Након страхоте Другог Светског Рата у Европи није било већих конфликата изузев оних у бившој Југославији, док је и војна снага Европских сила значајно опала. Након почетка изласка Велике Британије из ЕУ, великих проблема у европској администрацији и застоја у пројекту Европске војске, Европа је на прекретници да постане јак играч на светској сцени или још један сателитски савез.
Европска култура, некада изузетно ратоборна се променила због Другог Светског рата, то је оно што се највише може чути у последњих 75 година као објашњење мира. Бивше империјалне силе подржале су оснивање нових институција, попут Европске уније и НАТО-а, како би се спречило да на континенту избије још један рат, који је замењен Хладним ратом, а касније мањим конфликтима. Ако је ово објашњење тачно, зашто онда Сједињене Државе субвенционишу европску безбедност? Као што је амерички председник Доналд Трамп са америчким савезницима у НАТО-у отворено рекао: „Не плаћају свој фер удео“. Уместо да је производ нових институција или резултат колективног сећања на рат, Европски мир има једноставније објашњење: ефикасно разоружање Европе и подређеност америчкој сфери утицаја.
Европске државе сада углавном нису у стању да предузму једностране војне акције – једне против других или било кога другог. НАТО је гурнуо државе чланице (без Америке) да специјализују своје војске. Наиме ограничења буџета и „интероперабилност“, не објашњавају у потпуности потребу за специјализацијом војске. Ограничени буџети захтевају од државе да специјализује своју војску када је циљ да смањи могућности које су дуплиране између ње и савезника. Специјализована војска је снага без свих карактеристика неопходних за независну војну акцију – или у ствари, војну независност. Ефекат НАТО-а који гура своје чланице да се специјализују је да постају зависнији не само једни од других, већ и, на крају, од Сједињених Америчких Држава. Од краја Другог светског рата, Сједињене Државе блокирале су независне војне акције савезника. Пример је Суецка криза 1956. године, која је показала да чак и ако Британија има независну војну способност, неће моћи да је примени против америчких жеља, а то се уједно може сматрати последњим трзајем Британског царства.
Француска је једини пример Европске земље која је покушала да заустави тренд директног утицаја САД, где је Шарл де Гол предузео бројне напоре на јачању и проширењу сфере утицаја Француске, укључујући излазак из НАТО-а. 1967. када је избацио америчку војску из дванаест ваздушних база у Француској. Де Голови потези дугорочно нису успели – Француска се у потпуности придружила НАТО-у 2009, а председник Француске Емануел Макрон покушава максимално да се приближи Доналду Трампу. Француска је до данас једина већа држава западне Европе без америчке војне базеи даље задржава ефективну способност да једнострано интервенише у западној Африци.
Случај Руске геополитике такође крши уобичајену нарацију европског мира. Иако је Русија имала другачију политичку историју након Другог светског рата она је претрпела огромну девастацију у Другом Светском Рату- неупоредиву у погледу апсолутних жртава у односу на друге држава(Можда једино Пољске). Ипак, сећање на ову девастацију подстиче на константу спремност за одговор на потенцијални напад, а не потребу за миром по сваку цену. Под председником Владимиром Путином, Русија је задржала свој статус ван америчке сфере. Путин се поноси својом способношћу да делује независно у циљу заштите онога што види као руске безбедносне интересе. Русија, од свих европских земаља, једина је која гаји сопствену сферу утицаја изван – или у сукобу с – америчким. Ово не искључује могућност дубље сарадње са остатком Европе, која Европи може донети доста предности у времену које долази.
Неупитно је да Вашингтон врши своју војну доминацију широм света. Ово је одржало међународни систем наклоњен америчким економским и идеолошким интересима што је поједноставило глобално војно присуство које се обично објашњава следећом нарацијом: мирне демократије широм света – које нису склоне једна другој да прете – одустале су од решавања својих проблема насиљем. Америчка војска одржава преко осам стотина база у страним земљама, неке су наслеђене од Европских империја попут Шпаније и Британије а друге су изграђене током ратовања САД-а, док су треће изграђене преговорима с владом домаћином као делом савеза или у замену за америчке сигурносне гаранције.
Зашто да Европске земље граде своје системе одбране, када им уместо тога Америка добронамерно даје кишобран за безбедност у коме успевају, и који заузврат обезбеђује стабилност глобалне економије и светског поретка. Многе земље и ентитети не би опстале без Америчких база, у нашем окружењу то су свакако Босна и Херцеговина и тзв. Косово.
Ново вођство Европске Уније има велики изазов пред собом, да обезбеди наставак стварања Европске Војске и јачање веза између својих чланица. Само независна и јака Европа може пружити својим грађанима мир и развој који стварно почива на јачини институција, војној моћи и незавиности Европске политике, а не само на старим наративима и страху од ујка Сема, јер Европа једино може опстати уз озбиљне реформе и погледом у будућност.
