Osuda izdaje ima veliki značaj i oštrinu u našem nasleđu, poklonjenje slavi ima istu dubinu divljenja i nepokleka, i u nacionalnom mitu. Imamo svoju ponositu zastavu, ali duh koji nas drži visoko uspravljene ima vrlo srodne dve vrline: dubinu nacionalnog ponosa i stvaralačku snagu nacionalnog bića.
Srbi su u susretu i sudaru s kulturom i silama novog sveta u kojem su se našli, prilagođavanjem i nadmetanjem, stvorili poseban vid svojih agonalno-dinamičnih snaga osvajačkih u helenskom smislu, graditeljskih u eridskom i stvaralačkih u homerskom, kalemeći ih na zdravo stablo plemena u naponu, uz buđenje mnogih talenata od državničkih, vojničkih, neimarskih i zografskih (živopisnih, bestidnih, arogantnih). Patriotizam kao politički ideal dirljiv je za naš narod samo što je gušen nasiljem krvnika kroz vekove. Međutim, pobeda narodnog duha opstaje, traje kao stvaralačka snaga i neuništivi tok života, a nasilje opstaje sa oblikom čudovišta ogrezlog u zločin. U borbi protiv svih nakaza koje su na nas nasrtale, Srbi su se sačuvali „…od istočnjačkog staraštva i rimske nemladalačke muškosti…“ i nadmetanjem stvarali „…moćne i presudne odrednice svoga života“. U presudnim bitkama bili smo pobednici u ratovima protiv brojnog, nasilnog i divljačkog neprijatelja i što su svi naši neprijatelji po pravilu bili neprijatelji Evrope i čovečanstva. Srbi, ratujući protiv takvih uvek su mnogo činili, pa i pobeđivali, za Evropu i čovečanstvo, bez prava na priznanje i zahvalnost! To je sudbina plemenitih koji su bedem za zaštitu licemernih i pritvornih (neiskrenih). Boreći se za svoju slobodu naš narod je uvek mnogo više izvojevao za čovečanstvo nego za sebe! Otuda neuništivost vrline patriotizma kao prave odlike našeg naroda. Ta vrlina, sadrži pre svega, uspravljenost bez uzmicanja pred opasnošću. Druga vrlina je prkos, i to titanska, koja se uselila u dušu naroda, a treća neustrašivost pred protivnikom…
Gromovita misao patriotizam, koja trezni učmale, opominje površne i upozorava nesavesne, namah ističe razliku između istine i obmane i vrline i poroka. Jer u Srbiji je danas jedna od „najoklevetanijih“ reči patriotizam, poslednjih decenija „odomaćeni“ pojam rodoljublje! Stoga se s pravom može postaviti pitanje: šta je danas patriotizam (rodoljublje), i ima li u savremenom svetu mesta za tu staru, pomalo od predaka nasleđenu osobinu? Ovako ili onako, rodoljublje je u vezi s rodom, s narodom: svesno opredeljenje za zajednički život, za potvrđivanje nasleđa i onoga što su nam zaveštali znani i neznani preci.
Geopolitičari i politički analitičari kažu da je svako društvo neizbežno oligarhijsko ma koji politički sistem gledali. Broj članova oligarhije ne predstavlja jedan siguran kriterijum za određivanje oligarhijskog sistema. Stoga je bitno analizirati s više pažnje kriterijume pripadnosti oligarhijskom društvu: kako postati član, kako isti ostati i kako izaći iz tog društva. Razne vrste kriterijuma, više ili manje službene i više ili manje stabilne u vremenu, mogu ući u igru. Oligarhije su složeni politički sistemi sa često više krugova moći, koja je sve više i više koncentrisana, specijalizovana skladno domenu moći, na primer – ekonomska, pravna, religiozna, vojna, tehnološka itd., čije izražavanje je često diskretno i kolegijalno. U tom slučaju obično govorimo o dominantnim porodicama za koje politička pozicija jeste deo nasledstva koji se prenosi deci i čije obrazovanje je organizovano u toj perspektivi.
Da li je rodoljublje u Srbiji u senci političke elite? Vekovima, a i sada, nemamo elitu, već samo oligarhiju! Podsećanja radi nabrojimo samo neke od naših „savremenih vladavina“ srpskih oligarha: vožda Karađorđa, kneza Miloša Velikog, kneza i kralja Milana i Aleksandra Obrenovića, kralja Aleksandra Karađorđevića, „savremenog kneza“ Josipa Broza Tita, „novog vožda“ Slobodana Miloševića, „reformatora“ Zorana Đinđića… i sadašnjeg vladara.
Mnogi naši sociolozi ubeđeni su da je današnja srpska kapitalistička klasa nastala od onih koji su preuzeli kontrolu nad dobrim iz perioda socijalizma, te da, koliko god da se sadašnja aktuelna vlast trudila da pokaže suprotno, ona faktički nije napravila nikakav preokret. Srbijom je danas oligarhija nadvladala elitu. Jedan deo evropske i naše elite obreo se u odnarođenom beznađu. Po njima, najviši stepen emancipovanosti nije ljubav prema svojima i bližnjima, nego prema tuđinima i dalekima. Izgleda da Srbija nije poslušala „istorijski glas“ koji nam je mnogo jada naneo! Ukratko, imate pravo da se slažete s vlašću i imate slobodu – ili, u nešto drugačijoj terminologiji, imate „čast i obavezu“ – da slušate i služite gospodara. Eventualno, i da ćutite, negodujete u sebi ili kritikujete u pola glasa i u krugu prijatelja. I to je tó. Zato i jesu komične kvazi akademske rasprave o postojanju ili nepostojanju „cenzure“ u Srbiji u situaciji kada se doslovno pred našim očima odvijaju egzemplarani slučajevi različite torture i iživljavanja.
Suočeni sa svim silnim pritiscima, moramo znati – i ljudi na vrhu i čovek možda s najneznatnijom dužnošću u društvu i zajednici – da ako konačno, u onom najvažnijem, popustimo i odreknemo se sebe, tada će se u ponor besmisla survati sve ono što su naši preci učinili u mnogovekovnoj, veličanstvenoj borbi za opstanak. Na to jednostavno i nipošto nemamo pravo.
I nije mudro upražnjavati kritičnost prema svojima u vreme teških kolektivnih iskušenja. Ako ti tuku brata, pohitaj da mu pomogneš. O njegovoj krivici raspravljajte kasnije, kad prođe sukob. Kako je rekao Milovan Danojlić „… između Pravde i Majke Alber Kami se opredelio za Majku, a da se o Pravdu nije suštinski ogrešio“!
