PRIČA 1: Pre, otprilike četrdesetak godina, u kraju u kojem sam živeo, otpočela je akcija „zdravlje za sve“, koja se ogledala u putujućim ekipama lekara raznih specijalnosti po selima i masovnim besplatnim pregledima stanovništva. Najveću pažnju privukli su endokrinolozi („šećerna bolest“) i vaskularci (bolesti srca i krvnih sudova), jer su te bolesti sve više uzimale maha, a ljudi sa sela „nemadoše“ ni vremena ni para, ali ni saznanja da posećuju specijalizovane klinike. Elem, na pregled kod vaskularca dodje i čika Veljko, poznat kao gromada od čo’eka, veseljak, dobričina, ali nešto onemoćao u poslednje vreme. Veljko, ovo ništa ne valja, reče mu vaskularni specijalista. Šta to ne valja, upita Veljko. Lekar mu odgovori, koristeći termine struke. Jel to srce ne valja, upita Veljko, pa nastavi, ’oće li ono mene izdurati do smrti?. Do smrti sigurno hoće, odgovori lekar, pokušavaući da razvedri situaciju. E, pa onda je dobro, reče čika Veljko, ogrnu svoj gunj i ode za poslom. Ubrzo je preminuo.
PRIČA 2: Kod očnog lekara žali se pacijent da ne vidi dobro. Lekar mu menja dioptrije na očima i pita koje je slovo projektovano na zidu. Ne znam, odgovar pacijent svaki put. Kada izmenja sve dioptrije koje su mu bile na raspolaganju, a dobi isti odgovor – ne znam, lekar se uhvati za glavu i sede na pod. Pridje mu pacijent i reče – doktore ja sam nepismen.
UGROŽAVANJE
U prethodnim pričama, evidentno, reč je o ugroženosti zdravlja čoveka, s jedne i, o načinu (ne)spoznaje te ugroženosti, s druge strane. Vremenom, bezbednost zdravlja postade jedna od glavnih preokupacija. S drge strane, uspostavi se odrednica o ugrženosti bezbednosti zdravlja. Tako, postavlja se pitanje – da i je ugroženo zdravlje ili bezbednost zdravlja.
Ugrožaanje (bezbednosti) je teorijski fenomen odavno, a namanje od Drugog svetskog rata, kada se pojavljuju studije bezbednosti. U domaćoj literaturi, najčeće, srećemo tri pristupa ugrožavanju (bezbednosti). Prvi, koji govori o izvorima, oblicima i nosiocima ugrožaanja (bezbednosti). Drugi, koji se odnosi na izazove, rizike i pretnje bezbednosti. Treći, pak, kaže da prethodna dva pristupa nisu prikladna, odnosno da je reč o činiocima ugrožavanja.
Bilo kako bilo, vremenom su se u teoriji i praksi (zvaničnim dokumentima država) ustalili termini izazovi, rizici i pretnje bezbednosti. I pored te opšte činjenice, takodje, činjenica je da na gobalnom nivou nije uspostavljen konsenzus (jedinstven pogled) na to šta ugrožava (izazovi, rizici i pretnje) savremeni svet. Poznato je da je bivši Generalni sekretar UN (pre dvadesetak godina) formirao tim esperata i pokušao da utvrdi jedinstvenu lista izazova, rizika i pretnji ( (1) ekonomske i društvene pretnje uključujući siromaštvo, zarazne bolesti i ekološka uništavanja, (2) unutardrzavni sukobi, uključujući građanski rat, genocid i druga masovna nedela, (3) međudržavni sukobi, (4) nuklearno, radiološko, hemijsko i biološko oružje, (5) terorizam i (6) međunarodni organizovani criminal). Navedena lista nikada nije zvanično usvojena u UN, tako da svak zemlja identifikuje izazove, rizike i pretnje u skladu sa svojim pogledima.
BEZBEDNOST
Već je „izlizana“ fraza da ne postoji jedinstvena definicija pojma bezbednost, te se time nećemo baviti. S drug strane, postoji velika saglasnost teoretičra da kad je bezbednost države (ncionalna bezbednost) u pitanju, govorimo o bezbednosti kao stanju, funkciji, organizaciji i sistemu.
Bezbednot (države) kao stanje, pre svega, odnosi se na odsustvo (prisustvo) ugroženosti (oblici i nosioci ili rizici i pretnje). U amplitudi „potpuno bezbedno“ do „potpuno nebezbedno“, postoje brojna (stvarna i procenjiva) odredjenja tog stanja Ali čije ugroženosti, pitamo se. Da li je u pitanju ugroženost bezbednosti, ili ugroženost vrednosti države (nacionalne vrednosti: teritorija, suverenost, ljudska prava, životna sredina…)?
Bezbednost kao funkcija je nerazdvojivi atribut države i podrazumeva obavljanje poslova bezbednosti radi odbrane/zaštite određenih vrednosti, bez obzira na društveno uređenje, politički sistem i oblik vlasti.
Bezbednost kao organizacija poima bezbednost kao organizovan subjekt koji organizovano brani/štiti referentne vrednosti i interese i suprotstavlja se ugrožavajućim pojavama, obavljajući poslove i aktivosti (funkciju) bezbednosti.
Na kraju, bezbednost kao sistem, podrazumeva funkciju i organizaciju bezbednosti.
U skladu s navedenim, kada kažemo ugrožavanje bezbednosti treba da imamo na umu: ugroženost vitalnih nacionalih vrednosti, te poslova i aktivnosti (funkcija), subjekata (organizacija) i sistema nacionalne bezbednosti. Principijelno i u najopštijem smislu, ugroženost bezbednosti (izazovi, rizici i pretnej), pre svega, podrazumeva ugroženost nacionalnih vredosti.
Stoga, vrlo odomaćena sintagma “zaštita bezbednosti” je na “klimavim nogama”, jezičko-logički posmatrano. Ovo iz više razloga, od kojih izdvjamo: 1) zaštita je podfunkcija funkcije bezbednosti, dakle pojam nižeg nivoa opštosti, 2) ne govori se o zaštiti bezbednosti, već o zaštiti vrednosti, poslova i organizacije-sistema. Ali! Neke reči i izrazi se toliko odomaće (akomodacija uva, oka i mentalne matrice), da je bespredmetan pokušaj “ispravljanja krivih drina”.
NAČIN SPOZNAJE O UGROŽENOSTI
Kada je „vaskularac“ iz prve priče s početka teksta počeo da pojašnjava čika Veljku da verovanto Insuficijencija zaliska plućne arterije omogućava vraćanje krvi iz plućne arterije u desnu komoru tokom dijastole, to je Veljku toliko bilo jasno da mu je smo bitno da srce izdura do smrti. U drugoj priči, vrovatno je pacijent i video neko od slova koje je proektovano, ali je nepismen.
Stavimo se u situaciju obična čoveka (moji zemljaci), kada čuje:
U uslovima uspostavljanja multipoalrizma ili novog bipolarizma, bez obzira na sinusoidu percpecije I fluktuaciju izazova, rizika i pretnji bezbednosti, te uvažavajući spinovanje kao jedan od ključnih oblika diskusrsa u permanentno promenjivim okolnostima, činjenica je da su na globalnoj geopolitičkoj sceni prisutne asimetrične pretnje, koje kao izlaznu konkluziju imaju hibridno delovanje.
Govor je, nedvosmisleno, izuzetno znčajna odrednica shvatanja savremenih izvora, oblika i nosilaca ugrožavanja čoveka, države, odnosno ključnih vrednosti i svega što ga okružuje. Medjutim, činjenica je da je prisutna poplava tudjica, koje neprevrednovane u naš jezik ulaze (na jedno ili oba uha i oka), odomaćuju se i utiču na stvaranje mentalne matrice pojedinca. Tako, čovek počinje da se kreće i funkcioniše u lavini nepoznatih pojmova (termina i simbola), a lažna skromnost ga tera da ne prizna njihovo nepoznavanje, odnosno na nedvosmisleno moguće činjenje greške u njihovoj primeni.
Jezik struke, svakako, postoji za razumvanje užeg kruga osoba koji se nekim poslom bave. Medjutim, i u tom jeziku, a pogotovo u običnom govoru, postoji praksa da se neki pojmovi i termini neselektivno prihvataju i koriste, što stvara zabunu u masovnoj komunikaciji.
Sve napred navedene priče, potvrda su rečenom.
Prof.dr Božidar Forca
