledice Prvog, a posebno Drugog svetskog rata, nagnale su brojne države (tzv. medjunarodnu zajednicu) da posegne za mehanizmima zabrane sile u rešavanju sporova među državama. Dakle, drznuti u nečije, pogotovo primenom oružane sile, de iure, postaje sankcionisano (Povelja UN i Statut Medjunarodnog suda pravde). Kako „opravdati“ to što „nečije treba da postane MOJE“? Svetski moćnici, zarad zadovoljenja sopstvenih interesa (pohlepe) potražiše put (način) da svetskoj javnosti prikažu opravdanim njihove intervencije po kugli zemaljskoj – rat se uvek vodio zbog prostora, a prostor je sa sobom nosio „ciljane“ vrednosti. Tako, dođosmo do aksioma u međuljudskim odnosima – nije važno šta se kaže, već ko to kaže. Dakle, svetsku javnost je trebalo „ubediti“ da je istina na strani onoga ko poseže za silom prema nekome, jer taj neko se nije mogao „ubediti“ drugim (tzv. mirnim) sredstvima da se povinuje zahtevima moćnika. Najjače, bar deklarativno, zvuči „istina“ ako je najširoj javnosti obelodani zvanični međunarodni organ(izacija), a najbolje je ako to jeste Savet bezbednosti UN. Treba li uopšte nabrajati koliko se „istina“ pokazalo „lažima“ samo u periodu nakon Hladnog rata? Istina je uvek na strani jačeg!
KO JE CNN? Nema snažnijeg dokaza od materijalnog dokaza! Dakle, da bi svet saznao „istinu“ veoma bitno jeste da čuje i vidi događanja neposredno sa poprišta sukoba. Stoga, sastavni deo „trupa“ za disciplinovanje „neposlušnih“ postadoše moćne medijske kuće (CNN je etalon). Da bi se pozicionirale „na pravo mesto“, medijske kuće postadoše „prethodnica“ vojnih trupa. Snimiti, pojačati diskursom salvi po „nedisciplinovanog“, prikazati napore intervenirajućeg, nije cilj već postade zadatak medijskih kuća. Dakle, medijske kuće postadoše sredstvo u nečijim rukama, a ne subjekt spoznaje istine.
ŠTA SU NOVINE, RADIO, TV…? Zbog toga što je informacija da je u Ženevi potpisan sporazum o primirju kasnila dve nedelje, međusobno se poubijalo oko 2000 Amerikanaca i Engleza u oružanom sukobu pre više od dva veka. Zbog informacije da je u prodavnice stigao zejtin (nestašica) napravi se red pred prodavnicama pre dvadesetak godina u Srbiji. INFORMACIJA!
Informacija je poruka (vest), koja je od pošiljaoca poslata u razumljivoj formi za primaoca i koja menja ponašanje (osećanje) primaoca. Informacija smanjuje entropiju (neizvesnost) sistema. Vest da je u Nigeriji pas ujeo čoveka za nogu, za ogromnu većinu populacije i nije informacija. Ali, ako je pas bio besan, a besnilo se rasprostranilo do nivoa endemije, povećaće se broj onih za koje to jeste informacija. Možemo konstruisati bezbroj primera šta jeste, a šta nije informacija.
I dezinformacija je informacija, i te kako moćna. Danas se ubičajeno kaže: ako niste dezinformisani, vi niste dovoljno informisani!
Novine, radio, TV, društvene mreže…jesu sredstva za prenos informacija (podrazumeva i dezinformacije) u komunikaciji među ljudima. Broj i vrsta tih sredstava se toliko razvio i namnožio, da je njihova upotrebna vrednost, praktično, neograničena.
Upotrebna vrednost prenosioca informacija postaje MOĆ u komunikaciji medju ljudima. Ta moć ogleda se u nekoliko aspekata: 1) biti u mogućnosti (kapacitet) za prenos informacije; 2) biti u poziciji za prenos „aktuelne“ informacije; 3) biti u poziciji da prvi preneseš (aktuelnu) informaciju i 4) biti u poziciji da informaciju preneseš što je moguće većem broju „klijenata“ (ciljna populacija). Ta moć ima svoju CENU. Cena se, svakako, meri novcem, ali ne samo njime. Dignitet, kapacitet, rejting i drugi atributi jesu kvalitativni iskaz cene prenosilaca informacija. Stoga, razni oblici prenosa informacija poprimaju različitu ulogu i bivaju različito prihvaćeni (popularnost) od ciljne populacije. U eri IT nije čudo što elektronski mediji dobijaju na značaju.
Svi poznavaoci medija složiće se da su ključna pitanja prenosa infrmacije: ŠTA, ZAŠTO, GDE, KADA i KAKO? Odgovori na navedena pitanja, uglavnom, jesu posredni, pa makar i bili „sa lica mesta“ i „emisija uživo“. Naime, da bi se prenela vest o događaju, a u skladu sa navedenim pitanjima, treba: nešto snimiti, nekoga pitati, nešto sam intuitivno zaključiti i slično. Tako, vrlo često, odgovore na navedena pitanja i ne daju navedeni mediji, već interesne grupe koje biraju onoga kome će informaciju (dezinformaciju) dati ili dozvoliti da bude preneta.
RASPLET
Čovek vodi tri ključne borbe. Prva je borba sa prirodom, u kojoj uviđa koliko je mali. Druga je borba sa drugim ljudima, a često zbog prirode (prostora). Treća je borba sa samim sobom. U uslovima nemoći u borbi sa prirodom, a često u indiferentnom položaju u borbi sa drugim ljudima, u borbi sa samim sobom čovek stvara odbrambene mehanizme i, neretko, postaje svoj surogat i sluga drugog čoveka.
Ključni resurs u nevedenim borbama jeste MOĆ. Pored materijalne, moć se danas sve više meri tapijom na informaciju. Sredstva za prenos informacija – mediji, jesu multiplikator moći u rukama ljudi. To je istina u realnom svetu, ma koliko vidjenja („istina“) ta realnost imala.
Prof. dr Božidar Forca
