VOJSKA SRBIJE U ZNAKU “4S”

Država i vojska su dve neodvojive društvene tvorevine koje su iznjedrili društveni procesi tokom istorije. Država je stvorila vojsku kao instrument moći, ali su i  vojske stvarale države. U savremenim medjunarodnim odnosima, čije obeležje ponovo odlikuje realizam (moć kao činilac bezbednosti), vojska i dalje ostaje jedna od ključnih poluga moći države. Odnosno, ekonomska i vojna moć kao rezultantu daju političku moć i uticaj u medjunrodnim odnosima.

Brojne države sveta na različite načine organizuju sopstvenu odbranu, na šta imaju “zagarantovano” pravo utvrdjeno Poveljom UN (član 51). To pravo na smoodbranu, države, najčešće, primenjuju kroz dva oblika: 1) oslonac na sopstvene snage – vojna neutralnost ili 2) udruživanje u odbrani, tipa NATO, ODKB ili ad-hok integracije.

Vojska Srbije nastala je u organizacionim promenama oružanih snaga državnih entiteta kojima je Srbija pripadala u skoro jednom veku bitisanja, od kraja Prvog svetskog rata do raspada bivše SFR Jugoslavije. U teoriji organizacije postoje različiti nazivi i suštinski sadržaji organizacionih promena nekog sistema. Tako, ti oblici, u zavisnosti od obima i karaktera promena, imenuju se kao transformacija, reorganizacija, reinžinjering, reforma i drugi (u vojsci se često nazivaju: organizacijsko-mobilizacijske promene). Pri tome, reforma je najobuhvatniji i najsloženiji oblik organizacionih promena, koje drastično menjaju organizaciju i funkcionisanje konkretnog sistema u novim uslovima.

Iako su organizacione promene bivše JNA otpočele u prvim oblicima raspada SFRJ, odnoso  u SRJ i DZ SCG, najznačajniji efekti tih promena nastaju posle 2006. godine, kada je Srbija ponovo postala samostalna i nezavisna država. Srbija je 2006. godine (istovremeno kada i BiH i Crna Gora) pristupila Programu NATO – Partnerstvo za mir. Držvni vrh je uticao na to da su organizacione promene Vojske bile su pod uticajem partneskih ciljeva koje je Srbija uspostavila sa Alijansom. Period tih promena imao je različitu dinamiku i, suštinski, završen je 2011. godine, kada je Vojska postala profesionalna. Ključni aspekt organizacionih promena Vojske do 2011. godine, može se sažeti u sledeće konstatacije:

• usvojeni Zakon o odbrani i Zakon o Vojsi Srbije, koji su kasnije pretrpeli odredjene izmene i dopune;
• usvojena i kompatibilna sa članicama PzM (po nazivu ne i sadržaju) strateško – doktrinarna dokumenta: strategija nacionalne bezbednosti (ne poznaje je Ustav 2006), strategija odbrane, strategijski pregled odbrane, bela knjiga odbrane, doktrina Vojske Srbije…;
• uspostavljen brigadni model kao preovladavajući oblik organizacije (rasformirne armije i korpusi),
• usvojen model operativnih sposobnosti Vojske, koji se naziva operativne i funkcionalne sposobnosti,
• formiran Generalštab po modelu uprava tipa “J” i združena operativna komanda,
• uveden model orgnizacije jedinica tipa L (A,T) – B – S i popune, odnosno razvienosti jedinica tipa G₀ – G₄,
• usvojena principijelna šema kadra u mirnodopskoj vojsci u razmerama: 15% oficiri, 25% podoficiri, 45% vojnici i 15% civilna lica,
• usvojena upustva o radu komandi – štabova (operativno planiranje),
• delimično redefinisana kategorizacija činova i uveden podoficirski kor,
• vojska je potpuno profesionalizovana (na neodredjeno vreme obustavljena obaveza služenja vojnog roka) i usvojen model aktivne reserve.

Brojno stanje vojske u miru opredeljeno je na 30.000 pripadnika, obuhvatajući i aktivnu rezervu.

Nakon promena posle parlamentarnih i predsedničkih izbora 2012. godine, sukcesivno, analizira se i reformski proces u Vojsci Srbije i delimično koriguju odredjena u praksu uvedena rešenja, a najavljuju i radikalne promene.

Brojni činioci utiču na opredeljenje države kakvu vojsku treba da razvija. Bez šireg ualaženja u te činioce, projekcija Vojske Srbije treba da se razvija u okviru “4S”: srpska – standardi – sposobnosti – samosvest.

1. Srpska (Vojska). Republika Srbija je država srpskog naroda i svih gradjana koji u njoj žive. Tako je utvrdjeno u Ustavu Republike Srbije. Atribut “srpska” uz Vojsku, dakle, ima i državni i nacionalni karakter. To ni u kom slučaju ne sme da se shvati da srpsku vojsku čine samo pripadnici srpske nacionalnosti, iako, logično, u njoj jesu najbrojniji. Istorijski posmatrano, srpsku vojsku činili su i pripadnici brojnih nacionalnosti, nekad manje, nekad više zastupljeni. Pripadnost državi u kojoj žive i nacionalnim interesima, kao bazi opstanka i razvoja, treba da prožima sve institucije države, posebno vojsku.
2. Standardi. Standardi su nezaobilazna odrednica svake ljudske delatnosti u savremenim uslovima. Principijelno, stadardi su spoj kriterijuma i mere (norme), a iskazuju se raznim utvrdjenim veličinma, ali i na opisan način. Pri pomenu reči “standard”, uobičajeno, prva pomisao vuče na tehničku stranu (sredstva). Medjutim, standard mora da prožima čitavo biće vojske, polazeći od životnog satandarda njenih pripadnika, obeležja, preko zahtevnog standarda opreme i naoružanja kojim su opremljeni, procedura rada komndi-štabova, obuke, upotrebe i drugih. Standard može da bude uspostavljen kao sopstvena kategorija, ali i prihvatanje najboljih stranih rešenja.

Za standard Vojske, u najvećem, nadležna je država, jer država odedjuje kakva joj vojska treba.

3. Sposobnost. Dugo je u Vojsci egzistirao pojam-sintagma “borbena gotovost”. U novim uslovima, evidentno, koriste se termini operativne i funkcionalne sposobnosti, da bi se zaustavilo na pojmu “operativna sposobnost”, koja ima razne elemente. Mnogi su kritikovali zamenu sintagme borbena gotovost terminom operativna sposobnost. Čine to iz neznanja ili iz njima znanih razloga. Naime, Vojska je od države dobila tri misije i sedam zadataka (Strategija odbrane). Samo prva misija jeste “borbenog” karaktera – odbrana Republike Srbije od oružanog ugrožavanja spolja. Ostale dve misije nisu imanentno “borbene”, ali Vojska mora da ima sposobnost da ih realizuje. U tom smislu, uvodjenje pojma “operativna sposobnost” vojske sasvim je korektno. Operativna sposobnost vojske je operaionalizovana na sedam elemenata i osam činilaca za njenu izgradnju, kojima je potrebna korektnija jezička (teorijska) odredjenost.

Za dostizanje potrebnog nivoa operativne sposobnosti vojske odgovornost zajednički nose država i vojska.

4. Samosvest. Odbrana zemlje od oružanog ugrožavanja spolja i druge misije i zadaci Vojske jesu izuzetno zahtevni, traže kompletnu ličnost, od vojnika do generala, uz uvažavanje specifičnosti odnosa u vojnoj organizaciji. Otuda, samosvest se, pre svega, poima kao disiplina. Dugo je, s pravom, figurirao izraz u vojsci – svesna vojna disciplina (za razluku od mehaničke – razumem). Dakle, ta svesna disciplina podrazumeva bespogovorno izvršavanje naredjenja pretpostavljenih, ali i poštovanje propisa i običajnih normi države i društva.

Iako disciplina ima svoje razne tangente oblasti, ipak – za disciplinu je primarno odgovorna Vojska.

Svako vreme ima svoje breme, kaže narodna. Ako je narodna, ne treba je proveratvati. Ne psotoje za sva vremena utvrdjene karakteristike (atributi) bilo kog organizacionog sistema, pa ni vojske. Medjutim, postoji neki opšti okvir koji će te karateristike usmeravati i kanalisati ka optimalno poželjnom nivou. Tako treba shvatiti i okvir 4S, kad je Vojska Srbije u pitanju.

Prof.dr Božidar Forca