Nakon što je komandant Libijske nacionalne armije Halifa Haftar napustio
Moskvu bez dogovora o prekidu vatre, sukobi u Libiji su nastavljeni.
U Libiji već devet meseci traje ofanziva Libijske nacionalne armije na Tripoli u kome je glavno
uporište međunarodno priznate libijske vlade Fajiza El Saradža. Vođa Libijske nacionalne armije,
čije je sedište u Bengaziju, Halifa Haftar smatra da je vlada u Tripoliju izdajnička i da je glavni
uzrok ogromnih problema u kojima se država nalazi.
Libija koja je, intervencijom zapadnih država i svrgavanjem Moamera El Gadafija 2011. godine,
nalazi u stanju humanitarne i ekonomske katastrofe ponovo predstavlja jedan od glavnih
problema međunarodne zajednice i organizacije Ujedinjenih nacija. Šef nemačke diplomatije
Hajko Mas izjavio je da je glavni cilje Evropske unije i zapadnih država da spreči da Libija
postane „nova“ Sirija, međutim politika zapadnih država itekako je odgovorna za trenutno stanje
u Libiji ali i Siriji koju ovaj nemački političar pominje.
Novi element sukoba u Libiji jeste prisustvo turske vojske. Jasno je da ovim potezom Redžep
Tajip Erdogan pokazuje ambicije da Turska želi da dominira širom teritorijom, a ne samo
regionom u kom se nalazi. Turska je već intervenisala u Siriji pa je ovo jasan znak postojanja
neoosmanizma i imperijalizma u turskoj spoljnoj politici.
Posle posredovanja u pregovorima između vlade Bašara El Asada i pobunjenika u Siriji, Rusija i
Turska se ponovo pojavljuju kao medijatori i pomiritelji u sukobu između snaga Halife Haftara i
priznate libijske vlade u Tripoliju, doduše za sada bezuspešno jer Haftar nije potpisao primirje
posle pregovora u Moskvi već je zatražio dodatno vreme kako bi razmislio o toj odluci. Rusija
vrši pritisak na Haftara tako što ga smatra odgovornim za rat i mir u Libiji. Sa druge strane
Rusija zvanično ne podržava vojnu intervenciju Turske u ovoj državi tako da treba imati u vidu
da ove dve sile imaju različite ciljeve i samo trenutno nastupaju zajedno. Ono što čudi jeste
pasivna uloga SAD u ovom sukobu, pogotovo ako se uzme u obzir da je verovatno ova svetska
sila najodgovornija za haos i bezvlašće u Libiji.
Treba očekivati da će se ponovo sve svetske sile uključiti u „rešavanje“ ovog konflikta jer je
Libija izuzetno bogata naftom što i jeste glavni uzrok krvoprolića u ovoj severo-afričkoj državi
koje traje već godinama. Dodatni faktor koji otežava situaciju u nekada veoma moćnoj i
razvijenoj državi jeste veliki broj ekstremnih islamista koji su se premestili iz regiona Bliskog
istoka u svernu Afriku. Zbog toga građani Libije neće biti izloženi samo građanskom ratu i teškoj
ekonomskoj situaciji već i verovatno obimnom delovanju članova Islamske države i ostalih
terorističkih organizacija koje traže slabe i urušene države poput Libije kako bi mogli uspešno
delovati. Što se Zapada i Evrope tiče vrlo je moguće da će se suočiti sa novim terorističkim
pretnjama kao i novim talasom izbeglica koji će ovog puta ići preko Mediterana. Krajnje je
vreme da se SAD i zapadne države pogledaju u oči i preuzmu odgovornost za haos u Libiji i
pomognu građanima ove države.
Autor: P. Miliošević
