ДЕКЛАРАЦИЈА СА НАТО САМИТА: БРИСЕЛ 11-12.07.2018 “ТРАМПОВ РЕЦЕПТ”

Опстао је НАТО након Хладног рата и распуштања Варсавског уговора. Не само да је опстао, НАТО се у 2017. години проширио на 29 држава чланица, са позивом Македонији и очекивањима да још неке земље, ускоро, постану чланице Алијансе. Устаљена форма доношења круцијалних одлука о даљем “путу” НАТО јесу самити који се периодично одржавају. Након што је Трамп постао председник САД, а поготово поводом његових “озбиљних пацки” на рачун НАТО, сви су очекивали Самит у Бриселу 2018. године. У предвечерје тог самита Трамп је поделио још неке “пацке”, поготово чланицама Алијансе да недовољно издвајају у Буџет НАТО, ал и Меркеловој да се превише приближила Русији, у смислу изградње гасовода “Север 2”. И други савезници су добили по коју.

Тресла се гора, родио се миш! Тако каже наша народна изрека. Ако је народна, не треба је проверавати. Самит у Бриселу завршен је усвајањем Декларације од 79 тачака. Русија, па неколико редова празно, па опет Русија, то је фокус те Декларације. Свакако, Русија (у 20% Декларације) се поима као кључни дестабилизујући фактор у свету и главна претња НАТО и светском миру. Остале тачке Декларације јесу устаљени облик свеобухватног приступа држава чланица (по рецепту САД) светској безбедности, улози НАТО, његовој трансформацији и кључним порукама за све делове света. По обичају, Декларација завршава (т.79) куртоазном захвалношћу земљи домаћину (Белгија), као и сопственом дивљењу на усељењу у нову зграду Алијансе у Бриселу.

ОСНОВНИ АСПЕКТИ ДЕКЛАРАЦИЈЕ

А) ПОНОВНО (КОНСТАНТНО) ПОДСЕЋАЊЕ ШТА ЈЕ НАТО. НАТО, тежишно (т.1), остаје одбрамбени савез, уз истицање члана 5. Вашингтонског уговора те сви морају да буду убеђени да ће Алијанса да испуни ту обавезу, уколико нека од чланица буде нападнута. Нови модел одбране, фигуративно, назван је “одбрана у 3600”. Поред наведеног, истиче се да је НАТО и трансатлански безбедносни форум за консултације и одлуке медју савезницима. Дакле, нису далеко од истине они који заговарају тезу да је НАТО, у ствари, једини истински колективни систем безбедности у свету.

Б) БЕЗБЕДНОСНО ОКРУЖЕЊЕ – ИЗАЗОВИ, РИЗИЦИ И ПРЕТЊЕ. Констатује се (т.2) да је Алијанса суочена са опасним, непредвидивим и флуидним безбедносним окружењме, са трајним изазовима, ризицима и претњама од државних и недржавних елемената, војног, хибридног, терористичког и другог каратера. Концентрисани израз тих претњи јесте Русија, где се наводи: Руске агресивне акције, укључујући претњу и употребу силе за постизање политичких циљева, оспоравају Алијансу и подривају евроатлантску сигурност и међународно уређење засновано на правилима. Од осталих претњи, истичу се: нестабилност и континуиране кризе на Блиском истоку и северној Африци који подстичу тероризам и доприносе нерегуларној миграцији и трговини људима (посебно ситуација у Сирији); хибридни изазови, уклјучујући дезинформационе кампање и злонамерне сајбер активности, као и ширење оружја за масовно уништење и напредне ракетне технологије.

Ц) СУПРОСТАВЉАЊЕ ПРЕТЊАМА (РУСИЈИ). Онако како су побројане претње, тако се, у појединим тачкама или више њих, наводе кључне мере и активности које ће НАТО предузети на предупређењу и елиминисању претњи. За неке од тих мера и акција конкретизује се и “крајњи рок” до када то треба да буде оперативно. Прва и основна мера за суочавање са претњама јесте да се алијанти (државе чланице) “уозбиље” и појачају финансијску подршку одржавању Алијансе, која подразумева 2% од БДП у буџет одбране (Договор са самита у Велсу, 2014). Цени се да ће до 2024. године, 24 чланице достићи потребне захтеве. Други аспект јесу тактичко-техничке и друге мере и активности на супростављању претњама безбедности (сајбер, нуклеарно оружје и друга оружја за масовно уништавање, хибрдне активности…), што је више пута до сада наглашавано, те не треба поново истицати. Посебан и најзначајнији аспект предупређења претњи јесте обуздавање Русије, који захтева да буде шире образложен.
Д) РУСИЈА, ПОСЕБАН ФОКУС ДЕКЛАРАЦИЈЕ. НАТО је формиран 1949. године као политичко-војна подршка сукобу запада (САД) са тада моћним СССР-ом и његовом “гвозденом завесом од Балтика до Јадранског мора”, како је тада говорио Черчил. Скоро 70 година од тада, све је исто само њега (Варшавског Уговора) нема.
Од 79 тачака Декларације, Русија се помиње у 20% њиховог броја, експлицитно, а имплицитно у још толико. Дипломатским речником срочено, прво се истиче шта је све НАТО (читај САД) предузео како би се односи са Русијом побољшали, односно одржавали у домену дијалога и сарадње потребне за одржавање светског мира. Али, како се наводи у Декларацији, Русија је све споразуме, уговоре и договоре прекршила, а цела тачка 6 је посвећена томе: “Евроатлантско безбедносно окружење постало је мање стабилно и предвидиво као последица нелегалне и нелегитимне анексије Крима у Русији и сталне дестабилизације источне Украјине; њене војне позиције и провокативне војне активности, уклјучујући и границе са НАТО-ом, као што је распоређивање савремених двоструких пројектила у Калињинграду, поновлјено кршење НАТО савезничког ваздушног простора и континуирано војно градјење на Криму; њене значајне инвестиције у модернизацију својих стратешких снага; неодговорна и агресивна нуклеарна реторика; њене веће вежбе без примене и све већи број њених вежби са нуклеарном димензијом. Ово је уједначено због континуираног кршења Русије, непровођења и заобилажења бројних обавеза и обавеза у области контроле наоружања и мера за изградњу поверења и сигурности. Русија такође изазива евроатлантску безбедност и стабилност кроз хибридне акције, уклјучујући покушај мешања у изборне процесе и суверенитет наших народа, као што је случај у Црној Гори, широко распрострањене кампање дезинформације и злонамерне сајбер активности. Осуђујемо напад помоћу војног нервног агенса у Салисбуриу, Уједињено Кралјевство и обратите пажњу на независну потврду организације за забрану хемијског оружја (ОПЦВ) употребљеног нервног агенса. Велика Британија процењује да је веома вероватно да је Руска Федерација одговорна за напад и да не постоји оправдано алтернативно објашњење. У својој процени стојимо солидарно са УК”.
У тачки 7 Декларације се још конкретније оптужује Русија, где стоји: “Понављамо нашу подршку територијалном интегритету и суверенитету Украјине, Грузије и Републике Молдавије у оквиру својих међународно признатих граница. У складу са својим међународним обавезама, позивамо Русију да повуче снаге које је стационирала у све три землје без њиховог пристанка. Оштро осудјујемо незакониту анексију Крима Русији, коју ми не препознајемо и нећемо препознати. Дискриминација против кримских татара и припадника других локалних заједница мора да се заврши. Међународним надзорним структурама мора бити дозволјено да обавлјају свој основни посао у цилју заштите лјудских права. Позивамо на потпуну имплементацију Минских споразума од стране свих страна и подржавамо напоре нормандијског формата и Трилатералне контакт групе. Одговор НАТО-а подржава ове свеукупне напоре, који уклјучују санкције које су одлучиле Европска унија (ЕУ), Г7 и остали, да промовишу мирно решење сукоба и да реше активности Русије. Позивамо Русију да обустави сву политичку, финансијску и војну подршку милитантним групама и престане да интервенише војно у регијама Доњецк и Луганск и да повуче трупе, опрему и плаћенике са територије Украјине и врати се у Заједнички центар за контролу и контролу. Ми смо дубоко забринути због употребе мучења и пребацивања украјинских грађана у затвор у Русији. Наглашавамо важности безбедности и пуног и неометаног приступа Специјалној посматрачкој мисији Организације за сигурност и сарадњу у Европи (ОЕБС), до и уклјучујући границу између Русије и Украјине. Позивамо Русију да преокрене признање региона Грузије у Абкхазији и Јужној Осетији као независних држава; да спроведе прекид ватре од 12. августа 2008. године, посебно повлачење руских снага са територије Грузије; да оконча своју милитаризацију ових региона; и заустави изградњу граничних препрека. Такође позивамо Русију да повуче своје трупе са територије Републике Молдавије и да настави да се конструктивно ангажује у Процесу поравнања у Транснистрији”. Поред тога, Русија се озбиљно оптужује за рушење цивилног авиона на лету МX-17 те, у складу са Резолуцијиом 2166 СБ УН позива (т.22) да “прихвати своју одговорност и да у потпуности сарађује са свим напорима за утврђивање истине, правде и одговорности”.
Опет дипломатским језиком казано (де иуре), Алијанса наводи да ће и даље радити на “нормализацији” односа са Русијом и дијалогу као кључном начину решавања спорова, позивајући се на опште акте и друге документе НАТО-Русија.

С друге стране, de facto , НАТО наставља да “окружује” Русију, даље јачајући свој противракетни штит, (балистичка војна одбрана – БМД), ал и формирањем и распоредјивањем копнених, поморских и ватдухопловних снага у чланицама Алијансе које са Рсуијом граниче. Врло “танко”. ал ии упозоравајуће, звуче ставови (тачка 41): “НАТО БМД није усмерен против Русије и неће подривати стратешко одвраћање Русије. НАТО БМД је намијењен одбрани од потенцијалних пријетњи изван евроатлантског подручја. Много пута смо објаснили Русији да БМД систем није усмерен против стратешког нуклеарног оружја у Русији и нема намера да се овај систем поново редизајнира да има такву способност у будућности. Стога, руске изјаве које прете да нападају савезнике због БМД-а НАТО-а су неприхватлјиве и контрапродуктивне”.
НАТО формира додатне копнене, поморске и ваздухопловне снаге, да ојача своје брзо (хитно) реаговање, посебно у окружењу Русије, као исказ “одбране у 3600”. У том смислу: 1) јачење на северо-истоку: формирање четири борбене групе јачине батаљона, око 4.500 војника, и њихово распоредјивање у Естонији, Летониј, Литванији и Пољској, 2) црноморски регион – мултинационална бригаде за обуку у Румунији, 3) јачање националних капацитета и сарадња НАТИ са партнерима на Југу, 4) формирање центра за сајберратовање у Белгији, 5) одржавање нуклеарних снага (чланице које их имају: САД, Француска и УК) на нивоу одвраћања, односно у зависности колико то поштује друга страна – Русија (програм СТАРТ), 6) опомена Русији да не поштује Бечки споразум о контроли конвенционалног наоружања, те став да ће НАТО успети да одржи баланс и у тој области, 7) укупним снагама које дају за НАТО, савезници ће (т.14) додатно обезбедити: 30 поморских јединица, 30 тзв. тешких батаљона копнене војске и 30 ваздухопловних ескадрила, са готовошћу за употребу у року од 30 дана и мање и 8) посебне мере за оперативнију употребу НАТО снага: (а) обезбедити до краја 2019. године дозволе и нечланица НАТО за брз прелазак границе (копно, море, ваздух), (б) до краја 2018. године утврдити основне и алтернативне правце снабдевања и транспорта и (ц) појачати вежбовне активности.
Евидентно, НАТО се озбиљно припрема за обележавање 70. годишњице (2019), само да не буде као на пролави 50 година од постојања (1999).

Е) РЕГИОНИ И ЗЕМЉЕ ПОСЕБНЕ ПАЖЊЕ. Декларација у неколико тачака да је основне ставове о односу НАТО према појединим регионима, државама, као и сарадњи са УН, ОЕБС и ЕУ.
а) Западни Балкан се именује као регион од стратешког интереса. У тачкама 59 – 64, дају се основни ставови и смернице за регион и сваку државу понаособ. У том смислу: (1) НАТО је заинтересован за јачање сарадње са Србијом, (т.61) исказује значај нормализације односа Београда и Приштине и позива на имплементацију постигнутих договора, (2) НАТО образлаже своје даље присуство на Косову и Метохији, (на Косову, како стоји у т.60) али, “на мала врата”, подржава стварање тзв. оружаних снага Косова, именујући их развојем безбедносних снага и ставом да ће то подржати, (3) НАТО као свој успех види пријем Црне Горе у Алијансу (т.62) и позива и друге земље да је следе, (4) отвпрен позив Македонији (т.62 и 63) да се прикључи Алијанси, (5) Отворено се (т.64) подржава аспирација БиХ (Федерација БиХ, иако се тако не наводи, већ БиХ као Целина) за чланство у НАТО, али се, дипломатски опрезно, то увија у разне обавезе које треба да се испуне. При томе, посебно се наводи Споразум из Талина 2010, по коме је обавеза БиХ да се установи шта од одбрамбених средтсва постоји у Републици Српској.
б) Поједине земље. НАТО, експлицитно и имплицитно, позива и агитује за пријем неких земаља у своје редове. Ту се, пре свега помиње Грузија (т.65) и истиче Одлука из Букурешта 2008. године да та земља постане чланица Алијансе. Такав пиступ, (т.66), такодје према Одлуци из Букурешта 2008, односи се ин а Украјину. Имплицитно, трасира се и пут неких других држава ка НАТО (т.67), посебно Азербејдзана, Молдавије и Јерменије. НАТО посебну пажњу посвећује сарадњи са земљама у Заливу и Медитеранском дијалогу. Поред Регионалног центра “југ” ( у Напуљу), биће остварена боља веза са Регионалним центрум у Кувајту, као и подршка Лиги арапских народа и Савету за сарадњу у заливу (т.55). Кључна земља у Медитеранском дјалогу је Тунис. НАТО (т.54) остаје посвећен даљој подршци капацитета Ирака за одбрану и безбедност и, на позив Владе те државе наставља мисију обуке безбендосних снага те државе, у чему посебну захвалност одају Аустралији, Шведској и Финској које су ангажоване у тој мисији Алијансе.
Сарадња са УН и ОЕБС се само напомиње као редовна активност НАТО, а са ЕУ се мало шире образлаже. НАТО остаје привржен сарадњи са ЕУ, посебно истичући недавни састанак Генералног секретара Алијансе и председника Европског савета и Европске комисије, којом прилико је потписан Бриселски споразум, а који у 74 тачке операционализује ту сарадњу.
Енергетска безбедност је претпоследња (78) тачка Декларације. Иако се ниједном речју не помиње Русија, евидентно, у тону којим се исказује потреба независности и јачања сопствених капацитета за енергетску стабилност, јасна је порука да ће Алијанса учинити додатне притиске на државе чланице да буду чим више независне од руских енерегетских ресурса.

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА
НАТО самит у Бриселу (11-12.07.2018) више је био у жижи због очекивања Трамповог наступа, него ли због исчекивања неких посебних стратешких одлука које би биле новина за, иначе уобичајене, процедуре НАТО одлучивања. Предсамитске изјаве Трампа су “ублажене” у тексту Декларације, али је очевидно да је утицај САД на понашање Алијансе и даље пресудан. У том смислу, може се рећи да је самит у Бриселу, практично, потврдио не само ставове Стратешког концепта НАТО, него основне поруке недавно усвојене Стратегије националне безбедности САД (2017).
НАТО остаје посвећен подршци три кључна задатка из Стратешког концепта: 1) колективна одбрана, 2) управљање кризама и 3) кооперативна безбедност. Извршавање наведена три задатка, евидентно, диригују САД. “Рецепт” који је издиктирао Трамп поскупљује цену артикала за сваку државу чланицу Алијансе. Да ли ће то бити изводљиво, остаје да се види. Недвосмислено је да се Алијанса врло сериозно припрема за обележавање 70 година постојања.
Оно што је такодје чињеница, Трамп се састао са руским председником Путином. За очекивати је да су разговарали и о “рецепту”. Иако је Трампов “рецепт”, бар по најавама, оријентисан ка Русији, нека се причувају мале и земље у развоју. Само да се не понови (било где) 50.годишњица Алијансе.
Или, зашто кажеш Русија, а мислиш Кина, остаје да се види.

Проф.др Божидар Форца