Pre nešto više od jedne deceije boravio sam službeno u Americi, baš u vreme kada su održavani predsednički izbori (Buš-Obama). Moćni CNN nije prestajao da obasipa javnost izjavama pedsedničkih kandidata, tako da se o stanju u SAD i njenim namerama moglo naučiti više nego iz bilo kog udzbenika.
U drugoj deceniji ovog veka postalo je uobičajeno da najviše pažnje privlače Molitveni doručak (predsedik SAD, februar), konferencija za novinare (Putin u decembru) i aktivnosti Kine izmedju ta dva dogadjaja. U trojac koji čini velesile sveta pokušava da se udene Evropska unija ili njeni pojedini čelnici (ove godine Makron i Dzonson).
Godinu koja prolazi imenovao sam kao kolateralnu, podrazmevajući da su pojavno preovladavali tzv sporedni ciljevi, odnosno da su ključni kursevi akcija najmoćnijih sila sveta kretali se kolateralama (ispipipavanje terena). Tramp je najavio trgovinski rat Kini, ali je na pragu postizanja dalekosežnog sporazma s najnogoljudnijom zemljom sveta. Tramp je zapretio EU da ne čini dovoljno u održavanju NATO i opkoljavanju ključnog protivnika – Rusije. Tramp je napustio sporzum o zagrevanju planete Zemlje, izašao iz UNHCR, napustio sporazum o ograničavanju raketa srednjeg i malog dometa, najavio odlazak iz Sirije. Tramp je…dospeo do sopstvenog impičmenta, koji verovatno neće proći zbog odnosa snaga u Senatu, koji je sada na redu da se izjasni, gde njegova stranka ima ubedljivu većinu.
Putin jača potencijal sopsteih oružanih snaga i saveznika, nastavlja s razvojem najmoćnijeg spoljnoekonomskog aduta – naftovoda, vešto balansira u regionu uticaja SAD i NATO, nikome ne preti, a na pretnje jasno odgovara. Da li je Krim Rusija ankesirala ili se vratio matici zemlji (Rusiji) i dalje ostaje otvoreno pitanje. Sankcije koje zapad stalno produžava Rusiji, zbog Krima, lagano gube stvarni smisao.
Kina balansira izmedju novog zapada i istoka (novi bipolarizam), snažno koračajući ka poziciji ekonomskog lidera sveta. Strategija „Pojas i put“ i pored protivljenj SAD i dela EU, širi se geometrijskom progesijom. Kada zapne s EU (po nagovoru SAD), tu je Program 17+1. Kina se suočava s najslabijom karikom u svom lancu – stanje u Hong Kongu. Jedna zemlja – dva sistema, lagano, bez prenaglašenih javnih diskursa, ostvaruje sopstvene interese i ciljeve.
EU je sprovela izbore i ustanovila nove institucije vlasti, ovoga puta bez predstavnika Velike Britanije, koja će, napokon (valjda) do kraja januara narede godine izaći iz Unije. Medjutim, EU se zaplela u klupko odnosa prema SAD (i NATO), Rusiji i Kini, ali i medjusobnih neslaganja o daljem putu, koji podrazumeva i proširenje. Strategija EU za Zapdni Blkan se preispituje i očekuje novi kurs akcije, koji je, za sada, uokviren u Makronov stav – „prvo srditi stanje u kući, a onda u komšiluk“ (dubina pa širina).
Tri vodeće sile sveta, plus nezaobilazna EU i Velika Britanija, praktično, diktiraju medjunarodne odnose u svim dimenzijama: politička, vojna (bezbednosna), socijetalna, ekonomska i ekološka. Činjenica da „veliki“ diktiraju medjunrodne odnose nije novina, to je istorijska zakonitost. U toj istorijskoj zakonitosti, kada se veliki glože, stradaju mali. Pored „stalnih“ – Bliski istok i Balkan, druga decenija ovog veka započela je „Afričkim prolećem“, a završava „Latinsko-američkom zimom“, uz postojanje drugih relativno usamljenih neuralgičnih tačaka (Severna Koreja, Antarktik…). Svet je postao multipolaran, u kome nebrojeni raspršivači moći ukazuju na činjenicu da velikog rata neće biti, jer veliki trguju i ne ratuju medjusobno!
A šta je s „malima“?
Novija istorija ukazuje na dva ključna strateška pravca tzv. malih zemalja. Jedan je svrstavanje uz nekog od „velikih“, a drugi uspostavljane svojevrsne neutralnosti (pre svega vojne, jer opšta neutralnost više ne postoji). Principijelno posmatrano, poziciju „malih“ determinišu dva ključna principa – 1) kompromis u odnosu sa spoljnim okruženjem i 2) konsenzus kad je u pitnju unutrašnja situacija. Naizgled, zbog opšte klime u medjunrodnim odnosima, čini se da primat ima kompromis. Medjutim, činjenica je da upravo one zelje koje nemaju unutrašji konsenzus i trpe najveće pritiske i, delom, same sebe dovode u nezavidnu poziciju. Svakako, rezultanta kompromisa i konsenzusa daje pravi rezultat.
Bezbednost je ključni preduslov opstanka i razvoja ljudskog društva. To važi i za velike i za male. U konstataciji da velikog rata neće biti, nedostje nastavak – biće ratova, ali naizgled medju malima. Reč „naizgled“ podrazumeva da će u te ratove nedvosmisleno biti umešani veliki.
Značaj bezbednosti proizilazi iz činjenice o njenom proširenju u sve ravni (sektore) – politika, ekonomija, vojska, društvo i ekologija. Iako se, još uvek, bezbednost prvenstveno posmatra kroz vojnu moć, činjenica je da snažno jačaju sve njene ostale ravni. Medjutim, te ostale ravni ne može niko sam da obezbedi. Tako: 1) iako se oslanjaju na snažnu vojnu moć, SAD (i NATO) traže kompromise s drugim velikim silama u ekonomiji i drugim oblastima; 2) Kina nedvosmisleno lorača ka liderstvu u domenu ekonomije, ali „otvra“ svoje granie za strana ulaganja; 3) Rusija je nedvosmisleno vono snažna, ali sve više jača ekonomske veze sa svim stranama; 4) EU kao ključnu strategiju do 2050. godine njavljuje ekologiju, opredeljena da u njenom sprovodjenju značajno pomogne malim zemljama, bili oni članice ili ne Unije.
Veliki „otvaraju srce“, jer (dosadašnji) „razum“ o vojnoj snazi ne dovodi do stabilnosti.
Mi imamo ulicu „otvorenog srca“. Sledeća godina je prestupna, biće duža za jedan dan. Tim danom počinje Nova 2020. godina. Hajdemo zajedno u ulicu „otvoenog srca“ da zadenemo tako potreban konsenzus. Malo nas je da bi se delili na još manje.
Prof.dr Božidar Forca
