„Britanska princeza i njen egipatski ljubavnik gube živote u nesreći u francuskom tunelu dok su se vozili u nemačkom automobilu sa holandskim motorom. Automobil je vozio belgijski vozač, koji je malo ranije gucnuo škotski viski, a zatim uporno pokušavao da izbegne italijanske paparace na japanskim motociklima. Njoj je prvu pomoć pokušao da dâ američki lekar, dajući joj brazilske lekove.Ovo je tekst Filipinca, otkucan na tehnologiji koju je patentirao Bil Gejts pozajmivši je od Japanaca. A vi verovatno sedite i čitate ovo na kloniranom američkom Aj-Bi-Emu, koji u velikoj meri počiva na tajvanskom hardveru i ima korejski monitor koji su u singapurskoj fabrici sklopili radnici iz Bangladeša. Indijac je pokušao da preveze monitor u kamionu, ali su ga ukrali u zasedi koju su organizovali Indonežani. Konačno su vam ga prodali Kinezi u vašoj zemlji”. TO JE GLOBALIZACIJA!
Navedeni tekst sam pronšao negde na društvenim mrežama, a koristim ga (uvodni deo časa) u uvodnom predaanju studentima po temi Koncept globalne bezbednosti.
GLOBALIZACIJA
Mnoštvo je odredjenja procesa globalizcije u medjunarodnim odnosima. To je razumljivo, ako se uzme u obzir da brojni analitičari pojmu globalizacija pristupaju sa različitih aspekata. U opštem smislu, globalizacija se ukršta sa terminom međuzavisnost, gde se tvrdi: Međuzavisnost predstavlja pojedinačne spojeve među subjektima međunarodnih odnosa bez obzira na njihovo rastojanje. Globalizacija predstavlja višestruke spojeve između subjekata međunarodnih odnosa pre svega na velikim (interkontinentalnim) rastojanjima. U skladu s navedenim, jedno odredjenje globalizacije (S.Stojanović) glasi: globalizacija kao društveni proces u najopštijem smislu označava sve intenzivniju povezanost i međuzavisnost država, privreda i društva preko razvijenih informacionih i komunikacionih tehnologija, tržišta i kapitala, a pod pokroviteljstvom i kontrolom najmoćnijih zemalja sveta i nadnacionalnih institucija.
U skladu s prethodnom definicijom, evidentno, globalizacija se odnosi na povezanost svetskih procesa (već poznato: „svet je postao malo selo“), a naročito ispoljava u ekonomiji. To je logično, jer ekonomija je baza za sve druge sfere ljudske delatnosti, odnosno za opstanak i razvoj sveta (čoveka i njegovih zajednica). Medjutim, postavlja se pitanje – kakvi su efekti globalizacije u drugim sferama ljudske delatnosti?
KONCEPTI BEZBEDNOSTI
U razvoju civilizacije, priroda je nudila, a čovek je uzimo i stvarao mnoga dobra za svoje potrebe. Stvorio je čovek mnoga dobra, koja su mu olakšala i produžila životni vek. Tokom 1840-ih godina ljudi su u proseku živeli nešto duže od četrdeset godina, ali nakon toga su, ranih 1900-ih, tokom viktorijanskog razdoblja bolja ishrana, higijena, uslovi življenja i razvoj sanitarnog sistema uticali na produženje životnog veka do šezdeset godina. Kako je odmicao 20. vek, uz izuzetak ratnih godina, ostvaren je dalji napredak uvođenjem opšte zdravstvene zaštite i vakcinacije dece, piše BBC. Novi napredak ostvaren je sedamdesetih godina prošlog veka, zahvaljujući zdravstvenim postignućima u načinu lečenja, posebno pacijenata koji su doživeli moždani i srčani udar. Ti krupni koraci bili su toliko značajni da je, do početka 21. veka, očekivani životni vek pri rođenju iznosio 80 godina za žene i 75 za muškarce. Trend se nastavljao na način da su demografi stanovnicima dodavali još po godinu dana života otprilike svake četiri godine
Ali, (opet se vraćamo vladiki Nikolaju) – čovek stalno vodi tri borbe: borbu s prirodom, protiv drugih ljudi i sam sa sobom. Stvarajući mnoga dobra, čovek je razvijao i sredstva da uništi drugog čoveka. Razvoj tih sredstava dostigao je razmere da preti opasnost uništenja života na planeti Zemlji.
Borbe čoveka s drugim čovekom, a radi prirode (prostora) kulminirale su u dva svetska rata u 20.veku. Stoga, u dva pokušaja čovek nastoji da stvori medjunarodni mehanizam koji će sprečiti upotrebu sile – rat, kao sredstvo za rešavanje medjusobnih sukoba, oko različitih vrednosti i interesa. Bezbednost postaje preduslov opstanka i razvoja civilizacije. Medjutim, i nauka (studije bezbednosti) nakon Drugog svetskog rata, u fokus stavlja moć i vojnu moć, da bi čovek postigao bezbednost – pravac realizma. Realizam je ključni istraživački pravac perioda tzv. Hladnog rata, odnosno pola veka straha od novog velikog rata, s novim smrtonosnim oružjem. Čoveke je čoveku vuk!
Još u doba Hladnog rata, kao nove paradigme, pojavlju se istraživački pravci u studijama bezbednosti, koji taj pojam (bezbednost) proširuju i produbljuju. Proširenje bezbednosti, osim vojne, zahvata političku, ekonomsku, socijetalnu (društvenu) i ekološku ravan. S druge strane, neprikosnovena nacionalna (bezbednost države) dobija i nove koncepte i produbljuje se: naniže ka pojedincu i naviše ka medjunarodnoj zajednici i globalnoj bezbednosti.
Teorija postavlja ključno pitanje koncepta bezbednosti – šta je referentni objekat bezbednosti? Ako je referentni objekat ljudske bezbednosti – čovek, a nacionalne bezbednosti – država (uslovno), šta je referentni objekat globalne bezbednosti? I dok se teoretičari glože oko referentnog objekta, planeta Zemlja se zagreva do opasnih razmera, cunami i zemljotresi odnose milionske žrtve, havarije nuklearnih elektrana upozoravaju, zarazne bolesti haraju više nego oružani sukobi. Priroda (sud Božiji) nudi odgovor koji čovek ne može da pronadje! Priroda „priča“ svojim jezikom, a čovek nikako da ga prevede na bar neki od „svetskih“ jezika.
No, nije baš tako da čovek ne čini ništa. Pokušava čovek da prevede govor prirode, ali je to prevodjenje uvek sputano acikličnim „opomenma“ prirode – nije uzrok nedaće (samo) priroda. Sastaše se ljudi i podugo većaše kako da reše problem „staklene bašte“ i, čak, potpisaše (većina) tzv. Pariški sporazum. Ali, opet čovek. Nekima se ne svidi to što u sporazumu piše i…planeta Zemlja se i dalje zagreva.
Solidarisaše se ljudi povodom brojnih zemljotrersa, cunamija, požara. Delom srećni što njih ne zadesi taj usud prirode, ponudiše i dadoše finansijska i materijalna sredstva ugroženom čoveku diljem planete Zemlje. Sa dostatnim ili nedostatnim sredstvima ostade da onaj na koga se priroda obruši, sam sanira posledice, a drugi ljudi se vratiše uobičajenom – moć je preduslov bezbednosti (neorealizam).
KORONA (SARS-Cov 2, COVID-19), da li poslat od prirode, ili na drugi način, samom pojavom u Kini deembra meseca prošle godine (otuda 19 u nazivu), u startu uzdrma svetsku javnost. Kako se virus širio na ostale delove planete Zemlje (namerno ne koristim reči – druge države), tako je ovladavao i čovekovom svešču, koju je odavno rekao Beri Buzan (profesor Kopenhaške škole) – ako je zagadjena okolina, ni nas neće biti.
ŠTA JE GLOBALNA BEZBEDNOST?
– malo ko govori o nastavku nuklernih proba Severne Koreje
– već je i zaboravljen Trampov predlog za Bliski istok
– samo sporadično se pominju Sirija i Libija
– u drugi plan pada mogući novi talas migranata sa ratom zahvaćenih područja
– za NATO vežbe oko Rusije, malo ko je i čuo, etc…
Otkazuje se teniski turnir u Indijana Velsu, početak nošenja olimpijske baklje se značajno minimizira, u odnosu na glamur prethodnih igara, do toga da se razmišlja da igara i ne bude, padaju cene nafte, padaju berze, ali se ističe – nadoknadićemo ekonomski gubitak, etc…
Treba li teoretičarima odgovor na pitanje šta je referentni objekat bezbednosti, kad se kaže globalna bezbednost?
Jedan poznati naučnik je rekao da ključni problem bezbednosti leži u tome što čovek ne može mirno da sedi u svojoj kući, jer čim izadje na ulicu…Stotine miliona danas sedi u svojoj kući i ne pada im naum da izadju. Ovo ne (samo) stoga što je neko tako naredio, već što je RAZUM (strah) tako naložio.
Dakle, razum je referentni objekat globalne bezbednosti. S obzirom da je Bog jedino pamet pravilno raspodelio (niko se ne žali da mu fali), ljudski je nadati se da će doći do spoja teorije i prakse – GLOBALNA BEZBEDNOST. U protivnom, more će se samo malo umiriti do nove bure (Lav Tolstoj), jer sve su kiše prestale, i ova će (narodna izreka).
Prof.dr Božidar Forca
