Turska je svojim vojnim delovanjem u Libiji i Siriji jasno stavila do znanja da želi da postane glavna država u regionu Bliskog istoka ali i bitan politički činilac u Severnoj Africi
Situacija na severozapadu Sirije ponovo preti da se otrgne kontroli. Posle napada snaga sirijske vlade na položaje turske vojske u kojima je poginulo pet turskih vojnika Turska je kao odgovor na to izvela najveći napad na položaje koje kontroliše vojska režima Bašara El Asada do sad i time opravdala izjave predsednika Erdogana koji je rekao da će odgovoriti na svaki napad na tursku vojsku.
Turski zvaničnici naveli su da je njihova vojska gađala 115 meta, a uništila 100 među kojima tri tenka i jedan helikopter. Napad se dogodio u trenutku kada je ruska delegacija stigla u Ankaru na novu rundu razgovora o eskalaciji sukoba na severozapadu Sirije. Treba potsetiti da je prošle sedmice u okolini Idliba ubijeno najmanje 13 sirijskih i 8 turskih vojnika u sporadičnim razmenama vatre između dve strane kao i da je život izgubilo 17 civila. Teritorija Sirije je jedan od retkih prostora gde je u poslednjih nekoliko godina znazno umanjen uticaj SAD pa glavnu posredničku ulogu između sukobljenih strana obavlja Ruska Federacija. Turska želi da iskoristi dobre odnose sa Rusijom i time što više učvrsti svoji položaj na Bliskom Istoku. Međutim, sa druge strane Turska vojska konstantno napada položaje vojske sirijske vlade koju zvanično podržava Rusija i time jasno stavlja do znanja da želi da bude svetska politička sila nezavisna i od Istoka i od Zapada. Treba napomenuti da je Turska kupila od Rusije verovatno najbolji raketni sistem na svetu S-400 uprkos velikim pritiscima SAD da to ne učini.
Posle Islamske Države, SAD i pobunjenika čin
i se da je danas Turska najveći neprijatelj Bašaru El Asadu i Siriji ali moramo uzeti u obzir da je Sirija godinama jedna od najnestabilnijih država koja se pritom graniči sa Turskom. Erdogan ne sme dozvoliti da se ta nestabilnost prenese na Tursku teritoriju pogotovo ne u periodu kada je turska politička i ekonomska moć u ekspanziji. Takođe, Erdogan ima još nekoliko razloga za intervenciju u Siriji. Prvo, nestabilnost Sirije i sirijski građanski rat pružaju priliku ostalim državama da prošire svoj politički uticaj na ceo region što upravo Turska pokušava da uradi ali i neke druge moćne države poput Irana koje preko svojih paravojnih jedinica u Siriji vrše ogroman uticaj na tamošnja događanja. Drugo, spoljno delovanje jeste način da se nadomeste i zamaskiraju određeni unutrašnji problemi neke države pa tako Erdogan koristi agresivnnu spoljnu politiku kao masku za unutrašnja pitanja kao što je na primer nedavni poraz na lokalnim izborima. Treće, spoljnim vojnim delovanjem na Bliskom Istoku ali i Libiji pokazuje da ima imperijalističke težnje u budućnosti pogotovo ako uzmemo u obzir aktivnu spoljnu politiku u skoro svim regionima od strane SAD koja danas važi za imperiju.
Potezi Turske jasno pokazuju da ponovo dolazi vreme osmanizma koji se ovoga puta može okarakterisati kao novi osmanizam ili neosmanizam. Kada uzmemo u obzir političke, ekonomske i vojne kapacitete Turske jasno je da će u budućnosti predstavljati jednog od najbitnijih političkih činilaca na svetu. Njen odličan trgovinski i geostrateški položaj pokazuje mogućnost da turska vrši politički uticaj u regionu Bliskog Istoka, Severne Afrike i Evrope. Očigledno je zašto Turska ne može postati deo Evropske unije i tako poremeti odnos snaga u Evropi. Biće vrlo interesatno posmatrati poteze dve najmoćnije svetske sile SAD i Rusije kada je u pitanju politička ekspanzija Turske koja želi biti protivteža i Istoku i Zapadu.
Autor: P. Milošević
