Na desetu godišnjicu pravosnažnosti Lisabonskog ugovora (potpisan 2007, a stupio na snagu 01.12.2009), 1. decembra 2019. godine, konačno su formirana sva intitucionalna tela nove garniture na čelu Evropske unije. Ključne funkcije u novom mandatu obavljaće: 1) David Sasoli (Italija) – predsednik Evropskog parlamenta, 2) Šarl Mišel (Belgija) – predsednik Evropskog saveta, 3) Urula fon der Lajen (Nemačka) – predsednica Evrpske komisije i 4) Kristin Legard (Francuska) – prdsednica Evropske banke. Od značaja za region Zapadnog Balkana jeste i pozicija Žozepa Borela (Španija) – visoki predstavnik za spoljnu politiku i bezbednosne poslove.
DECENIJA POTRAGE ZA IDENTITETOM
Lisabonski ugovor je donet kao „zamena“ za već vidjeni Ustav EU, čija je inicijativa usvajanja propala 2005. godine. U vreme pravosnažnosti Ugovora (2009), Unija je brojala 27 država članica (samo Hrvatska nije bila članica). Ugovor je donet u izuzetno složenim uslovima globalnih procesa, ali i odnosa u samoj Uniji.
Globalnu scenu karakterisalo je nekoliko ključnih činilaca: 1) povratak Rusije, kratkotrajnim ratom u Gruziji (2008) i objavljivanjem prve Strategije nacionalne bezbednosti (2009), 2) snažna svetska finansijska kriza, koja je posebno pogodila neke članice EU, 3) jačanje islmskog fundamentalizma i medjunarodnog teroriza, 4) promena na čelu SAD (Obama umesto Buša) i „izlazna strategija SAD“ (napuštanje Iraka) i 5) jačanje uticaja Kine u medjunarodnim ekonomskim odnosima. Opšti trend medjunarodnih političkih odnosa, prema brojnim analitičarima, kretao se iz unipolarnog u multipolarni svet.
Evropska unija, nakon „buma prooširenja“, 2004. godine, vodila je dva paralelna procesa: 1) donošenje Ustava EU, kao učvršćivanja identiteta političko-ekonomske integracije i 2) nastojanje da uspostavi sopstvenu poziciciju „globalnog igrača“. Nakon propasti Ustava, donet je Lisabonski ugovor, koji je uneo značajne novine u organizaciju i funkcionisanje EU (Ugovor čine dva ugovora: Ugovor o EU i Ugovor o funkcionisanju EU), a medju kojima se izdvajaju: 1) ukidanje tro-stubovske strukture Unije, 2) uspostavljanje institucije predsednika Evropskog saveta, 3) uspostvaljanje institucije visokog komesara za spoljnu politiku i bezbednosne poslove i 4) uspostavljanje Zajedničke bezbednosne i odbrambene politike kao dela Zajedničke spoljne i bezbednosne politike.
Kao nedvosmisleno snažna ekonomska integracija, EU nastoji da izraste i u političkiki snažan faktor. Nakon donošenja prve Bezbednosne strategije EU, počinje snažnije angažovanje u mirovnim misijama i operacijama širom sveta, čiji je vrhunac EULEX (mirovna misija na Kosovu i Metohiji, od 2008). Lisabonski ugovor po prvi put utvrdjuje i mogućnost samostalne odbrane Unije, iako NATO ostaje snažan oslonac. Predvidja se i formiranje „vojske Unije“ (strukturalna saradnja, koja je rezultovala PESKO sporazumom 2017). ALI?
Druga decenija XXI veka vrlo sažno je zakomplikovla medjunarodne odnose, u kojima se i EU našla pred brojnim izazovima. Ključni procesi na globlnom nivou i u EU jesu: 1) Uključivanje pojedinih država članica EU u ratne sukobe u Africi („Afričko proleće“), 2) sukob s Rusijom zbog anakesije Krima, 3) objavaljivanje kineske strategije „Pojas i put“ i njeno širenje na prostoru Evrope, 4) sukobi u Siriji, posebno borba sa ISIL, 5) masovne migracije stanovništva s ratom zahvaćenih područja, težišno ka najrazvijenijim državama EU, 6) dolazak predsednika Trampa na čelo SAD i njegova strategija – Amerika na prvom mestu i 7) izlazak Ujedinjenog Kraljevstva iz EU (Bregzit).
U takvim uslovima, EU zapada u unutrašnju krizu koja podriva i same temelje njenog formiranja. Praktično, Unija ni po kom unutrašnjem pitanju ne može da postigne konsenzus, a spoljna politika se toliko zakomplikovala, da se postavlja pitanje da li EU uopšte ima spoljnu politiku. Evropa u više brzina – ostala je na leru!
Otvorena pitanja: 1) Poseban aspekt pozicije EU jesu pogledi na njeno dalje proširenje. Ključni aspekt tog proširenje jeste pitanje Zapadnog Balkana, gde su Crna Gora i Srbija otpočele pristupne pegovore (poodmakla faza), Albanija i Severna Makedonija „tavore“ u statusu kandidata (izneverena očekivanja da će nova garnitura odmah nakon izbora da otpočne pregovore o njihovo pristupanu Uniji), BiH potencijalni kandidat i teritorija Kosovo i Metohija s potpianim Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju, 2) Drugi znčajan momentum EU jeste Bregzit, koji se, najverovatnije, bliži kraju. Kakve će posledice po EU ostaviti izlazak UK, ostaje tek da se vidi, 3) Vrlo zahtevan korak koji Unija treba da učni jeste pozicioniranje izmedju SAD, Rusije i Kine.
KURS DRUGE DECENIJE?
Na kraju svog mandata, sada već bivši predsednik Evropske komisije Žan Klod Junker izneo je vrlo pesimistične poglede na budućnost Unije: EU slabi demografski, ekonomski i politički. Na početku XX veka stanovništvo Evrope činilo je 20% stanovništva sveta, a na kraju ovog veka predstavljaće oko 4% svetske populacije. Za koju deceniju nijedna zemlja iz EU neće biti u Grupi 7 najrazvijenijih država sveta. Sve to, oslabiće politički uticaj Unije.
S druge strane, nova predsednica EK, Ursula fon der Lajen, najavljujući ekološku strategiju (sprčavanje zagrevanja planete Zemlje), kao jedan od ključnih kurseva Unije (opredeljeno 1000 milijrdi evra), jednostavno je poručila – Hajde da radimo.
Jedan od prvih koraka Evropske komisije bio je otvaranje poglavlja 4 u pristupnim pregovorima sa Srbijom (10.12.2019). Da li se po jutru dan poznaje? Približno u isto vreme, grupa zemalja EU (Slovenija, Višegradska grupa, Malta i Kipar) dostavljaju „non paper“ u kome od zvanične EU traže ubrzanje prijema Zapadnog Balkana u Uniju.
Medjutim, kako reče francuski predednik Makron, mnogo toga EU tek treba da reguliše u „svom dvorištu“, pa tek onda u „komšiluk“.
Da li se EU vraća sebi, ili je potrebn neki novi Ugovor?
Prof.dr Božidar Forca
