Republika Turska se prostire na dva kontinenta (Azija: 97% i Evropa: 3%). Sa površinom od 783.356 km2 i oko 80 miliona stanovnika (podaci iz 2018), spada u red većih svetskih država. Oko 80% stanovništva se izjašnjava kao Turci, a najveća nacionalna manjina su Kurdi. Graniči se sa osam država: Grčka, Bugarska, Gruzija, Azerbejdzan, Jermenija, Iran, Irak i Sirija. Jedna je od zemalja koje su osnovale UN, članica NATO (1952).
TURSKA POLISTRATEGIJA
Vreme sadašnje, kako neko reče, jeste sudar prošlosti i budućnosti. Zato je danas ono što nikada nije bilo i više neće biti.
Strategija, u najopštijem, jest put (način, mehanizmi i instrumenti) kojima neka organizacija ograničenim resursima dostiže projektovne ciljeve u budućnosti. U tom smislu shvaćena, strategija se, iz rudimentarno vojne sfere, izmestila u sve sfere ljudske delatnosti. Polistrategija, kako sam reč kaže, jeste skup strategija jedne države, odnosno opšte i integralno programsko stanovište za očuvanje i dostizanje najviših nacionalnih (državnih) interesa, uz angažovanje celokupnih umnih, duhovnih i materijalnih potencijala države radi njene zaštite i uspešnog razvoja, kroz ostvarivanje definisanih ciljeva u miru i ratu.
Begraund Turske jeste vekovno moćno Otomansko carstvo koje se raspadalo pod snažnim uticajima drugih carsatava (moćnika) do granice na kojoj se zaustavilo u 20. veku. Otuda, iako se uzima u obzir u polistrategiji Turske, to carstvo će ostati samo kao činjenica prošlosti, a težište rada je usmereno na savremenu Tursku, od 1923. godine.
Turska je vešto izmanevrisala Drugi svetski rat, a po njegovom završetku svoju spoljnopolitičku strategiju usmerila je ka okrilju moćnog zapada, predvodjenog od strane SAD. Tako, već 1952. godine, Turska j prva zemlja koja je primljena u NATO, nakon njegovog formiranja (1949). Da li je time Turska “izneverila” islamski neujedinjeni činilac, još nije precizno utvrdjeno. Zašto su se SAD oslonile na Tursku, kad je islamski svet u pitanju, ni to nije baš do kraja rasvetljeno. Da moćna Turska, koja vlada Bosforom, koristi NATO-u u opkoljavanju i kontroli nekada SSSR i sada Rusije, to je nedvosmisleno jasno.
Ulazak u NATO bio je signal da se i u ekonomskom smislu Turska čvršće veže za zapad, a s obzirom da delom pripada Evropi, njeno usmerenje bila je Evropska ekonomska zajednica (EEZ). Zahtev za članstvo u EEZ Turska je podnela 1959, a zatim joj pristupila kao pridružena članica potpisivanjem Sporazuma iz Ankare 1963. godine. Nakon toga podnosi zahtev za puno članstvo Evropskoj uniji 1987. godine, da bi je lideri EU prihvatili 1999. kao „zemlju kandidata“, s tim da su pregovori o punopravnom članstvu počeli tek 2005. godine. Pored toga, Turska se aktivno angažuje u okviru Zapadnoevropske unije (ZEU), kao vojnog krila EU. Medjutim, EU je konstantno pronalazila svoje argumente kontra turskom nastojanju i prolongirala je pregovora s Turskom, tako da sukob krsta i polumeseca ne pokazuje da je ta zemlja blizu Uniji. Uže posmatrano, Grčka je apsolutno protiv prijema Turske u EU, a razlozi za to (Kipar, Jermenija) su jači nego što je to bio slučaj u imenu Makedonija. Neretko, u EU se čuje pitanje: da li je Turska evropska ili azijska država?
Moderna Turska, u odnosu na susedne zemlje (osam zemalja) proklamovala je princip “nula neprijatelja”. Realpolitički posmatrano, odnosi Turske sa susedima razvili su se u suprotnost proklamovanog principa – imaju sliku “nula prijatelja”. Deo slike “nula prijtelja”, pogotovo kad su u pitanju Sirija, Grčka, Jermenija, Irak podgrevale su i SAD (otpuživanje Tusrke za genocid u Jermeniji 1915-1917, “odmrzavanje kurdskog faktora” u Iraku i podrška Kurdimaa u Siriji…), potezima koji su, po oceni turskih zvaničnika, bili u suprotnosti s turskim interesima. Invazija Kipra od strane Turske (1974) i sukobi s Grčkom su široko poznati. “Cinculiranje” Turske u odnosima s Iranom, zavisilo je od snage uticaja velikih (SAD i Rusija). Borba protiv Kurda za posledicu je imala da Turska okupira deo Iraka.Takva situacija, uz još neke “argumente” uticala je na zbližavanje Turske i Rusije, pre svega ekonomski, ali i u bezbednosnom smislu posmatrano. Zapad pada u frustraciju kada analizira situacije u kojima se Putin i Erdogan brzo dogovore oko vrlo gorućih pitanja regiona, u kojima čak izgleda da se ruski i turski interesi sukobljavaju.
Dosta “bure” u analitici turske polistrategije izazvalo je Davutoglu-ovo delo “Strategijska dubina”. Principijelno posmatrano, ta strategija “oživljava” pretenziju uticaja Turske na prostorima nekadašnjeg Otomanskog carstva, posebno u J/I Evropi. Svakako, ta pretenzija nije usmerena na povratak tog cartstva, već na primenu “meke moći” radi održavanja uticaja u regionima u kojima, objektivno, postoji naklonost ka Turskoj (deo BiH, Kosovo i Metohija, Albanija).
Sukobi poznati pod nazivom Afričko proleće (od 2011), koji su se prelili u rat u Sirirji, pa ponovo odmotavaju ka zapadu Afrike, nisu prošli bez turskog uticaja i direktnog učešća. Prvo, Turska je na svoju teritoriju primila milione izgbeglica, pogotovo iz Sirije. Poznata je činjenica o umešanosti Turske u rat u Siriji, primarno na “odmicanju” Kurda od turske granice, ali i protiv Asada. Drugo, kad je u pitanju sukob u Libiji, Turska se otvoreno stavila na stranu Vlade nacionalnog jedinstva, koju su formirale UN, a protiv pobunjenika koje vodi general Haftar. Činjenica je da je Libija skoro četiri veka bila pod uticajem Otomanske imperije.
Napred samo taksativno navedeni potezi turske strategije, nagnali su geopolitičare da polistrategiju Turske teorijsko-praktično uobliče u tri smera, iznoseći argumente za svoju tvrdnju.
KAMENČIĆI U CIPELI
Teorijski posmatrano, svaka strategija (strateg) treba da im rezervu, ili više alternativa, odnosno slobodu manevra, kao je to govorio francuski general Foš. S druge strane, sopstvena strategija u medjunarodnim relacijama postaje predmet sučeljavanja s drugima, a time i činilac saradnje ili sukoba, kao dva pola amplitude tih odnosa.
Tako, strategija, principijelno posmatrano, nikada nema jedinstven oblik, odnosno deluje kao mešavina više alternative, u kojoj jedna dominira, a ostale je podržavaju. Medjutim, ako se pogledaju alternative polistrategije Turske prikazane na slici, teško je reći šta je ideja vodilja, a šta su podržavajuće alternative. Naime, svaka od na slici navedenih alternative ima “kamenčiće u cipeli”.
Atlantizam
Turska je članica NATO i nema dvojbe da će to i ostati. Jula meseca 2018., Turska je trebalo da bude domaćin samita NATO, ali je samit održan u Briselu zbog zbližavanja Turske i Rusije, s zapadne strane posmatrano i, zbog nekih poteza zapada s Erdoganove strane gledano. Pored nekih otvorenih poteza SAD (“probudjeni” Kurdi u Iraku, optuživanje Turske za genocide u Jermeniji, azil Feutehu Gulenu kojeg Turska smatra pokretačem puča u Turskoj, podrška Kurdima u Siriji), a i sve veće protivljenje EU za prijem Turske, jesu turski argumenti “protiv” zapadih saveznika. Amerika mora da igra na “kartu Turske”, kad je NATO u pitanju. Otuda, “izleti” Erdogana, kad je u pitanju Rusija imaju pogled kroz američke prste. S druge strane, EU je deklarativno protiv prijema Trske u Uniju, ali milioni izbeglica u toj zemlji prete novom migrantskom krizom u Evropi. Erdogan je uvek imao “čvrst” odogovor EU, od onoga –“pogledajte se u ogledalo, kad nama prigovarte na odsustvo demokratije”, do potpirivanja novog talasa migranata ka Uniji. EU je “čvrsto” stala na svoju granicu (Grčka) prema Turskoj, pokazujući da novi turski potez neće proći.
Evroazijska orijentacija
Turska je najvećim delom u Aziji. Njeni odnosi s državama nastalim na protoru bivšeg SSSR-a, a pretežno islamskim zemljama, i te kako su bitni za Tursku. S druge strane, ključni faktor u regionu Bliskog istoka i mediterana sve više postaje Rusija. Turska ne zanemaruje tu činjenicu. Tako, odnosi s Rusijom, iako imaju kamičke u cipeli po pitanju Sirije i Libije, jesu u usponu, a formalno su opterećeni činjeniom da je Turska članica NATO. Ne treba očekivati da se značajnije destabilizuje NATO, bar ne za sada, iako u Alijansi postoje brojne “pukotine”. U tom smislu, evroazijski krak turske polistrategije ostaje na dugom štapu, gde model ja tebi – ti meni (Rusija-Turska) ima pragmatične rezultate, koji Turskoj daju atribut “faktora koji mora da se pita”, kad je region na dnevnom redu.
Neoosmanizam
Vuk menja dlaku, ali ćud ne. Nema rata bez Turaka (i Nemaca) kaže naša narodna. Medjutim, i u još nekim krajevima se tako bar misli, ako se i ne kaže. Formalno posmatrano, svaka zemlja nastoji da održi uticaj u onim regionima u kojima je taj uticaj bio evidentan. Iako je korenje posečeno, ostale su klice. Klice treba zalivati. U tom smislu, Turska će nastojati da njen ticaj meke moći jača u onim regionia u kojima je zalivanje dalo efekta. Kad je u pitanju region J/I Evrope, u prilog aktivostima Turske ide i činjenica da su gotovo sve zemlje regiona već članice NATO, što je drugi krak mogućnosti jačanja turskog uticaja.
UMESTO ZAKLJUČKA
Turska je, nedvosmisleno, regionalna sila, u svakom pogledu. To, “u svakom pogledu”, pre svega, podrazumeva ekonomski i vojni aspekt, koji kao rezultantu imaju politički uticaj. Politika, ekonomija i vojska, dakle, jesu kljčne poluge moći.
Tusrke poluge moći, samostalno posmatrano, nemaju karakter sile od šireg uticaja, ukoliko se ne povežu s nekim dodatnim faktorima. Atlantizam, evroazijska orijentacija i neooosmanizam, dakle, nisu strategije Turske, već poluge njene polistrategije. Neko bi rekao – sedenje na više stolica.
Turska polistrategija se kreće ivicama koje su vodjene nacionalnim interesom, ali i interesom elita na vlasti. Sekularna Turska se povukla pred neonacionalizmom, ili se to samo čini. Ostvarenje sopstvenih interesa Turske, ipak, u velikom delu zavisiće i od odnosa svetskih moćnika. Turska igra na kartu svih moćnika, pokazujući da za svakog od njih “ima keca u rukavu”. To će ići dotle dok neki od moćnika ne kaže da vara u kartama. Dotle, turski rulet se nastavlja.
Prof.dr Božidar Forca
