Postoji u narodnom predanju mnogo toga zapamćenog i zapisanog, što su veliki umovi vremenom samo nadogradjivali. Tako, moj je pristup – ako je nešto narodna izreka, ne treba je dokazivati. Mnogo toga se nakupilo u predanju, da se danas kaže – sve što je pametno trebalo reći, rečeno je, menjaju se samo metodi i sredstva. Ili, kako se to još kaže – drugo je vreme. Ali, menjaju se i ljudi, koji od vremena prave nevreme.
Ne može se glavom kroz zid, u narodu najčešće označava poruku nekom da promeni način ponašanja, jer bezuspešno pokušava odredjene radnje na pogrešan ili uzaludan način. Neka ga, neka radi, kad mu se ne može dokazati, shvatiće valjda jednom kad lupi glavom u zid.
Grlom u jagode, obično, podrazumeva raditi nešto nepripremljeno, nepromišljeno, bez plana, srljati.
GLAVOM U ZID
Postoje nebrojena istraživanja i naučni radovi koji objašnjavaju šta se to nalazi u glavi čoveka i kako pojedinac funkcioniše kao jedino svesno biće na planeti Zemlji. Brojne naučne discipline opisuju kako to „komjuter“ iz glave čoveka upravlja organizmom,
omogućavajući mu da hoda, diše, jede, spava, govori i obavlja druge brojne radnje. Svakako, te nučne discipline manje-više uspešno nalaze uzroke poremećaja organizma, te utvrdjuju terapiju vraćanja u normalno stanje.
Razlikujući čoveka od drugih životinja, nuka pojašnjava i razliku izmedju nagona kod životinja i „svesnog“ delovanja ljudskog bića. Osetivši miris hrane ili prisustvo ženke, životinja će pohrliti da zdovolji svoje nagone, ne prezajući od opasnosti koje je vrebaju iz okruženja. Čip iz glave čoveka, pak, usmeriće ga na ambivalentno delovanje. Prvo, obuzdaće nagon za hranom, jer u dzepu para nema, ili, usmeriće ga da hranu ukrade. Drugo, sputaće mu seksualni nagon, ili, usmeriće ga da osobu suprotnog pola prisili na seks.
Tako, vremenom (evolucija) samo najjači opstaju. Tu zakonitost u razvoju živih organizama preuzima čip iz glave čoveka, resetuje ili abdejtuje upravljački mehanizam i njegovo ponašanje dovodi do potvrdjivanja stava – da, samo najjači opstaju.
Biti najjači podrazmeva stvoriti moć, s jedne i, tu moć jasno pokazati drugima, s druge strane. To poredjenje s drugima, u takvom stvaranju moći, u suštini, poništava drugost i pretvara se u onu: što je moje, to je samo moje, a što je tvoje, to je i moje i tvoje. Drugost može da pristane ili da nestane. Otuda, Vladika Nikolaj Velimirović i tvrdi: čovek neprestano vodi tri borbe. Prva je borba s prirodom, druga je borba s drugim ljudima (zbog prirode – prostora) i treća je borba sa samim sobom.
U borbi s prirodom, čovek uvidja koliko je mali, ali i nastoji da je pokori. Priroda mu obilno vraća, nudeći mu svoje blagodeti, ali ga i kažnjavajući (zemljotres, cunami, pandemija…). U brobu s drugim ljudima čovek ulazi zbog interesa (vrlo često zbog prostora), gde moć i sila postaju surova realnost ljudskog razvoja. Mali pred prirodom, nejak protiv drugih, čovek bez moći pokušava da se „privuče“ moćnom, ili upada u frustracije i stvara odbrambene mehanizme, koji vode iracionalnom ponašanju do onoga – glavom u zid. S druge strane, niko nije izmerio koliko je moći dovoljno. Stoga, moćni imaju dva oblika sukoba s drugima: 1) s nemoćnima da ih pokore ili privuku na svoju stranu i 2) sukob s drugim moćnicima, do udaranja glavom u zid: Možeš kako hoćeš, ali ne možeš dokle hoćeš, zapisano je u Bibliji.
Periodi u razvoju medjunarodnih odnosa,
nakon stvaranja modernih država, imaju relativno prepoznatljivu formu „organizovanosti“, koja se imenuje kao medjunarodni (politički) poredak. U brojnim klasifikacijama i kvalifikacijama tog medjunarodnog (političkog) poretka, iskristalisala su se tri oblika: unipolarnost, bipolarnost i multipolarnost. Nije nauka izmislila ta tri poretka, nego su ih napravile države (čovek). Tako, državocentrični pristup poimanju medjunarodnih odnosa postaje i opstaje kao preovladjujući. Cartsva su nastajala i nestajala, ali težnja za hegemonijom, ili „pravilnom“ raspodelom moći ostajala je u čipu koji upravlja čovekom.
Dokle? Do – glavom u zid! Koje li kontroverze. Nakon Kineskog, Berlinskog i Zida plača, danas niče toliko pokretnih zidova, da ih je nemoguće prebrojati. Ali, nisu to „ONI“ zidovi. To su zidovi za one što idu GRLOM U JAGODE.
GRLOM U JAGODE
Čovek je društvevno biće, kako to „gordo“ zvuči. Ima i drugih odredjenja: Čovek je najveća životinja…, do one – Čovek je najopasniji virus na planeti Zemlji (danas je virus u žiži).
Težnja za pronlaženjem relativno trajnijeg prebivališta jeste ljudska potreba, koja nastaje voljno i prisilno (čuj, prisilna potreba?). Vremenom, migracije stanovništva gotovo da postaju zakonitost razvoja ljudskog roda i „njegovih“ zajednica. Grlom u jagode jeste naša preokupacija.
Postoji tzv. Maltusova teorija o disproporciji izmedju narastnja populacije u pojedinim delovima sveta (geometrijska progresija: 2-4-8-16..) i porasta rezervi hrane koje narastaju aritmetičkom progesijom (2-4-6-8…). Siromaštvo i glad tera šire narodne mase da spas potraže u bogatijim sredinama, ili da (iz)umiru u procentima (kako teška reč, a potiče iz modernog političkog diskursa). Kuda ćeš? Ne znam, a ti? Ne znam. Dobro, ’ajdemo ovuda je „bliže“. Tako počinje grlom u jagode.
Čovek (u manjini), kao društveno biće oličeno u zvaničnoj instituciji medjunarodne zajednice, (Izveštaj UN, 1998), saopštava: za ostvarivanje univerazalnog pristupa nizu bazičnih socijalnih službi svih zemalja u razvoju neophodno je: (1) devet milijardi dolara snabdelo bi celu populaciju vodom i sanitarnim uređajima; (2) 12 milijardi dolara pokrilo bi sve troškove lečenja reproduktivnih sposobnosti žena; (3) 13 milijardi dolara obezbedilo bi osnovnu zdravstvenu zaštitu i hranu svim stanovnicima planete i (4) šest milijardi dolara pružilo bi bazično obrazovanje za sve. Dakle, 40 milijardi dolara (tada oko 4% svetskih izdvajanja za oružane snage) bilo bi dovoljno da svet ugleda blagostanje umesto ratnih strahota, bede i gladi.
Ali, ne čuju moćnici (1998: period vrhunca unipolarnosti – dominacija Pax Americana), odnosno čuju i „disciplinuju“ vapaje – Divide et impera! Umesto da udare glavom u zid, moćnici huškaju i potpiruju antagonizme u poor areas, a onda kao spasioci za gospodare (tvoje je i moje i tvoje).
Drugi nenasilan aspekt grlom u jagode, pomalo sličan prethodnom, vrlo izražen i u bivšoj SFRJ, šezdesetih godina prošlog veka, jeste „trbuhom za kruhom“, zadnja stanica – Nemačka. Jugoslavija je odlučila se da otvori granice 1963/4. godine i kao glavna odredišta od tada izdvajaju se Zapadna Nemačka, gde odlazi čak 61% ukupnog broja migranata, Austrija (12%), Australija (6%), Francuska (5%), Švajcarska (3%) itd. Konzerva za doručak, ručak i večeru, malo maraka u dzep – težak je „zapadni san“. Ali, koje – kude, pa šta bude.
Treći nenasilan talas masovnih migracija (emigracija) u Evropi nastaje u poslednjoj deceniji ovog veka, kada bogate zemlje EU „prazne“ i članice i nečlanice Unije. Čine to, pre svega, iz razloga sopstvene dobiti (gotova radna snaga, posebno kvalifikovana i visokoobrazovana). Analitičari će reći – ovo nisu ekonomske već statusne migracije (grlom u jgode). Pola plate za stan, trećina za hranu, ali „zapadni san“ i …!?
Evropljani se najviše sele u Evropu, dok je situacija u drugim delovima sveta prikazana na slici
Vrhunac „grlom u jagode“ nastaje prisilnim i masovnim emigracijama stanovništva sa ratom zahvaćenih područja. Srbija je posebno osetila migrantski pritisak sa ratom zahvaćenih područja bivše SFRJ. Izbeglice i prisilno raseljena lica preplavili su Srbiju do 2000. godine.
U svetskim razmerama situacija je dramatična. Na Svetski dan izbeglica – 20.jun 2018., UNHCR je objavio da se na kraju 2017. godine u svetu nalazi oko 68,5 miliona izbeglih lica, najviše iz pet zemalja (Slika).
Srbija (kuća pored puta) nije izbegla ni ključni migracioni talas s ratom zahvaćnih područja Afrike i Bliskog istoka ka bogatim destinacijama EU, naročito 2015. godine. Balkanska ruta za posledicu je imala „svadje“ u EU i pokretne zidove za migrante. Pod vidom sprečavanja terorističkih akata u najrazvijenijim zemljama EU, a u očitoj nemoći svih mehanizama zaštite sopstvenih granica, suspendovan je i Šengen. Počeli su se zabadati „kočići oko svog atara“. Najdalje je otišla Madjarska, ali ne samo ona. S druge strane Atlantika, Tramp podiže „zid za Meksiko“.
Prizvala se (delom) pameti (?) moćna EU. Turskoj nude milijarde evra i otpočinjanje pristupnih pregovora da „čuva“ milione izbeglica na svojoj teritoriji. Traže se „sigurne kuće“ na Balkanu, u Africi i drugim delovima sveta za rasejanje miliona izbeglica. A samo potiho, nečujno, ovlaš i neprimetno najvaljuje se udarac u uzrok i mirno vraćanje izvbeglica odakle su proterani. Dakle, pameti prizvana EU, ipak neće da udari glavom u zid. A bogami, neće to ni (vojno) moćniji od EU.
REZULTANTA
Kere laju, a karavane prolaze. Turska otvara svoje „sigurne kuće“ i grlom u jagode nagoni, za sada destine hiljada, a ubuduće…Stihijno, bez ideje, bez para, bez podrške, najčešće tabanima ili skupo plaćenim preozom, srljaju migranti ka nikuda. Nikuda, jer gde god naume, a moćne zemlje EU su im naumil, migranti udaraju u zid. S druge strane zida, kao ojačanje, naoružani uz lavež dresiranih pasa i podršku avijacije, čekaju ih oni koji su podigli zidove.
Umesto da udare glavom u zid i obustave ratove, a „tako malo“ – samo 2% izdvajanja za oružje daju u socijetalne svrhe, moćnici se nadaju da će korona virus sprečiti masovna okupljanja.
Ali, zna i virus šta je zid. Jer, najopasniji virus je čovek, nažalost.
Prof.dr Božidar Forca
