Došao i prošao 31. januar 2020. godine. Udarna vest u svim pisanim i elektronskim medijima širom sveta jeste BREXIT. Ujedinjeno Kraljevstvo, koristeći član 50 Lisabonskog ugovora, i formalno je napustilo Evropsku uniju.
Tri i po godine nakon referenduma u UK (23.jun 2016), zastava jedne od najvećih i najbogatijih članica Unije izmeštena je iz grupe od 28 zastava država članica. I duže od te tri i po godine traje medijska utakmica ZA i PROTIV Brexita, koja se, svakako, neće zaustviti na 31. januaru 2020. Sasvim logično, tri grupe pitanja Brexit-a zaokupljaju svetsku javnost i medije – politika, ekonomija i bezbednost. S obzirom da je bezbednost poodavno proširena sa čisto vojne u političku, ekonomsku, socijetalnu i ekološku ravan, to ćemo u najkraćem dati osvrt na te ravni proširenog poimanja bezbednosti.
ULAZAK UK U EU
Integrisanje na evropskom kontinentu počelo je nakon Drugog svetskog rata. Formalno posmatrano, za ubrzanje procesa tog integrisanja trebalo je premostiti „istorijski jaz“ izmedju Francuske (i još nekih država) i Nemačke. Tako, prva integracija upravo je usmerena na bezbednost, a ogleda se u Briselskom sporazumu (17.mart 1948), koji su potpisale Ujedinjeno Kraljevstvo, Francuska Belgija, Luksemburg i Holandija (od nedavno zvanično samo – Nizozemska). Bio je to prvi korak formiranja Zapadnoevropske unije (ZEU). Zbog snažnog uticaja NATO (formiran 19.aprila 1949), od ključne pretnje Hladnog rata – SSSR, ZEU je trpela transformacije u pogledu organizacije, sastava i funkcionisanja, vremenom se utopila u EU (nakon Lisabonskog sporazuma 2009) i 2011. godine zvanično prestala da postoji.
Medjutim, u zamišljenom i projektovanom sukobu NATO – SSSR (kasnije i Varšavski ugovor), Zapadnoj evropi (i SAD) trebala je Zapadna Nemačka (do 1990 Nemačka je bila podeljena na dve države: Zapadna Nemačka i Istočna Nemačka). Tako, pod snažnim uticajem SAD, Zapadna Nemačka postaje članica NATO 1955. godine. Prijemom ZN u NATO, počinje „otapanje“ istorijski zategnutih odnosa između Francuske i Nemačke.
Bezbednosnu integraciju Evrope dopunjavaju ekonomska integrisanja, čije tri ključne forme (EZUČ, EUROATOM I EEZ), Rismkim ugovorom iz 1957 (stupio na snagu 1958) jesu preteča EU, koja će formalno biti formirana (u tri stuba) 1992. u Mastrihtu. Evropska ekonomska zajednica (EEZ), kasnije EZ, do Mastrihta 1992, prvobitno je bila sastavljena od šest država-članica (Belgija, Holandija, Luksemburg, Francuska, Italija i Zapadna Nemačka), skoro dve decenije, pod snažnim uticajem Francuske (De Gol), odupirala se prijemu UK u svoje članstvo. Odlaskom De Gola, a pod pritiskom SAD, EEZ prima UK u svoje članstvo 1973. godine.
Ulazak UK u EEZ vrlo impresivno je obeležen na ostrvu brojnim političkim skupovima, kulturnim manifestacijama, čuvenom fudbalskom utakmicom šest članica EEZ protiv „nove trojke – UK, Irska i Danska (primljene 1973), koju je „nova trojka“ dobila sa 2:0 i brojnim drugim dogadjajima. Ništa više neće biti kao pre, uvodi se u politički diskurs. Proniciljivi anlitičari zapisaće da, ipak, Francuska nije dozvolila da Mona Liza „predje“ Lamanš i uveliča manifestaciju.
NIŠTA VIŠE NEĆE BITI KAO PRE
Suštinska primena krilatice Ništa više neće biti kao pre, dolazi rušenjem Berlinskog zida (1989), ujedinjenjem Nemačke (1990), raspuštanjem VU i raspadom SSSR (1991), odnosno „krajem Hladnog rata“, kako to analitičari nazivaju. Dakle, u poslednju deceniju prošlog veka Evropa i svet ulaze tektonskim poremećajem (rušenje Berlinskog zida), čiji potresi nisu završeni i ko za da li će se i kada stabilzovati planeta Zemlja. Ovaj tekst nema prostora za širu elaboraciju „kraja“ Hladnog rata, zato se osvrćemo samo na naslovljenu temu.
Šta je ključna bezbednosna dilema (ko je protivnik?), jeste centralno pitanje bezbednosti sveta i Evope nakon rušenja Berlinskog zida. Moćne SAD uspevaju da održe NATO, iako se raspao VU, dolazi vreme unipolarnosti. EU koristi situaciju i kreće u snažno proširenje (1995, 2004 – „prasak“, 2007 i 2013). Prisećaju se čelnici EU (Francuska, pre svega) reči Monea: „Evropa ne može ostati samo na ekonomskim interacijama, odnosno mora da izraste u snažnu političku uniju“. Medjutim, nema stvarne političke moći bez vojne moći, svakako uz jaku ekonomiju. Kraj početka ili početak kraja?
Ključna bezbednosna dilema u Uniji postaje odbrana EU u novonastalim uslovima. Nakon propale ideje o usvajanju Ustava EU (2005), Unija organizuje samit u Lisabonu (2007), koji rezultuje reformskim ugovorom – Lisabonski ugovor (stupio na snagu 2009). Taj ugovor uvodi odrednicu o samostalnoj odbrani EU, ali zadržava i dva druga oblika: 1) snažan oslonac na NATO i 2) pravo država članica na vojnu neutralnost (Austrija, Finska, Švedska, Irska, Malta i Kipar). Medjutim, i to prvo na vojnu neutralnost, delimično je sputano odrebom o solidarnosti, odosno obavezi države članice Unije da pruži pomoć drugoj članici ako bude napadnuta (slično, ali samo slično kao čl. 5 Vašingtonskog sporazuma o formiranju NATO).
Suštinski, kad je odbrana EU u pitanju, sučeljavaju se stavovi Nemačke i Francuske, s jedne i UK (i još neke zemlje), s druge strane. UK se snažno protivi formiranju tzv. evropske vojske i smatra „NATO kišobran“ sasvim dovoljnim garantom bezbednosti, pogotovo protiv Rusije, kao „stalnog“ (novog-starog) protivnika. S druge strane, Nemačka i Francuska ne odustaju od samostalne odbrane EU, te 2017. godine koriste mehanizam Lisabonskog ugovora (čl.47) – stalna strukturalna saradnja, koja se, za početak, uspostavlja kao PESCO sporazum. Sa NATO EU uspostavlja poseban odnos, poznat kao Berlin plus. Odnos EU – NATO snažno je uzdrmao dolazak Trampa na čelo SAD (2016).
NOVA PARADIGMA
U razvoju medjunarodnih odnosa nema krajnjih rešenja. Te odnose diriguju svetski moćnici. U drugoj deceniji ovog veka dolazi do snažnih promena u medjunarodnim odnosima koje karakteriše: snažan povratak Rusije, jačanje uticaja Kine, pokušaj SAD da održe primat (Tramp: Amerika na prvom mestu), snaženje terorizma kao globalne pretnje i nemoć UN da kontroliše svetske procese. U državocentričnom smislu posmatrano, svetski poredak postaje multipolaran. Realizam (moć i samo moć) se vraća na medjunarodnu scenu (ako je uopšte i silazio s nje). Ključna dilema – treba li SAD EU ili NATO?
IZLAZAK UK IZ EU
Formalno, izlazak UK iz EU počinje nakon navedenog referenduma juna meseca 2016. Medjutim, svetska javnost je zatrpana informacijama o tom činu i pre tog vremena, što se samo pojačalo nakon referendumskog rezultata 51,9% za izlazak i 48,1% za ostanak UK u EU (izlaznost je bila preko 71%, dakle glasalo je preko 30 miliona gradjana). Nebrojeno je analiza uticajnih istraživačkih kuća, ali i drugih organizacija i pojedinaca objavljeno nakon referenduma u UK. Dve su vlade „pale“ u UK (Kameron i Mej), da bi Dzonson „doveo situaciju do kraja“. Notirajmo samo bezbednosne dileme izlaska UK iz EU.
a) U odnosu na EU
– u političkom smislu: 1) EU gubi jedan „svoj“ glas (pored Francuske) u Savetu bezbednosti UN, jer je UK stalna članica tog tela. Medjutim, činjenica je da u Savetu bezbednosti UK, pre svega; prate stavove SAD, 2) kao nedvosmisleno uticajna zemlja, UK je „imla obavezu“ da u svetu protežira političke odluke EU (jedinstven pravni subjekt nakon Lisabonskog ugovora), 3) u odnosu prema trećim državama (kandidati za članstvo u EU) izuzetno je bio jak stav UK, što, potencijalno, može biti signal da još neka zemlja članica postupi kao UK, ili da se „poljulja“ strategijsko opredeljenje ka EU, kod kandidata i potencijalnih kandidata, 4) Nemačka i Francuska, prividno, izgubiće protivnika unutar EU za nastavak liderstva u daljem razvoju Unije. Otuda, treba dobro uzeti u obzir reči Makrona (predsednik Francuske): „Izlazak UK iz EU je istorijski alarm, koji treba da se čuje u svakoj našoj zemlji i da nas natera na razmišljanje“
– u ekonomskom smislu: 1) EU gubi jednu od ekonomski najrazvijenijih zemalja članica (BDP oko 2.220 milijardi dolara, koja je, posle Nemačke, izdvajala najviše finansija u Budzet EU. Medjutim, taj budzet nije imao velike izdatke za finansiranje zajedničke bezbednosne i odbrambene politike, 2) zajedničko tržište EU smanjuje se za 66 miliona stanovnika (potrošača) i oko 5,5% teritorije, 3) jedan od svetskih cetara transnacionalnih kompanija jeste London, a sada postoji mogućnost da neki drugi centar (u zemljama EU) preuzme deo te uloge,
– u bezbednosno-odbrambenom smislu: 1) UK je bila jedna od najjačih vojnih sila EU i pored Francuske, zemlja koja raspolaže nuklearnim oružjem. Dakle, izlazak UK iz EU jeste jedna od ključnih „kočnica“ samostalne odbrane Unije. Medjutim, s obzirom na ulogu NATO u odbrani EU (Lisabonski ugovor, Berlin plus), praktično, strateški se neće ništa promeniti, osim što će se Nemačka i Francuska „obuzdati“. Stoga, sada je na videlu Stoltenbergovo (2017) upozorenje Uniji: „Izlaskom UK u EU ostaje samo 15% efektiva NATO, što je malo za suprostavljanje Rusiji, kao glavnoj pretnji“, 2) UK više neće imati obavezu da izdvaja finansije za Evropsku odbrambenu agenciju, niti posebna sredstva za Mirovne operije i misije EU, što će se osetiti u Uniji, 3) doći će do realno potrebnih redefinisanja organizacije i funkcionisanja odbrambeno-bezbednosnih komponenti EU (vojni štab i druga tela), što i nije komplikovana operacija, 4) EU će se naći u dodatnim problemima s migrantskom krizom, koja ni izbliza nije završena, a neće moći da računa na podršku UK.
b) U odnosu na UK
– u političkom smislu: 1) UK ostaje stalna članica Saveta bezbednosti UN i ima nedvosmislenu podršku američkog predsednika (Tramp) za napuštanje EU. Ta situacija daje veću slobodu za smostalnu spoljnu politiku UK, koja će se jače vezati za SAD. Dakle, dolazi do nove političke paradigme: koliko će SAD dati slobodu manevra UK?, 2) UK će se ubrzo naći u političkim previranjima unutar svog bića zbog napuštanja EU, odnosno na relaciji s Škotskom (posebno) i Severnom Irskom.
– u ekonomskom smislu: 1) UK će zadržati finansije koje je imala obavezu da uplaćuje u budzet EU (godišnje, UK je za oko 10 milijardi dolara više uplaćivala u budzet EU nego što joj se vraćalo), tako da se očekuje da će Brexit doneti povećanje budzeta UK za 0,6-1,6%; 2) UK će se susresti s brojnim problemima po pitanju trgovinske razmene s EU, nakon narušavanja zajedničkog tržišta i carinske unije, što je deo naknadnih pregovora (do kraja 2020), 3) UK izlazi iz projekta EU – SAD (Transatlansko trgovinsko i investiciono partnerstvo – TTIP) kao najvećeg svetskog tržišta u istoriji, odnosno njena uloga zavisiće od stava SAD,
– u bezbednosno-odbrambenom smislu: 1) UK će, konačno, moći sama da odlučuje o migrantskoj politici, odnosno propusnosti svojih granica za strance koji nameravaju da žive i rade u toj zemlji (za vreme krize 2015, u UK je došlo 336.000 migranata, a od 2014-2015.godine došlo je na rad oko 3 miliona ljudi iz ostalih zemalja EU). To se smatrao kao jedan od ključnih činilaca „za“ Brexit?, 2) UK i dalje ostaje članica NATO i ključna poluga SAD u Evropi. Dakle, bezbednosno-odbrambeni aspekt Brexita neće narušiti bezbednosno-odbrambeni sistem UK, koji će biti relaksiran sa strane obaveza prema EU, ali će dobiti na značaju u okviru NATO (SAD), 3) UK (Severna Irska) ima granicu od oko 500 km sa Irskom (članica EU), te rastu napetosti i „podgreva se“ ne davno primireni „irski problem“.
UMESTO ZAKLJUČKA
Teško je, možda i nemoguće, zaključivati o jednom tako značajnom procesu kakav je Brexit. Zdravorazumski posmatrano, benefite tog čina trebalo bi da ima ona strana koja je povukla potez, dakle UK. Odnosno, nije EU „izbacila“ UK iz svog sastava. Kad su u pitnju Englezi, i pored činjenice o primetnoj dozi narcisoidosti u medjunarodnim odnosima, ne treba imati iluzije da su „dobro izvagali“ šta se dobija, a šta gubi Brexit-om (Nema stalnih pijatelja, večiti su interesi – Lord Palmerston).
Četiri su „mračna scenarija“ projektovana od strane nekih analitičara, još 2016. godine – šta će biti posle Brexit-a: (1) raspad EU, (2) raspad UK, (3) krah finansija i (4) uticaj na tržište valuta. Niko nije oročio datum realizacije scenarija. Ekonomija je “žilava” i odoleva, a ostalo?+
Državocentrični poredak sveta se vraća na scenu. Svet će neminovno postati multipolaran (već to jeste). UK traže (vraćaju) svoju ulogu u podeli moći u svetu, koju je, delom, suspendovalo članstvo u EU, a obećava novi odnos sa SAD. SAD treba snažan NATO, a odnosi s EU će dobiti oblik sinusoide, u zavisnosti od opštih tredova u svetu. Ključni „igrač“ NATO u Evropi jeste UK, kao jedan od „kontrolnih punktova“ spoljnih puteva, kojim SAD kontroliše Hertland.
VEĆ VIDJENO, ALI NEĆE BITI KAO PRE!
Prof.dr Božidar Forca
