Istakanje mazuta u Moravicu je jos jedan u nizu od katastrofalnih događaja koji su zadesili Srbiju poslednjih godina. Svi ovi događaji predstavljaju dve stvari, ekocid sa jedne i pomirljivost građana Srbije sa ovom situacijom sa druge, koje direktno ugrožavaju budućnost čovečije i svih drugih vrsta…
Izlivanje 70 tona mazuta u Moravicu, blizu Ivanjice izazvalo je ekološku katastrofu, kojoj je dat manji značaj, jer kako smo čuli u više medija, građanima je bilo najbitnije da li je voda iz vodovoda za piće ili je samo za tehničku upotrebu. Stanje živog sveta je stavljeno u drugi plan. Tako je i zagađenje Zapadne Morave tokom jula meseca stavljeno po strani, ali i konstatno izlivanje teških metala, raznih supstanci i velikih količina najrazličitijeg otpada u Lim, Vlasinu, Drinu, Krivaju, Jošanicu, Pek… Skoro svaka reka u Srbiji je zagađena, živog sveta je u njima sve manje, a negde ga već i godinama nema. Dok se reke koje su čiste i imaju života stavljaju u cevi, ne bi li pokretali Male Hidro-elektrane koje za malo profita koje ostvaruju investitori, menjaju celokupan krajolik i živi svet. Upravljanje toksičnim materijama i otpadnim vodama je nešto što je prekopotrebno, a osvešćenje celokupnog stanovništva još više.
Šume je takođe sve manje, krađa šuma se svakodnevno dešava od Kosova gde zakoni ni ne važe do Vojvodine i Fruške Gore, a poslednji slučajevi u Toplici pokazuju da kriminalci ne prezaju da iseku hiljade kubika drveta. Poslednjih meseci smo bili i svedoci masovne seče drvoreda po raznim gradovima u Srbiji, negde i u zaštićenim područijima. O ovim zločinima ljudi počinju da razmišljaju tek kada nastupe klizišta, odroni, poplave ili jednostavno kada traže hlad i sklonište od toplote,kiše… Pošumljavanje je naša dužnost, makar je samo inicirali u našoj lokalnoj zajednici. Nakon bombardovanja 1999. godine, zvuci sirena su i dalje relativno česti u Pančevu, u gradovima vazduh je sve zagađeniji, fabrike ispuštaju štetne materije u atmosferu, automobila je sve više na putevima Srbije… Kvalitet vazduha moramo unaprediti ograničenjem ispuštanja gasova u atmosferu, paljenja, ugradnjom filtera, pošumljavanjem i mnogim drugim merama…
Na to možemo dodati i prekomereno zagađenje zemljišta, ponekad i zakopovanja raznoraznih toksičnih otpada, širenje i paljenje ilegalnih deponija, uništavnje biljnog i životinjskog sveta, krivolov… Ono što je zajedničko u svim ovim slučajevima je da se odgovorni privode pravdi veoma retko, a kada se i privedu, dobijaju kazne koje su minimalne i koje ih neće sprečiti da ponovo učine delikt ka prirodi. Pored toga, ljudi su voljni da za malo profita unište svaki oblik prirode, dok javnost to gleda sa apatijom, što je stvarno zastrašujuće. Povećanje raznih oboljenja među stanovništvom u Srbiji, katastrofalne posledice poplava i drugih vanrednih situacija, poskupljenje određenih proizvoda, promena klime… sve su to posledice zločina nad prirodom, a vršeći zločin, vršimo zločin nad našom budućnosti. Ukoliko ne želimo da izumremo kao narod i kao vrsta, moramo se posvetiti izgradnji odgovornog sistema zaštite životne sredine, ekologije i pravnog sistema koji će ova zlodela kažnjavati kako dolikuje.
M.T.
