,,Samouništavajuće ponašanje koje nije povezano sa idejom o smrti nije samoubistvo” govorio je Stengel, da li vi znate šta se sve podrazumeva pod pojmom autodestrukcija, a šta pod pojmom suicida?
Svaki samoubilački akt, ljudi bliski samoubici doživljavaju kao lični gubitak, međutim svako samoubistvo je gubitak i sa društvenog i rizik sa bezbednosnog aspekta. Samoubistvo je oblik devijantnog ponašanja koje, ukoliko uzme maha i postane rasporstranjeno, može da bude posmatrano i kao sociološki i bezbednosni problem. Do 70-ih godina XX veka stopa samoubistava je bila relativno konstantna. Međutim od 70-ih godina stopa samoubistava raste, a prema podacima Svetske Zdravstvene Organizacije iz 2018. godine stopa samoubistava konstanto raste i u odnosu na onu od pre 50 godina porasla je za 60%. Ovo su podaci koje svakako ne treba ignorisati
SUICIDALNI RIZIK
Ljudski život i pravo na njega smatraju se najvećim ljudskim vrednostima i pravima bilo, da govorimo o Konveciji o ljudskim pravima ili o moralnim i religijskim normama. Zbog toga većini ljudi je teško da razumeju razloge koje nekog navedu na samoubistvo, a da bismo došli do tih razloga moramo odgovoriti na pitanje ko su samoubice?
Pojam samoubistva je jedan od najčešće ispitivanih pojmova u sociologiji. Većina sociologa kroz istoriju je pokušavala da pronađe uzroke suicidnom ponašanju i da odredi koji su to sociološki normativi, a koje društvene okolnosti koje najviše utiču na odluku o samoubistvu. Neki od naučnika su smatrali da ni nema potrebe za definisanjem tako očiglednog pojma kao što je samoubistvo ali na posletku usaglasili su se da samoubistvo podrazumeva namerno uništenje sopstvenog života odnosno autodestruktivno ponašanje sa smrtnim ishodom. Ovde se ističe da je najbitniji element želja da se umre, ali odakle dolazi ta želja?
Nauka je uspela da izdvoji određene faktore suicidalnog rizika, čijim određivanjem bi moglo da se predvidi samoubilačko ponašanje. Pored predhodnog pokušaja samoubistva i psiho-patoloških poremećaja izdvojeni su i faktori poput pola, starosti, bračnog statusa, nacionalnosti, mesta življenja, obrazovanja i drugih.
Pa se tako navodi da muškaci češće vrše samoubistva nego žene i da na jedan slučaj samoubistva žene dolazi najmanje 2 samoubistva muškarca, a u nekim sredinama ta brojka ide i do 4 (na primer u Norveškoj i Finskoj). Što se tiče faktora starosti samoubica ranije je opšta tendencija bila da samoubice češće spadaju u starosne grupe preko 40 godina, međutim poslednjih decenija primećen je nagli porast samoubica mlađe životne dobi. Skoro jedna četvrtina svih suicida danas se dešava među mladim ljudima do 25-te godine i samoubistvo je čak prepoznato vodeći uzrok prevremene smrti kod mladih danas. Kao uzroci tome navodi se pasivnost mladih i nemogućnost da postanu nezavisni i da preuzmu odgovornost za svoje ponašanje. Postoji nesrazmera između pritiska društva da se postigne uspeh i nedostatak mogućnosti da se to učini što svakako vodi u frustraciju mladog čoveka. Takođe ne treba zaboraviti ni činjenicu da mladi ljudi sve češće konzumiraju droge i alkohol.
Kada je u pitanju nacionalnost primećeno je da su najvećoj meri u našem okruženju samoubistvu skloni Mađari i Hrvati, zatim Crnogorci i Slovaci. Kada su u pitanju Srbi stopa samoubistava je srednja sa tendencijom rasta, a najmanju stopu samoubistava imaju Makedonci i Albanci sa Kosova.
Takođe istraživanja vršena u bivšoj Jugoslaviji su pokazala da na našim prostorima samoubistvo češće vrše samci nego ljudi koji se nalaze u braku, a još ređe oni koji imaju velike porodice. Sociolozi ovo objašnjavaju sa zaštitnom ulogom porodice koje ona ima u jednom društvu. Pored toga podaci tih istih istraživanja su pokazali da češće samoubistva vrše ljudi koji žive u gradu nego na selu. Kod nas najveću stopu samoubistava ima Vojvodina.
Pojedini podaci pokazuju i da se manje obrazovani ljudi ređe ubijaju nego oni koji imaju više obrazovanje. Kada se analiziraju profesionalne strukture, najviše samoubistava ima kod onih ljudi čije zanimanje donosi visok dohodak i visok ugled. Zanimljiv je podatak da su 80-ih kao posebno ugrožena grupa od samoubistava u Americi izdvojeni stomatolozi.
Dakle po ovim faktorima mladi, neoženjen, visokoobrazovani muškarac koji živi u urbanoj sredini u većem je riziku od samoubistva nego žena, srednjih godina koja ima porodicu i živi na selu. Naravno ne treba ove faktore posmatrati tako plastično, ali ako analiziramo ove faktore neminovno je da se zapitamo zašto se bogatiji, obrazovaniji i urbaniji odnosno savremeniji ljudi ubijaju češće od ostalih?
Odgovor možemo da potražimo u tezama koje je postavio još Emil Dirkem koji je primetio da se obrazovaniji ljudi ne ubijaju zato što više znaju od drugih već zato što je religijsko društvo izgubilo svoju koheziju. Religija je svakako faktor koji ne bismo smeli da zaboravimo kada analiziramo problematiku samoubistava (većina religija ne dozvoljava samoubistvo), a porodica i društvene norme su svakako drugi značajan faktor. Naime obrazovaniji ljudi se nalaze manje pod uticajem religijskih i društvenih okvira. Društvena kontrola popušta pred obrazovanijim čovekom. Takođe ne treba zanemariti ni kulturološke uticaje. Kod nas je Cvijić pisao o kulturološkim pojasevima Balkanskog poluostrva, on je izdvojio četiri kulturološka pojasa gde u svakom od njih dominira uticaj jedne od starih kultura poput vizantijske ili mediteranske. Kasnije su neka sociološka istraživanja pokazala određena poklapanja ovih pojaseva sa varijacijama rasprostranjenosti samoubistva, mada nikada nije došlo do zvanične naučne potvrde ovakvih poklapanja.
Takođe ne smemo da zaboravimo ni uticaj medija i obrazovanja. Mediji danas funkcionišu poprilično po senzacionalističkom modelu. Bitno je privući pažnju, a posledice te pažnje su manje bitne. U Srbiji je krajem 2018. godine veliku pažnju medija privuklo samoubistvo mlade manekenke, Marije Ćurčić. Smrt ove devojke je punila stupce i naslovne strane svih novina i portala u zemlji. Pored toga što su se u medijima pojavljivale različite oprečne i neproverene informacije, mediji su zaboravili i na to kakav uticaj na mlade može da ima takav i toliki način forsiranja nečije smrti na naslovnim stranama. Naime takav način izveštavanja može da dovede do pojave Verterovog efekta, kada mladi a posebno adolescenti mogu da oponašaju samoubistvo koje je iznenada postalo predmet velikog interesovanja.
MOTIV
Kada se dogodi neko samoubistvo, vrlo često je teško da se utvrdi tačan motiv samoubistva. Ono što može poslužiti kao izvor su informacije su pisani tragovi u vidu beleški ili oproštajnog pisma, kao i izjave najbližih, porodice i prijatelja. U praksi kod više od polovine samoubistava motiv ostaje nepoznat.
Međutim
postoje neki od motiva koji se najčešće pojavljuju u oproštajnim pismima a to su na primer neuzvraćena ljubav, kockarski i drugi dugovi, teške bolesti itd..
Kada je u pitanju želja za samoubistvom psiholozi je objašnjavaju i kao okretanje super-ega protiv same osobe odnosno kao neki oblik sadizma, a prema Frojdovoj teoriji nagona samoubistvo je primer jakog nagona smrti. Teška finansijska ili porodična situacija i život u nesigurnim i lošim socio-ekonomskim uslovima jednog društva mogu naterati pojedinca da kroz svoj lični protest izvrši samoubistvo i na taj način liši državu svog postojanja.
Ono što posebno zabrinjava kada je pokušaj određivanja motiva samoubistva u pitanju je da u većini slučajeva nema racionalnog razloga za samoubistvo niti ima naznaka da bi neko moga da učini tako nešto. Setimo se slučaja trudne pripadnice Vojske Srbije, Bojane Milanović koja je u četvrtom mesecu trudnoće izvršila samoubistvo, a koju su svi poznanici opisali kao veselu osobu koja se radovala udaji i rođenju deteta.
Kada su u pitanju vojna lica, jedno vreme je obeležio trend rasta broja samoubistava profesionalnih vojnika u Srbiji, pa je stoga Vojska Srbije 2003.godine pokrenula program prevencije suicida kod profesionalnih vojnih lica. Kod ovog programa je zanimljivo da je između ostalih faktora izdvojena i smrt odnsno gubitak roditelja tačnije gubitak oca u ranom detinjstvu.
PREVENCIJA
Kada je u pritanju prevencija samoubistva najvažnije je uočiti suicidne ideje na vreme. Ovakve ideje možete da uočite na primer kada neko reaguje samoubilački u kriznim situacijama, ako vidite da za vreme poplave, požara ili slične krizne situacije neko rizikuje svoj život više nego što bi trebalo. Pored toga osobe koje izazivaju pažnju tako što govore o samoubistvu ili tako što prete samoubistvom obično na kraju svoj život završe na takav način.
Pripadanje sektaškim organizacijama, pritisak društva zboh homoseksualne i biseksualne orijentacije vrlo često vode ka samoubistvu, kao i ćutljivost, promene ponašanja i raspoloženja, poremećen san i svi oblici depresije.
Samoubistvo je povezano i sa drugim oblicima devijantnog ponašanja i različitim oblicima zavisnosti kao što su narkomanija, alkoholizam i kockanje, pa tako poročni ljudi spadaju u posebno rizičnu grupu.Indikator samoubilačkih ideja može biti i ekstremna samo-mržnja, ako čujete od nekog da često izgovara sve najgore o sebi ili rečenice poput ,,ja ne zaslužujem da živim” vreme je da potražite stručnu pomoć kako biste pomogli toj osobi.
Na kraju treba navesti i da je samoubistvo impulsivan akt, odnosno da samoubilačke ideje nailaze povremeno i ne moraju biti ni česte ni konstantne i obično prolaze posle nekoliko minuta ili sati. Kod samoubice se mešaju želja za životom i želja za smrću i unutar njih se vodi konstantna borba između ove dve krajnosti. Ukoliko se u adekvatnom trenutku nađete u blizini osobe koja ima suicidne ideje najbolje je da prvo razgovarate sa takvom osobom i to na način gde će ona više govoriti, a vi slušati uz orgabrujuće rečenice. Kada prođu krizni momenti pokušajte da takvu osobu uputite na stručna lica. Priznanje suicidnih ideja je prvi korak ka lečenju.
Samoubistvo i drugi oblici autoagresije, posebno u savremenim uslovima, su jedna jako osetljiva i ozbiljna tema o kojoj može mnogo toga da se kaže ali ono što je primarno jeste razbiti tabue koji je prate. Profesori ne žele da govore učenicima i deci o samoubistvu, a roditelji još manje. Ako uzmemo u obzir da je stopa samoubistva konstantno u porastu i da su posebno ugrožena kategorija mladi ljudi onda je jasno da ova tema ne sme nikako biti tabu i da se mora još mnogo raditi na edukaciji i mentalnoj higijeni i u Srbiji i u svetu.
Piše: Jasmina Andrić
